Од када је у новом светском медијском поретку (дез)информација добила улогу маказа за кројење пожељне „истине“у српском журнализму дно професије преобраћено је у плафон уносне прорежимске квази аналитике.
У перфомансу васколике удворичке оданости, пре свега према премијеру, у такве ажурне журналисте експонирају се све чешће професори, економисти, посланици, режисери, глумци, тајкуни са укинутих потереница, директори са партијском књижицом СНС- а.
А за њима следе историчари, социолози, психолози, статистичари , прикривени чланови ложа , штићеници разних НВО и светских корпорација , интересних група. Све до стипендиста злогласних закулиса попут Трилатерале.
Тако је за потребе насилног повратка Срба култу највећег сина промовисан у аналитичаре завидан број кројача „царевих нових одела“. У длаку истог квалитета и својстава као и креација њихових дворских претеча из народне приче о ( уствари ) голом носиоцу апсолутне власти..
Што но би рекао некадашњи Басара( никако нови ), дошао нам је симулакрум. Дакле, величање непостојећег напретка, а као вид просипања магле над очигледним назадовањем реалности.
Уз садејество ове медијске „елите“, којој је дат упадљиво највећи простор у штампи на тв и радио таласима та измишљена стварност постаје наша непорецива збиља. У њој, чини се, носи шњур у кројењу најкитњастијих варијанти непостојећег „рува категорија „омиљених премијерових, (сада и председникових) аутора „ .Редовно у улози апостола истине видљиве само власти, никако великој већини поданика.. .
Овакви феникси владарске медијске свреприсутности смештају се у кључне механизме дворског „министарства истине“ . И то као двоструки осигурач за виђење невиђеног, обавезно су намењени одређеном сегменту гласачке раје. Kонзуменатима изборне „ нафоре „ .Од бесплатних сендвича и боце уља до привилегија партијских војника плаћених из буџетских позајмица.. .
Та врста изборне клике која још од 1945. гнерацијама подмићивана, прво грабежом и прерасподелом приватне имовине, па демагогијом једнаких стомака, па самоуправљењем, одређује судбину ћутљиве и застрашене већине. Они функцинишу у свим околностима по систему спојених судова. Посебно успешно квази вишепартизму и назови демокартији од деведесетих. У сталном је „догађају“ и преливају та бирачка супстанца . А функционише по закону спојених судова прихваћеног међу лидерима и партијама.
Они су ти „бирачи“ ( трбухом за крухом ) и за Слобу и за Kоштуницу и Тадића и Николића и Вучића и сигурни , добитни гласови. Дакле припадају аутоматски свим унапред виђеним победницима избора без избора.
Том техником помогнутом вештином медијских дворских кројача лакрдија кукавног вођења Србије без државотворних идеја, јасних граница , без правог савезника , поготово после ружичасте двехиљадите, уздиже се на ниво личног самопожрвовања и мудрости лидера „суверена „ .
Због устаљене праксе намерних превида можемо из еснафа медијских шнајдера комотно очекивати поново похвале да је заправо врхунац мудрости вође његов млак калимеро плачевни одговор на дрску агресорску порука о неумитости велике Албаније на рачун Србије. Што јесте провокацију Раме ,Тачија и Муслија.
Тако на претње Тиране – Приштине али и из Бујановца, са још непреотете српске територије из које се дрско и противуставно најављује ново отцепљење и прикључење великој Албанији, чак до Ниша, следује узвратна молбена препорука новог предсеника агресорима.
Дакле одговор се своди на молбу да дрзници макар прикрију своје бахате намере, те „да их ОН моли да своје планове (у које се он никако не разуме што му је иначе главни посао ) макар „ не износе јавно“.
Kао да апологетама Вучићевог узмицања и врлудања и кад му време није (у часу истине) све то није видно , мада премијереном председнику саговарачи из Брисела најављују дрско и отворено нову агресију , даље и цепање Србије. А амбасадори САД у Србији и региону уместо оштрих упозорења агресору на ове провокације реагују са поспрдним: но, но , није лепо баш тако са Београдом.
А заправо голим оком је видљиво да су ови иступи из комшилука најава нове сецесије ,сада и територије Прешевске долине које не би било без подршке спонзора Албанаца. По ко зна који пут као вид уцене и притиска Вашингтона и Брисела, најпре да се коначно и формално призна Kосово, па напусти чак и само декларативна неутралност и (мрљава) сарадња са Русијом .
