КРВ НИЈЕ ВОДА: Да ли је Вучић албански националиста или лобиста

У ђурђевданској ноћи, по повратку из Бачког Јарка, Александар Вучић је окупио дворску свиту у вили „Бокељка”. У опуштеној атмосфери, с помешаним мирисима белог мађарског вина, вискија и томпуса, шесторица „капетана” били су срећни што је њихов дон коначно жртвовао време за провод с Катарином и пристао да их прими. Расположење им је спласнуло чим су чули зашто их је вођа позвао. О актуелним проблемима у којима је син Фахри Муслиуа пише колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник дневника Дневни Телеграф, Национал и Правда, близак сарадник Александра Вучића и његов некадашњи пријатељ

– Не знам шта ми је све ово требало – почео је Вучић карактеристично патетични монолог. -Урадио сам све што сам могао, али џабе. Проблеми су све већи, нема доброг решења. Више нема времена за одлагање тешких одлука, које се многима од вас неће свидети. Ни мени није драго због тога, али предузећу све што морам, без обзира на цену коју сви ми морамо да платимо…

Наравно, Вучић није забринут због катастрофалне економске ситуације, незапослености, сиромаштва и других последица његове неспособне власти. Не мари он за грађане, жртве својих политичко-пословних авантура, брине само за себе и батицу Андреја.

Разлога за бригу има у великим количинама. На наплату су стигли сви рачуни петогодишњег непросвећеног апсолутизма, прошараног криминалом, аферама и насиљем. Што је њему најгоре, то се десило непосредно пред одлазак с главне функције у извршној власти.

– Нисам луд да се кандидујем за председника Србије – лагао је Вучић крајем прошле године.

Прво је сам себе демантовао, а сад се каје. Председнички мандат је желео како би осигурао још пет година власти. Нема везе што тај положај не даје никакву реалну политичку моћ, Вучићу није падало на памет да имитира Томислава Николића и држи се уставних овлашћења, дели ордење и савете. Ни као премијер није дозвољавао да га спутавају Устав и закони, па неће ни као председник. Уверен да је у Србији обновио Хитлерову девизу „једна држава, један народ, једна партија, један вођа”, намерио је да задржи сву власт, а одговорност за пропаст која долази да пребаци на алаве и неопрезне марионете.

Много је хтео, много започео, а онда су га стигли ударци са свих страна. Најтежи га је погодио 30. априла, кад је у Скопје стигао Брајан Хојт, заменик помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију. Мистер Хојт је обавестио македонског председника Ђорђа Иванова да ВМРО-ДПМНЕ не сме да прави проблеме око конституисања нове власти. Хојт оком, Иванов скоком. А и Вучић.

Српски диктатор је на македонском примеру схватио како функционишу политички механизми великих сила. Никола Груевски је десет година неприкосновено владао Македонијом. У процесу евро-атлантских интеграција извршавао је све налоге из вашингтонског и бриселског центра моћи, који су, заузврат, били неми и слепи на диктатуру, криминал и корупцију. За његове владавине Македонија је прихватила НАТО трупе, признала је независност Косова, претрпела је таласе миграната с Блиског истока, страним компанијама је у бесцење продала све што је имала, а грађане претворила у робље.

Кад му је истекао рок трајања, Груевски је остављен на цедилу. Албански коалициони партнери су прешли на страну његовог противника Зорана Заева. Свестан да до те издаје не би дошло да није наручена из САД и ЕУ, Груевски је покушао да направи заокрет према Русији. На крају је и организовао и упад својих следбеника с фантомкама у Собрање. Све узалуд.

Вучић, иако ментално поремећен, није глуп, уме да сабере два и два. Рачуница је јасна, пре или касније стићи ће га судбина Груевског. Ма колико угађао страним менторима, испуњавао њихове жеље и наносио штету Србији, једног дана ће га посетити заменик неког америчког помоћника с поруком: Гаме овер.

