Зимска идила, јануар 2016.
Србија спава. Светске берзе падају, нова економска глобална криза наилази као бура са Атлантика. Европа кључа у свом узаврелом казану, „Шенгени“ се ломе, ЕУ границе се успостављају жицом а „мултикултурализам је мртав“ рече Ангела Меркел. За то време монополи светских корпорација освајају Европу.
Србија и даље спава. Сања Европску Унију без граница, плурализам, мултикултурализам и ‘отворено друштво’ господина Сороша, сања о парама и демократији које ће добити на поклон од ЕУ. „Како то да сада правите нови Шенген, гурате избеглице на Балкан? А шта ће сада бити са слободним тржиштем и са слободним протоком роба и људи?“ запрепашћено узвикује премијер Вучић у Давосу. Ни тај очајнички вапај премијера није пробудио Србију. Завејана у бело она и даље спава.
Док избеглице тутње кроз Србију, комшије се наоружавају, а ратни сукоби на светском нивоу досежу ниво усијања, председник Србије (Николић) са заносним олакшањем узвикује: „Шта ће нама оружје! Нећемо ваљда ратовати са НАТО-ом, па ни са комшијама!.“ Шта ће Србији војна тактика или економска стратегија кад ће то све решити ММФ и НАТО рекоше Срби и вратише се на спавање. Само понеко би се сањиво запитао: А да не пропустимо опет и овај век?
Европа и нови идентитет ЕУ или ЕУ народа
Док се Срби све више одричу свог идентитета, своје историјске прошлости, великана, научника, песника, зарад виших глобалних циљева, европске нације размишљају како да се опет изборе за свој културолошко-историјски идентитет и слободу. У исто време Европа покушава да изађе из замке ретроградног светског поретка новог робовласништва који полако прелази у руке малобројне „елите”. Опште превирање у тражењу новог идентитета европљани налазе у културолошко-историјском повезивању археологије, генетике и језика.
Типичан пример једног таквог процеса су нова истраживања у историјској генетици као и покушај повезивања генетике, народа и језика а у чијој самој суштини опет лежи питање територија или старе немачке тезе борба за „крв и тло“ (Blut und Boden). Тако су Немци ненадано дошли до закључка да су и они један словенски народ (Гунтер Мерл „Немци-један словенски народ“). Књига открива потиснуте словенске корене једне европске нације, тачније Немаца, упоредо са новим археолошким истраживањима на северу Немачке.
Ова теза је управо обрнута, од недавно објављене генетске анализе коју је спровео тим научника из Естоније (Геополитика, окт. 2015.). Према њиховим истраживањима Словени нису примогени на својим територијама него су својим ширењем поробили друге народе Европе а сами Јужни Словени се сасвим разликују од Источних и Западних. Из те теорије произилази да Руси на северу Русије нису Словени него Финци, а Јужни Словени, посебно Срби, мешавина ‘несловенских’ народа као што су Бугари, Румуни и Мађари. Овде су аутори такође имали намеру да идентификују језик са генетским пореклом народа, што је једна стара прича коју су давно покушали да утврде први генетичари Кавали Сфорца и Брајан Сајкс. То им наравно није пошло за руком јер сви језици Европе имају заједничко коренско и генетско порекло. Током историје, са већ познатим археолошким и генетски утврђеним факторима, Европљани су се мирним миграцијама ширили са Балкана (Подунавља) према северу, западу, југу и истоку носећи са собом језик, митологију и обичаје неолита. Савремена генетика, археологија и лингвистика су давно дошли до закључка да је Европа генетски јединствена, и то 96% према митохондријалном X хромозому, а да 4 главне хапло групе или еволутивни маркери Y (мушког хромозома) могу само дати податке о историјским кретањима мушке популације. Ове хапло групе не детерминишу ни народе ни нације, па тако ни језике. Ова теорија, која не разликује фенотип од генотипа, на неки начин покушава да одвоји Северне и Јужне Словене, за шта нема никакве основе, а посебно не у твдњи да су Бугари, Румуни и Мађари несловенски народи. Ту није потребно познавање генетике, већ историје и језика. Сви они припадају староевропском/словенском супстрату.
