Пре 75 година, 6. јуна 1941, у Ливну и околини отпочео је усташки погром над Србима, један од најстравичнијих геноцидних злочина које је починила солдатеска бојовника Анта Павелића. Не толико по броју жртава, иако је од тада па за непуна два месеца потом, а посебно 30. јула и 2. августа, на Огњену Марију и Светог Илију, колико је до сада, по имену и презимену утврђено, побијено 1.587 Срба, углавном нејачи, међу њима и више од 400 деце млађе од десет година, ови злочини остају за памћење по зверствима и бестијалности коју су усташе испољиле, бацајући углавном живе жртве у јаме безданице и остављајући их да ту данима скапавају у најстрашнијим мукама.
Тај 6. јун 1941. године, кад су пале прве жртве, иако то све до данас нигде званично није признато, мора се сматрати и као дан устанка српског народа у овим крајевима против зла које се на њега устремило, да су се тада први Срби у овим крајевима дигли на оружје и отпочели борбу против усташа и њихових покровитеља Немаца и Италијана, против безумног Павелићевог наума да из Хрватске истреби све Србе тако што ће једну трећину протерати, другу покатоличити, а остале побити.
Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије.
Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба, заостало након слома и пропасти Југославије и њене војске, а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.
Црна књига
Направљена је црна књига, а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из Сајковића, који је већ приликом првог доласка усташа у село дошао у сукоб са њима. Било је то негде у мају 1941. Др Драган Урумовић, једна од усташких перјаница у Ливну, бануо је с усташком свитом у Сајковић, да и ту притврди наредбу о предаји оружја и припрети немилосрђем према свима који се о ту наредбу оглуше. Цвијо Пајчин је излетео пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружје и да усташе више не смеју крочити у Сајковић.
Урумовић се вратио бесан и празних руку, а Цвијо се латио оружја и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвијом измире рачуне, а он опет да одржи дату реч и врати им мило за драго, да оружје не да жив из руку.
По казивању неких сведока, која сам већином забележио половином 1990, међу којима је и професор Марко Пајчин, Цвијов брат од стрица, том приликом је дошло и до туче између Цвија и пратилаца др Урумовића. У неравном боју Цвијо је изгледа извукао дебљи крај, али су и усташе осетиле како он удара и, што им је најтеже пало, није им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.
Како је усташка власт узимала маха, Цвијо им је постајао све већи трн у оку. Његов непокор је представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана. Свесни да би буна Цвија Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљније размере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на време немилосрдно обрачунају.
Једног дана, у првој половини јуна 1941, упали су у Сајковић у потрази за Цвијом. Кад нису ухватили њега, похапсили су и повели других 12 мештана, на челу с угледним и омиљеним попом Ристом Ћатићем и Цвијовим млађим братом Јовом Пајчином.
Оскрнављена црква
И о овом догађају запис је оставио Милан Радоја, угледни првоборац и домаћин из Челебића, чије записе цитирам у оригиналу:
“Трагали су стално за Цвијом Пајчином, али га нису могли уватити, и онда је дошо ред на попа Ристу Ћатића.
За вријеме Аустроугарске, кад је каво ђак учијо црквену богословију, бијо је добар пријатељ Гаврила Принципа и са његовом групом бијо је у атентату на престолонаследника Фердинанта са још њи’ неколико. Није био разоткривен па је тако измако казну аустрински власти.
Падом Аустрије рађа се нова краљевска Југославија 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохију. Смијенијо неког старог попа Уроша. Он се поносио да припада Младој Босни. Носио је на капуту и неку значку и бијо признат код они’ власти.
Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашој околини Доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.
Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на свој начин. Ниједан свештеник није никада реко ниједну ријеч о братству и јединству него су одма постојала два табора, ко је које вјере.
Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико ји није видијо да су заједно говорили. У жупи Боже Шимлеше било је и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Рујанима.
Из ови села људи молили попа Ристу да јим одобри и помогне да направе једну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву. То им је он помогао. Направили су једну малу црквицу и једну молитву у њој одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви.”
Б. Симоновић – Вести