„Македонски сценарио”, који је Вучић милион пута помињао у председничкој кампањи, плашећи и себе и своје гласаче, никога није изненадио, па ни њега. Планом, који се управо примењује, руководи немачка канцеларка Ангела Меркел. Она под контролом држи тројицу најпроблематичнијих балканских вођа – Едија Раму, Хашима Тачија и Александра Вучића. Да би добио њену заштиту Вучић је морао да пристане на беспоговорну послушност. То му није тешко пало, научио је да служи. Док му је, у априлу 2015. шеф немачке дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер диктирао услове под којима мора да гради „комшијске односе с Косовом, Албанијом и Македонијом”, Вучић је само климао главом и мрмљао: „Ја вол”. Тада му је речено да ће албанске партије променити партнере у Македонији, али да то не сме да утиче на односе у региону.

Иако је имао времена да се припреми за последњи чин македонске драме, Вучић то, у складу са својим карактером, није успео. Навикао да манипулише домаћим политикантима, којима истовремено нуди обећања и спрема им уништење, на исти начин је покушао да сплеткари са странцима.

По налогу Меркелове, учинио је све што је могао да учврсти државност Косова. Пристао је на уступке од суштинског значаја, властима у Приштини препустио је српску имовину вредну 123 милијарде долара, а за потребе домаћег политичког маркетинга режирао је траги-комичне патриотске представе с иконописаним возом и потерницом за Рамушом Харадинајем.

Да је спреман на сваку понизност, Вучић је доказао посетом Тирани. Његов идол Јосип Броз Тито нанео је трајну штету Србима с Косова и Метохије кад им је забранио повратак на имања с којих су протерани током Другог светског рата. Тито је досељеним Албанцима омогућио да добију југословенско држављанство, а уставом из 1974. поставио је темеље Републике Косово. Без обзира на све то, Тито није хтео да посети Албанију. Вучић јесте.

Комуникација с Рамом и Тачијем брзо је прешла с дипломатије на ниво пословне сарадње и пријатељства.

– Албанија и Србија нису супротстављене само по питању Косова, већ имају различите односе према Русији и НАТО. Ипак, то су две кључне земље за мир и стабилност на Балкану, зато треба очекивати разумевање и сарадњу Раме и Вучића – тврдио је Алберт Ракипи, директор Албанског института за међународне студије.

Однос између албанског и српског премијера још колоритније је описао приштински новинар Ђани Битићи, позивајући се на информације добијене од албанског шефа дипломатије Дитмира Бушатија.

– Еди Рама чешће телефоном разговара с Вучићем него с Тачијем, боље се разумеју. И Тачи је у одличним односима с Вучићем, то би пре могло да се назове пријатељством него државничком сарадњом – тврди Битићи.

Где је другарство, ту су и политика и бизнис. Вучић је својим албанским пајташима препоручио румунску маркетиншку агенцију „Мажоритас”, која је за Српску напредну странку водила интернет кампању пред изборе 2012. Лично је Вучић упознао Хашима Тачија с Лучијаном Флорином Деспојуом, власником „Мажоритаса”, који је касније организовао кампању и за Раму.

По логици новца, послови су им временом постали много комплекснији и уноснији. Браћа Беџет и Исмет Пацоли несметано купују земљиште и фирме на југу Србије, а верује се да њихов капитал стоји и иза компанија које су приватизацијом четири велика пољопривредна комбината у Војводини и дошле у посед више од 10.000 хектара ораница. Чак и београдски прорежимски медији упозоравају на Пацолијеве пословне акције у које је, наводно, уложио око 250 милиона евра.