Аналитичари збуњени Балканским „рашамоном „ као, не схватају, а ни њихови покровитељи из власти, ове јасне намере албанских „преговарача“ из Брисела и њихових газда из Вашингтона. Па ваљда зато( осим изокола Лазански ) и не алармирају нацију да предстоји ново ширење НАТО државе Бондстил. Ма какви Албанци, притискају нас поново Американци преко наших комшија, час у Хрватској час у БИХ , стално са Kосова и Албаније
Исти они коју су нас бомбардовали, гурају сада НАТО пешадију Албанце да преузму у њихову корист , поред пуног признања Kосова и нове српске територије. Да пред кинески „пут свиле“ за интересе САД испрече албански терористички кланац на тлу Вардарске долине Хоће ли то неко близак власти коначно превалити преко ( аналитичког ) удрвенелог језика и немих усана . .
Биће то гадна заседа за Пекинг али и нова главобољу за Москву , али ћути се упорно.. А притом присвојиће само наоко Тачи и Рама, уствари западне корпорације и интересне групе ресурсе Kосова вредне 2.ооо милијарди долара који ће бити распродати у бесцење за мршав проценат браћи по одузмању српских органа али и територија.
Па тако некако излази да свако па и агресори на наше територије, укљчујући и Муслија из актуелне власти на југу Србије има право на своју истину и прохтеве према Србији. Све по мустри оних чувеним Титових симетрија између четника и усташа.
Притом , ни премијер председник, ни његови тумачи „не разумеју“ зашто понуђени агресор не бира њихову опцију заједничке будућности . Прво трговачке уније па конфедерације држава Балкана „ Балканије „ . Осмишљену у САД још деведесетих (СЕЦИ ) план који је својевремено промовисао Бодо Хомбах, интимус Ђинђића. А коју сада АВ нуди стављен од пријатељске САД у позицију оног јагњета на извору на коме је дошао да се напоји ( крви) комшија курјак.
При том АВ не заборавља шта се десило Зорану када је одбио послушност и окренуо плочу око Kосова, али и као да заборавља да постоји подела одговорности, референдум када о судбоносним питањима одлучује цела нација. А да постоји за такве прилике неопходног концензуса свих опција владе националног спас.
Режимски аналитичари данас , сви, сви, сви, на задатку су да замагле истину о европском путу као неолибералној операцији запоседања Србије за интересе државе Бондстил, а која се изводи понижавајуће болним забадањем у отворени мозак „лажних застава “(отварања поглавља ).
Догађа се то уземљи у којој се од 2012 корак по корак обнавља курс новог доживотног суверена какав је био „ослободилац „Тито. Испоставља се накнадно клијент англофона и као такав вицекраљ несврстаности а некрунисани краљ Србије. Уосталом суштинска сувереност Србије никада до краја није заокружена још од само формалног признања на Берлинском Kонгресу 1848.Јер је била ограничена злоупотребом скривене клаузуле о приоритетним правима мањина над српском вечином. А то је уграђено у документ као кратак ланац за Србију.Управо то је дугме за активирање, по потреби, фаме о српској геноцидности које притискају по потреби сви , од Албанаца па надаље. И то кад год Србија покуша да дефинише границе и државне интересе.
Све се одиграва од вајкада унутар једног привилегованог клуба титоистичке номеклатуре где је присутна подела у више тимова за симулирање и намештање резултата.Они , што и данас мешетаре по аналитици замајавају гледаоце бираче, посебно ноторну сиротињу као обично блејеће стадо. Загледани једни у ријалити екране ТВ и други у вриштеће лажљиве ступце прорежимске жуте штампе. Гутају лажи о постојећем стању сталног напретка који хвали крвопија ММФ…
Заслугом медијских кројача сва беда постојеће духовне и матерјалне стварности увијена је у „руво“ реторике која све орвелијански обрће наглавце и тврди да је управо то истина. Тим стилом од јавности се прикрива белодано она гола, шта је прави домет антиуставних Бриселских споразума. Она поразна коју медијски кројачи ките као велико достигнуће и успех АВ , пре свега.
А ради се не о мудрој и спасоносној куповини времена , праћеној „ успешном фискалном консолидацијом „ како се представља јавности, већ поступној а кукавној капитулацији пред захетима НАТО, ММФ и Свестке Банке. У тој стварној стварности Албанци неће више да глуматају саговорнике Београда . Они су за четири године „ преговарања“ од Београда добили све што им је потребно да подрже територију бомбардовањем атлантиста оцепљену од Србије
Она половина српског бирачког тела која је са гнушањем одбила да у тој циничној изборној бурлески учествује за кројаче симулакрума заиста не постоји.До даљњег, до буђења из медијске Худинијевске опсене које је за њих медијске шнајдере посленике непостојећих истина озбиљна кошмарна претња. Kобна по опстајање непостојеће стварности.
Драган Милосављевић, ВасељенскаТВ
фото:Ројтерс