Иначе, чувени британски генетичар млађе генерације Стивен Опенхајмер је пре неколико година у својој детаљној студији доказао да се Британија генетски уопште не разликује по „нацијама“ као ни од Европе генерално. Такође је утврдио да се не могу изоловати никакви гени Келта, Викинга или Баскијаца, као неког јединственог корпуса, те да је питање нација један врло касни историјски геополитички пројекат започет у 17. и финализован у 19.веку. Дакле, народи Европе се данас не разликују по генетици. Они се разликују културолошки зависно од климатско-географских услова у којима су се заједнице развијале током миленијума.
За српску науку тј. генетику, која се јако касно укључила у компаративна генетска истраживања, (добар пример је књига „Етнологија и генетика“ аутора Ивице Тодоровића, издање Етнографског института САНУ, 2015.) важно је да спречи манипулације ове врсте. Србија има јединствену прилику да упоредном анализом археологије, етнографије, митологије, генетике и језика омеђи српски културолошки и духовни простор, па тако и територију и тиме утврди свој историјски идентитет у Подунављу.
Фалсификати историје или потрага за идентитетом Европе
Последњих година у Енглеској, Француској и Немачкој појавио се низ лингвиста, историчара и палеографа који се баве истраживањем махом средњевековних докумената, архитектуре и музејских артефаката и утврђивањем њихове аутентичности. У тој групацији предњаче немачки историчари и лингвисти: У. Топер (Topper), В. Камајер (Kammayer), Л. Г. Гајзе (Geise), Х. Илиг (Ilig) и др. Њихова пажња усмерена је на тзв. мрачни средњи век средње Европе тј. историјски период од Христа све до 17. века. Још у 17. веку Исак Њутн, а касније и неколико научника 19. века, дошли су до закључка да у временском рачунању историје Европе постоји вишак од 300-500 година. У том периоду је, према њиховим налазима, настало много докумената чија је историјска аутентичност дискутабилна, посебно због непостојања оригиналних рукописа.
Сматра се да је највећи део ових докумената (насталих између 12. и 17. века) преписиван, дописиван, чак и измишљан по манастирима средње Европе и под окриљем римокатоличке цркве. Аутори мисле да је намера овако организованог преписивања била грађење свести римокатоличке цркве о својој сопственој величини и важности и свесно стварање комплекса код народа које су имали намеру да освоје.
Још у 19. веку (1878.) објављена је студија британског историчара Џона Вилсона Роса под називом “Тацит и Браћолини: фалсификовани анали у 15. веку”, где је подробно описано како су у време италијанског хуманизма настали многи фалсификати, између осталог и Пођа Браћолинија (Poggio Bracciolini) који је био професионални фалсификатор и продавац „античких“ докумената и старина. Тацитова “Германија” је био једини документ у историји који описује Германе. Даљим истраживањима савремени немачки аутори дошли су до закључка да су дела античких писаца, као што су Цезар, Тацит, Еузебије, Полибије, уствари дрски фалсификати па се самим тим поставило питање да ли су те историјске личности уопште и постојале.
Сви поменути аутори тврде да римокатоличка црква постоји тек од 12. века а да су прве папе биле у Авињону (Француска). Они тек у 14. веку прелазе у Рим, који тада има само 60000 становника, а стара римска управна зграда је накнадним додавањем куполе постала црква Св. Петра у 16./17.веку, што је забележио Лутер приликом своје посете Риму. Он такође бележи да су папе ужурбано откопавале старе римске грађевине. Под условом да ово прихватимо као тачно поставља се питање како су Константин и Јелена могли да дарују цркву Светог Петра у Риму у 4. веку. Сасвим нејасна остаје и тврдња да је Стефан Немања био крштен по римокатоличком обреду у то време, када римокатоличке цркве није било на овим просторима до 14. века.
Овде ћемо навести само неколико интересантних открића која су посебно важна и за нашу историографију. Мало је познато да су прве Библије створене тек у доба ренесансе а штампане у 17. веку и накнадно дотериване у 18. и 19. веку. Ни данас није утврђено која је од тих верзија правоверна. Тако је и чувена Вулфилина Библија из 4. века, према овим ауторима, чист фалсификат са почетка 17. века , а “готски језик” није ни постојао јер је у рукопису нађено свега 80 “готских речи”.