– Врло је упадљиво како су неки људи из економског ресора Владе Србије, али и појединих агенција, за врло кратко време од обичних службеника и занатлија постали скоро тајкуни. Они су се одлично повезали са албанским бизнисменима са Косова и Метохије, који не жале новца да их подмите како би победили на лицитацијама и домогли се државних фирми на југу Србије. Њихов најбољи сарадник је један државни секретар из Владе. Он поседује камионе које ангажују албански бизнисмени, а заузврат им помаже да добију све послове. Због грамзивих Срба Албанци преко својих бизнисмена Беџета Пацолија, шесторице браће Бици, који држе бензинске пумпе у Метохији, али и на југу Србије, и других остварују своје политичке планове. Према свим доступним информацијама, браћа Бици послују управо под покровитељством ратног злочинца Рамуша Харадинаја – наводи се у тексту који је недавно објавио лист „Ало”.

Да, то се дешава због „грамзивих Срба”, али не оних који продају своју дедовину и беже с Косова и с југа Србије, него владара из околине Бугојна, који распродаје туђе. Браћа Пацоли, Бици, Османи, Харадинај и Рама не би могли да наносе штету Србији да им не помажу браћа Вучић.

Колике су размере те помоћи утврдиће истрага коју ЦИА, ФБИ и европски Интерпол воде о фалсификованим британским, француским и немачким пасошима, који су, како се претпоставља, штампани у Београду. Иста група страних служби проверава трагове о продаји српских акцизних маркица фирмама с Косова у власништву браће Харадинај и Екрема Луке. Уколико се утврди одговорност српских државних органа, Вучић не може да се нада опроштају грехова.

И кад би хтео, Вучић више не може да се извуче из албанског кола у које га је гурнула његова немачка заштитница. Зато тера даље и дубље. Да би се увезао брже, јаче и боље, послужио се Богољубом Карићем.

Крајем 2005. године Вучић је острашћено предводио прогон Карића. Иако је основни мотив за напад била Карићева куповина једног радикалског посланика, Вучић га је оптуживао за издају националних интереса и сарадњу с Екремом Луком, једним од тада, а и данас, најмоћнијих криминогених албанских тајкуна на Косову и Метохији. Карић је, на своју руку и у личном интересу, Лукиној телекомуникацијској компанији уступио, односно продао употребу Мобтелове фреквенције, чиме је нанео штету буџету Србије и српским националним интересима. То је најкрупнија, али не и једина превара коју је реализовао тандем Карић-Лука. Захваљујући том партнерству, комплетна фамилија Карића уживала је заштиту албанских терориста и у време сукоба, као и после окупације и проглашења независности Косова. Док је био под српском потерницом, оптужен за пљачку више од 60 милиона евра, Карић је несметано долазио у Пећ, као поносни држављанин Републике Косово, чији пасош и данас поседује.

Да би ојачао сарадњу с Тачијем и осталим албанским моћницима, политичким и кримино-тајкунским, Вучић је недавно ангажовао Карића. Злоупотребом функције премијера, извршио је притисак на правосуђе и омогућио да оптужбе против Карића буду одбачене или да предмети оду у застаревање.

Карићу је дозвољен повратак у Србију и учешће у власти, не зато што је он паметан и способан, већ зато што је потребан Вучићу. Тачније, потребне су Карићеве везе с албанским тајкунима, који располажу с огромним финансијским ресурсима намењеним инвестирању у Србију.

У тренутку кад је запела изградња Вучићевог главног потемкиновског пројекта „Београд на води” и кад су српски богаташи одбили да учествују у њему, Вучић се, као дављеник за сламку, ухватио за Карића. Пред изборе 2014. године, вођа напредњачког клана громогласно је најављивао изградњу куле „Београд”, два шопинг мола и неколико стамбено-пословних зграда у оквиру „Београда на води” до краја 2016. године. До тог рока изграђен је један ресторан и два паркинга. Потпуни фијаско противуставног мегаломанског пројекта Вучић сада намерава да прикрије подизањем неколико зграда. За то су му неопходне паре, па мора да се обрати ономе ко их има. Српски и црногорски тајкуни су га одбили, остала му је нада да ће пристати косовски Албанци. Вучића не занима што је већина тог капитала настала трговином дрогом и другим криминалним активностима, важно му је само да сакрије неуспех „Београда на води”.

