13.10.2012. –
Почетак октобра је обележен новим заокретом сукоба у Сирији. Опоравивши се од неочекиваног јулског напада бораца опозиције на два највећа града у земљи, Дамаск и Алепо, владине снаге су почеле да потискују своје противнике у целој земљи. У неким рејонима, на пример, у главном граду, то се одвија успешније. А у Алепу и у северним провинцијама сиријска војска има озбиљних потешкоћа.
Борбе на северу су врло окрутне. Осим тога, моћан фактор који задржава напоре војске, јесте Турска. На турској територији су уточиште нашле многобројне избеглице међу којима има мирних људи и наоружаних побуњеника. Преко турско-сиријске границе се одвија непрекидни транспорт оружја, које појачава опозиционе снаге.
Званична Анкара је искористила трагичан инцидент у срезу Акчакала, прешла је на тактику наношења артиљеријских удара по позицијама сиријске војске у близини границе. Погибија турских грађана формално даје Турској право на овакву реакцију, иако је Дамаск званично признао своју кривицу и извинио се. Међутим, треба признати да пружајући подршку наоружаној опозицији Турска сама сноси одговорност за ескалацију насиља у Сирији и њене последице (између осталог и за инциденте с пројектилима).
Анализа ситуације показује да Анкара не жели да се бори против Сирије. Да је турско политичко руководство намеравало да се упусти у оружани конфликт оно би то учинило 22. јуна кад су сиријске ПВО обориле авион-обавештајац РВ Турске. Засад се чак не ради о такозваним „трансграничним операцијама“, за коју је војницима дозволу дао турски парламент.
Чак и инцидент с пресретањем сиријског авиона који је летео на релацији Москва-Дамаск не може бити класификован као ваздушна блокада Сирије. Њено увођење би практичо значило објаву рата. Вероватно Турска једноставно појачава притисак на Дамаск, између осталог, психолошки.
Вероватно Анкару засад задржава неколико околности. Као прво, нејасна позиција САД. Тешко да ће се Вашингтон пре новембарских председничких избора одлучити да се упусти у оружани конфликт на Блиском истоку. А без америчке подршке Турска неће започети већа војна дејства против Сирије.
Као друго, Турској је сад врло тешко да одреди своју стратешку линију у случају да се испостави да је ипак увучена у директан војни конфликт с Дамаском. Цена војне победе ће бити велика, а резултат сумњив. Јер, судећи по дејствима наоружане опозиције, у њеним редовима има много радикално настројених елемената који на дуго времена овај регион могу да претворе у буре барута. Притом ће дивиденде за Анкару бити врло сумњиве.
Напокон, Турска је приморана да узима у обзир позицију Ирана. Техеран је већ изјавио да неће остати по страни у случају војног удара на Сирију. Иранско руководство основано сматра да ће следећи на реду бити управо Иран. И зато предузима све напоре како би подржао Башара Асада.
Минимум једну полугу притиска на Турску – курдску – Сирија и Иран су већ покренули. Дамаск је практично дао својим курдским провинцијама широку аутономију. Тако се на карти Блиског истока осим аутономног ирачког Курдистана врло лако може појавити иста таква сиријска формација.
У самој Турској се нагло заоштрио сукоб између турске војске и курдских наоружаних групација. Засад нема никаквих чињеница које директно сведоче о томе да иза тога стоје Сирија или Иран. Највероватније лидери турских Курда реагују на укупну ситуацију у региону и сматрају да ускоро може наступити повољан моменат за остваривање циљева.
У овим условима врло је сумњиво да ће Турска пожелети рат са Сиријом. У сваком случају, у конкретном тренутку. Међутим, ситуација се може променити већ у блиској будућности. Игра око Дамаска у коју је увучен читав низ актера с великим геополитичким амбицијама ни из далека није завршена.
Алексеј Пиљко,