Интересанто је да аутори изричито инсистирају да не постоје никакви докази о Великој сеоби народа у 7. веку, као ни о постојању династија Каролинга и Меровинга, а то значи ни Карла Великог ни његовог царства. Непостојање Карла Великог руши и историју целе средње Европе, како Немаца тако и Француза. Немачка званична историографија, и поред отпора, принуђена је да прихвати део ових налаза о чему је извештавао Шпигл (Der Spiegel Geschichte бр. 2 2013.). Пронађено је такође, да низ романских цркава архитектонски не припада периоду римокатоличке цркве већ неком ранијем периоду.
Такође, Константин Порфирогенит и његово дело означени су као фалсификат са почетка 17. века, посебно зато што је пронађено да је Константин (у 10. веку) организовао писарнице у којима су се преписивали рукописи са грчке мајускуле на грчку минускулу а оригинали уништавали што је апсурдно. “Краљевство Словена” Мавра Орбинија, са почетка 17. века, сматра се нешто мало више веродостојним али се поставља питање како то да Орбини није знао за Порфирогенита, а такође нигде не спомиње долазак Турака на Балкан. Да ли су онда Турци стигли тек после Орбинија ако је познато да нема џамија из тог периода као материјалних доказа?
Да подсетимо, старогрчки језик преведен је тек у 13. и 14. веку па самим тим наведени аутори сумњају да је и део грчких рукописа фалсификован. У вези са тим српски лингвиста Милан Будимир, изврстан познаваоц старогрчког, одавно је заступао тезу да је тај језик конструисан из више језика, а да се базира на српским протодијалектима, у лингвистици данас познат као језик предгрчких Пеласта. На исти начин латински језик конструисан је између 9. и 17. века (енглески етимолошки речникChambers). Он представља вештачки језички инжењеринг а са ручним радом римокатоличке цркве, који је познат у лингвистици под називом “lingva franca”. Званично, он је конструисан преузимањем корена и речи из старих европских дијалеката од којих се 80% српско-словенских корена може и данас препознати. Доминацијом Нормана над Британијом у 12. веку овај вештачки латински језик наметнут је Англосаксонцима тако да данашњи енглески речник садржи 70% измишљеног средњевековног вокабулара. Чињеница, да не постоји старолатински речник или да је од њега забележено само стотинак речи поставља питање којим језиком су говорили Римљани јер, као што знамо, после 400 година њихове владавине Британијом остало је само двадесетак „латинских” речи, а на нашим просторима свега десетак. Савремени енглески језик је убацивањем „мртвог латинског“ постао нетворбен али у исто време тим поједностављивањем наметнут је као нова “lingva franca”, језик глобализма свим народима света.
У току ових истраживања дошло се до закључка да је назив тј. израз Словени настао средином 17. века а ушао у ширу употребу тек током 19. века. Свест о националној припадности историјски и антрополошки није могла постојати све док се језици Европе нису почели диференцирати, а то је према горе наведеним ауторима био почетак 16. века.
У контексту претходно наведених чињеница, требало би проучити и свакако узети у обзир најновију језичку анализу италијанског лингвисте Марија Алинеија: „Теорија палеолитског континуитета о аутохтоном пореклу и генези европских језика са нагласком на етногенезу Словена“ (2012.год.). Ова теорија укључује добар део горе наведених теза и инсистира на аутохтоном подунавском пореклу европских народа и језика. М. Алинеји тврди да су јужнословенски језици старији од „северних“ јер представљају заједнички именитељ свих словенских језика. Његова теорија преклапа се са археолошким анализама Марије Гимбутас и њеном тврдњом да је винчанска цивилизација најстарија европска цивилизација, као и са налазима савремене генетике. Узимајући у обзир све претходно речено и теорију М. Алинеија намеће се логичан закључак да је старословенски свакако старији од осталих „новонасталих“ (вештачки конструисаних) језика, а велико питање географског порекла старословенског језика налази свој одговор у Подунављу. Зато, нестајање српског језика и ћирилице треба посматрати као губљење идентитета или, још горе, одрицање од примарне генетике у којој су језик и писмо урођени (како тврде Чомски, Пешић и други).
У светлу ових анализа свакако треба покренути и наша научна истраживања која су скоро сто година у заостатку за европском науком јер заиста не треба дозволити да нам опет други пишу историју и „мењају свест и генетски код“.
Јелена Радојковић
Васељенска