У помоћ му је прискочио и Карић. Припремајући се за повратак у Србију, он је промовисао идеју о изградњи „Тесла града”. У свим медијима објављене су илустрације велелепног пословног и стамбеног насеља. Иако Вучић мисли да је најпаметнији и највештији сплеткарош у Србији и остатку света, Карић га је без по муке надиграо. Стрпљиво је сачекао да време и реалан живот ураде своје, да Вучић остане без алтернатива, па да га моли да „Тесла град” удене у „Београд на води”. Бесплатно земљиште, субвенције и све остале погодности којима је Вучић покушао да привуче арапске инвеститоре, то Богољуб не пропушта. Зато се вратио, да ушићари на рушевинама Вучићеве Србије.

С том и сличним комбинацијама мораће да пожуре, никад се не зна кад ће Меркелова одлучити да Албанце, своје миљенике, преусмери на друге политичке и пословне партнере. У сваком тренутку Вучићу на врата може да закуца неки хер Франк-Валтер или мистер Хојт, да му на поклон донесу свилени гајтан.

Кад до тога дође, Вучић ће се наћи у тежој позицији него Груевски. Ако ништа друго, његов македонски двојник иза себе има јаку, традиционалну странку и лојалне сараднике.

Вучић, мученик, нема ништа. Осим батице Андреја и верног слуге Горана Веселиновића, у напредњачкој пирамиди зла не постоји ниједан појединац који би се зарад верности вођи одрекао статуса заштићеног сведока. Попут ЈУЛ-а или УРС-а, напредњачка кула од карата распашће се после првог удара, свеједно да ли ће доћи споља, из тужилаштва, с улице или на изборима.

Шта му се спрема Вучић већ види на примерима кума Николе Петровића и Синише Малог. Кум Никола, који је пресудно утицао на Вучићеву политичку трансформацију, напустио је напредњачки „Титаник” чим се појавила прва рупа. Паметан и опрезан, без велике помпе, препуцавања и сукоба одрекао се статуса најмоћнијег вођиног оперативца, прежалио је две Дипосове виле и директорску функцију у ЕМС-у. Изгубио је много, али добио је шансу да се, кад дође време за свођење рачуна, провуче без озбиљнијих последица.

Петровићевим дезертерством Вучић није само остао без значајног сарадника, него је изгубио контролу над потенцијално непријатним сведоком. Зебња је оправдана, Вучић зна да ће се његов двоструки кум држати омерте све док му не буде угрожен лични интерес. Ако га неко, а има ко, пристисне, Петровић би могао да отвори душу и пропева о тендерима за испумпавање воде из рудника Тамнава, у ЕМС-у, ЕПС-у, о Слободану Квргићу, Драгољубу Збиљићу, Звонку Веселиновићу и, што је вођи најнезгодније, о пропалој инвестицији америчког економског аристократе Марка Крандала с ветропарком у Јужном Банату.

У том манипулативном простору нашао се и Синиша Мали, кључна фигура у многим Вучићевим параполитичким акцијама.

Браћа Вучић, Александар и Андреј, годинама су били у пријатељским односима са браћом Мали, Синишом и Предрагом. Ниједан Вучићев сарадник из радикалског периода није имао ни приближно добре референце као Синиша Мали. Поред образовања у Београду и Сент Луису, стекао је и драгоцено искуство у „Дилојт Тушу” и неким економским институцијама, а нарочито на месту директора Центра за тендерско-аукцијску приватизацију у Агенцији за приватизацију. Такав, Мали као да је створен за улогу Вучићевог чувара сефа.

