Криза Ватикана

Олга ЧЕТВЕРИКОВА | 02.03.2013

Оно што се данас дешава са Ватиканом представља одраз не само кризе католичке цркве и њене неспособности да се супротстави дехристијанизацији западног друштва, већ и кризе саме институције папске власти. Изјаву римског папе да се повлачи са папског трона, изјаву која је сама по себи изузетно необична, свет је примио сасвим мирно. Повлачење римског првосвештеника са места које заузима је примљено као обична оставка, што је још више  умањило папин лик као „Божјег намесника на земљи“ који је најновијим скандалима из Ватикана и тако већ био добро пољуљан.

Међутим, то је изузетан догађај. У Ватикану се води врло жестока борба…Криза је резултат изузетно јаког спољног притиска на Свету столицу. Усмереност тог притиска  је одређена  тежњом да се папина мисија ограничи на пропаганду  „новог светског поретка“, и управо је у тој улози у последње време понтифик  посебно ефикасно иступао, без обзира да ли се радило о потреби формирања „светске политичке власти“ и „светске централне банке“ или о подршци преврату у Северној Африци.

Иако  власт у Ватикану, за разлику од других државних формација, носи сакрални карактер, он представља  апсолутну теократску монархију, у којој се све завршава папом који истовремено игра улогу римског епископа, световног монарха и суверена града-државе Ватикан. Тако да ограничавање папиног суверенитета није ни мало једноставно. Данас видимо да се понавља она шема која је већ коришћена у вези са Светом столицом,  у периоду када јој је одузета световна власт у септембру 1870.године. Тада  је свргавање  папе од стране револуционарне италијанске армије представљало својеврстан спектакл, који је крио план да се понтифику одузме власт над Папском облашћу јер је било смишљено  да се та област са свим поседима преда  новим властима Италије, а успут и са свим дуговима,  које папа није могао да  врати Ротшилдима (приближно 30 милиона скуда). Било је немогуће да се папа прогласи за банкрота, те је смишљен план такве реструктуризације дугова, који је омогућавао да и вукови (Ротшилди) буду сити, и овце (папа и његово окружење) остану читави, мада пострижени до голе коже.  Папа је губљење световне власти компензовао доношењем догмата о сопственој непогрешивости, који је прихваћен на Првом ватиканском сабору 1870.године.

Данас се поново поставља питање папиног суверенитета. Само што сада уградња папске власти у „нови светски поредак“ у пракси значи преношење финансија Ватикана под потпуну контролу светске банкарске мафије. То удара по најзатворенијој структури Свете столице до које је немогуће доћи – по Ватиканској банци  (ИДР), која представља не званичну установу државе Ватикан, већ папину банку; папа у одређеном смислу представља јединог акционара те банке и он ту банку, уз помоћ комисије коју сачињава пет кардинала, потпуно контролише .

Последњих година је управо ту на Бенедикта XVI вршен притисак без преседана. Са притиском се почело од књиге Д.Нуција „Ватикан, д.о.о.“ која је објављена 2009.године, а која први пут раскринкава  тајне шеме преношења новца у сенци преко Ватиканске банке. Затим је први пут искоришћена потпуна забрана на део средстава у банци, што представља изузетно строгу меру, а против Тедескија, директора те банке, поднета  је кривична пријава. После тога Света столица прави оштар заокрет:  „финансијска  транспарентност“ се претвара у паролу дана, Ватикан почиње да се бори за укључење у „бели списак“ FATF, доноси закон о борби са прањем новца, стеченог незаконитим путем, и обраћа се MONEYVAL-у – Експертској групи Савета Европе за процену мера борбе са прањем новца и финансирањем тероризма, молбом да се ИДР призна за финансијску организацију која је основана у складу са међународним нормама.

Међутим, испоставило се да су те мере недовољне, те је притисак појачан. Врхунац је био када је у мају 2012. објављена књига „Његова светост“ која још јаче разоткрива послове Ватиканске банке. Објављивање те књиге  је показало колико је  папа пред спољним силама рањив. А какве су то силе – то нико још није сазнао. Али је неко обратио пажњу да се кулминација притиска на папу  поклопила са још једним изузетним догађајем: 30.маја 2012. године су Ротшилдови и Рокфелерови закључили споразум о спајању њихових актива. Тако је компанија Rothshild Investment Trust “Capital Partners” (RIT CP), која припада Ротшилдима, стекла крупан пакет акција компаније  Rockefeller Financial services (RFS), која управља породичним бизнисом Рокфелерових и других најбогатијих породица Сједињених Америчких Држава. 

Извештај  MONEYVAL-а који је објављен у јулу 2012. је показао да финансијски рад Ватикана није у складу са међународним стандардима. А у јануару2013.Италијанска центробанка  је блокирала сва електронска плаћања  у Ватикану, због чега су ту престали да примају кредитне и дебитне картице. Свим  италијанским комерцијалним банкама је забрањено да раде на територији Ватикана зато што он „није потврдио норме Европске уније којима се спречава  прање новца“.

Узимајући у обзир да је све јачи притисак на папу добијао све оштрије форме, може се претпоставити да је објављени одлазак папе Бенедикта XVI повезан са немогућношћу да се и даље настави курс лавирања који је постајао све опаснији:  чувари Ватикана још увек добро памте тужну судбину папе Јована Павла I који је започео реформисање финансијских структура и који је умро 33 дана од почетка свог понтификата.

Вероватно да није случајно ни то, што је последња велика одлука Бенедикта XVI пред само објављивање оставке повезана управо са Ватиканском банком, чија је дужност главног руководиоца слободна још од маја 2012.године. Ове године,16.фебруара, за новог директора банке је именован немачки правник и финансијер Ернст фон Фрајберг који је стручњак и за фузионисање,  и  за гутање финансијског бизниса. Посебну пажњу скреће чињеница да је фон Фрајберг члан ордена Малтешких витезова који има још утицајнију репутацију од  организације „Опус Деи“, са којом је имао везе претходни директор банке Готи Тедески. Малтешки орден  је у великој мери тајанствена организација, која уједињује представнике западне елите, и игра улогу својеврсног међународног бизнис-клуба и на светску политику има озбиљан утицај. Тако дапостављење Ернста фон Фрајберга за првог човека Ватиканске банке  може заиста да се разматра као још један корак  на путу преласка финансијског система Ватикана под контролу светских финансијских кланова. Интересантно је да се Бенедикт XVIникада није срео са новим директором, а кандидатуру   Фрајберга је извршила позната међународна агенција за избор топ-менаџера  – Spenser & Stuart. Ту агенцију називају „ловци на главе“.

Без обзира на труд да иде у корак са временом и да води политику која је у складу са епохом глобализације, без обзира  на напоре ка даљем зближавању католицизма и јудаизма, Бенедикт XVIипак у очима многих силника овог света остаје као „несавремен“.  Његови конзервативни погледи и његова приврженост традиционалним вредностима су се лоше слагали са стратегијом глобалних елита. Зато ће нови папа морати да се много пажљивије прилагођава захтевима „толерантности“ како би га прихватили они, који су навикли да говоре у име светске јавности. Од новог понтифика се потпуно отворено захтева његова „осавремењеност“. 

Фонд Стратешке Културе