Иако Вучић није намеравао да га политички потроши, у недостатку бољих решења, кад је Српска напредна странка преузела власт у Београду, Синиша Мали је постављен за градоначелника. Грешка, тешка и скупа. Мали се лоше сналазио током припреме пројекта „Београд на води”. Изазивао је непотребне сукобе са свим критичарима, од архитеката до политичара, иритирао је и привлачио одијум јавности. Негативни имиџ употпунила је афера о плагираном докторату, а крах је постао известан после својеврсног државног удара који је извршен у ноћи 24. на 25. април 2016, кад је у Савамали срушено неколико зграда, док су мафијаши под фантомкама хапсили случајне пролазнике, све у сарадњи с полицијом.

– Ако мене питате, ја мислим да онај ко би то урадио, а да је желео да уради било ко из власти, да је тај комплетни идиот, јер је то требало да уради у по бела дана. Несумњиво је да иза онога што се догодило у Савамали стоје највиши органи градске власти у Београду – признао је Вучић и најавио истрагу и оптужницу у року од десетак дана.

Прошло је 13 месеци, Тужилаштво није завршило истрагу. Протести удружења „Не да(ви)мо Београд”, на којима се окупљало и по неколико десетина хиљада грађана нису дали резултате. Посао државних институција и јавности обавила је Марија Мали, Синишина бивша супруга.

Средином фебруара ове године, баш на почетку кампање за председничке изборе, она је у медијима оптужила градоначелника да јој се похвалио акцијом у Савамали: „Имао сам проблем, неки нису хтели да се иселе. Организовао сам акцију рашчишћавања. Дошли су људи у сред ноћи, мало тамо нешто полупали. Ништа страшно нисам урадио, али ето све сам ја сам организовао, извео сам акцију…” Поред улоге у тој афери, Марија је Синишу оптужила за спорне послове преко оф-шор фирми, куповину луксузних вила у Бугарској и станова у Београду и на Копаонику, лажне извештаје Агенцији за борбу против корупције, па чак и за трговину утицајем којим јој је одузео старатељство над троје деце.

– Синиша, постао си као Чуме, а твоја Марија као његова Љиља – мудро је оценио Вучић и наредио – Реши то како знаш, немој да нас уништи тај скандал…

Синиша мали Чуме одмах је решио проблем, нагодио се с бившом женом, вратио јој децу, а вероватно није шкртарио ни с финансијском отпремнином.

Као што су Љиљом Бухом манипулисали земунски мафијаши, потурајући је да у медијима раскринкава политичаре из власти, тако је Вучић уверен да је Марију Мали усмеравао Веселин Милић, неподобни шеф београдске полиције. Милић је први човек из напредњачке номенклатуре који је отказао послушност вођи. Иако у сукоб с Вучићем и његовим најближим сарадницима, међу којима су кум и кума Никола и Маја Петровић, Милић није ушао из политичких него из врло интимних разлога, он није спортски прихватио смену. Опуштено је поцепао решење о премештају у Крагујевац, насмејао се и отишао у америчку амбасаду, све с актовком пуном доказа о томе ко је и како учествовао у рушењу Савамале.

Почетком маја ухапшена су петорица Црногораца под сумњом да су припремали атентат на Милића. Истовремено, приликом обиласка радова на „Београду на води”, Вучић је новинарима рекао да Мали више „не може да буде градоначелник због кампање која се против њега води, јер је немогуће радити у таквим условима”. Стицај, можда случајних, околности хтео је да се поклопе та два догађаја, која су најавила крупне промене у вођином првом ешалону.

За три и по године управљања Београдом, Мали је прегрмео многе негативне кампање. Јуначки је истрпео све оптужбе, увек уз безрезервну подршку свог шефа. На крају, одлука о његовој смени с места градоначелника наметнула је потпуно погрешно питање – зашто га Вучић није најурио раније.

Права загонетка крије се у питању – зашто је Мали пристао да сада оде, само неколико месеци пре редовних градских избора, после којих је могао достојанствено да се повуче на неки резервни положај. Иако Вучић воли да се представља као доследни заштитник својих сарадника, сви познаваоци његовог лика и злодела знају да он нема пријатеље, само муштерије. Судећи по тим чињеницама, очигледно је да није он чувао Малог, него Мали њега.

Њихова бракоразводна парница била би много бурнија од свих претходних. Осим браће Вучић, само Синиша Мали до детаља зна напредњачке финансијске токове, одакле потичу и у којим банкама завршавају. А, познато је да је и Ал Капоне пао тек кад га је издао рачуновођа. Да му се то не би десило, Ал Вучић је Малом обећао место шефа трговинске мисије у Кини. У томе има логике, Мали је већ остварио солидне контакте са кинеским државним магнатима, а и сам се хвалио како две његове оф-шор компаније успешно послују на шангајског берзи.

Без одбеглог кума Петровића и добровољно најуреног Малог, Вучић је делимично очистио простор око себе. Лакше дише, али зна да има још много посла, много потенцијално непријатних сведока. Као и до сада, неке од њих ће на краткој узди држати уценама и застрашивањем, неке подмићивањем. Таква равнотежа може да траје само док је на власти, зато мора да смисли начин како да што безболније обави трансфер с премијерске на председничку функцију.

Основна Вучићева идеја била је усмерена ка томе да направи систем попут оног у коме су владали Слободан Милошевић и Борис Тадић. С позиције председника државе лично су руководили својим странкама, а функцију премијера препуштали неком од крајње лојалних и безопасних сарадника. И у Вучићевом окружењу има паразита који би са задовољством пристали на улогу марионете, али нико од њих нема ни политички, ни професионални кредибилитет, па би били лаке мете за критику, која би се, наравно, на крају свалила искључиво на његова плећа. С друге стране, постоје и озбиљнији појединци, који би могли да се прихвате премијерског посла, али како да Вучић има поверења у некога ко мисли својом главом.

Не одступајући од свог манипулативног шаблона, Вучић сада ради исто што је радио пред сваке изборе – у својим медијима лицитира именима кандидата за премијера, тако проверава њихове и реакције јавности. То замајавање трајаће до последњег дана, док он не одлучи да пресече. Засад, сигурно је само да ће с тим отезати док год буде могао.

На рулет је ставио неколико имена. Свако је спорно. Зорана Михајловић, Душан Вујовић и Ана Брнабић нису његов избор, њихов шеф седи негде у Ленглију и повлачи конце. Никола Селаковић је већ доказано проблематичан. Не само што се усудио да више верује здравом разуму него Вучићу, већ је то и причао у кафанама. Кажњен је, покајао се, добио је опроштај, па чак и обећање о повратку у извршну власт. Ивица Дачић је лак за управљање, зна шта се крије у Вучићевим фасциклама и не пада му на памет да таласа, зато је и пристао на уништење СПС-а, само да би се спасао од суочења с тужиоцем за организовани криминал. Ипак, Дачићев повратак у премијерску фотељу био би лош сигнал за све амбициозне напредњаке и, још важније, за мајсторе из Вашингтона и Брисела који ће увек с осмехом слушати како пева „Миљацку”, али знајући да он лако може да пређе и на „Казачок”.

Као свака ћудљива дама, Вучић и по овом питању има спреман резервни одговор.

– У недељу, 26. новембра, неће падати киша, биће то леп дан – нашалио се Вучић недавно, после једне седнице Владе.

Није само Дачић, од страха су претрнули сви који су схватили да вођа најављује нове ванредне парламентарне изборе. Да, СНС у Скупштини има стабилну већину, која јој гарантује три године власти. Међутим, постоје и озбиљни разлози за нови изборни тест. Најважни мотив налази се у чињеници да Вучић влада без икакве политичке стратегије, дипломатијом и привредом, као и свим осталим обавезама, бави се само по инерцији, без јасног циља. Он зна да је дилетант, да нема решења за проблеме које је наследио или изазвао, зато се држи своје зоне комфора – хаоса.

Како се заврши једна кампања, већ на конференцији на којој објављује прве изборне резултате Вучић креће у нову трку. Вара, лаже, прети, подједнако неуверљиво измишља и пријатеље и атентаторе, монтира оптужнице и суђења, гаси слободу медија, прогони неподобне опозиционаре и подмићује корисне идиоте, злоупотребљава институције, фалсификује реалност и најпримитивнијим триковима само купује време.

После прошлих ванредних парламентарних избора дуже је писао фамозни експозе него што се задржао на месту премијера. Чим је победио на председничким изборима, почео је с новом кампањом, презентујући своје фантастичне непостојеће успехе, као и ратне претње које су се надвиле над Србијом.

Далеке 1933. године Вучићев ментални предак је у Немачкој објединио функције председника државе и премијера-канцелара. Од тада, такав случај није забележен у политичкој историји Европе. Ако мали Алек не понови потез малог Адолфа, мораће да крајем маја поднесе оставку на место премијера. Тада му се отварају две могућности. Прво, може одмах да за наследника предложи неког несрећника, чију смену би затражио почетком јесени. Друго, што више личи на Вучића, могао би да препусти народним посланицима из владајуће већине да сами изаберу новог премијера. То би му донело неколико недеља вагања, преговора с тзв. мандатарима, медији би се такмичили у спекулацијама, а једини реални и легитимни носилац власти био би он. После месец-два мрцварења, неки његов лажни фаворит би у Скупштини одиграо представу у којој, на крају, не би добио поверење већине. И, ето већ је септембар, идеалан месец за расписивање ванредних избора. За поменути 26. новембар.

То би била прилика и да се парламентарни избори вежу за београдске. Главни град је остао без градоначелника, па би медијски лако могла да се оправда потреба за шест месеци раније заказаним изборима. Вучић је свакакав, али не и наиван, зна да се у Београду не би добро провео ако се опозиција уједини, а тај пораз би пробушио напредњачки пренадувани балон. Везивање парламентарних и градских избора повећало би му шансе за опстанак. Опозиционе странке би се више концентрисале на властите него на опште интересе, морале би да кампањом покрију целу Србију, а не само Београд, трошиле би више пара на парламентарну кампању, а фокус јавности не би био само на Савамали, „Београду на води” и сличним промашајима. У тој калкулацији не треба занемарити ни чињеницу да СНС нема доброг кандидата за градоначелника, иако Горан Весић мисли другачије.Из резерве, Вучић је намеравао да у игру убаци Драгана Ђиласа. Идеја је једноставна – Ђилас се кандидује испред неке групе грађана, довољно је да пређе цензус, па да га напредњачки одборници врате у фотељу градоначелника. Тако би се затворио круг који су још у јесен 2008. зацртали Вучић, Ђилас, Тадић и Ракић. Сви креатори зла ушли би у власт, а грађани нису битни, они су ионако навикли на улогу таоца.

Но, како сада стоје ствари, Ђилас се гица, врда. Вучић га је опељешио, узео му је све послове, али бивши председник Демократске странке не жури с повратком у политику. Глуми да је мртав и чека да медвед оде.

Ни медведу се не жури, има другу жртву на јеловнику. Ако неће Ђилас, хоће Александар Шапић. Бивши високи функционер ДС-а, доктор из Намбије, актуелни председник општине Нови Београд одавно успешно сарађује с напредњацима. Шапић се не бави високом политиком, држи се општих места о бољем животу и будућности, организује хуманитарне активности и сваком изјавом покушава да освоји милост вође. Иако Шапић званично није напредњак, Вучићу неће бити проблем да га промовише у градоначелника Београда. Ту врсту толеранције показао је недавно и у Зајечару, где је ушао у коалицију са Бошком Ничићем, који је годинама предводио отпор напредњачком лудилу, а на председничким изборима подржао Вука Јеремића. Брига Вучића, није гадљив чак ни на Ничића, што би му сметао Шапић.

Однос снага пред београдске изборе, кад год били, крајем новембра или следећег маја, кад им је време, тешко може да се поремети. Међутим, на републичком нивоу ствари су много сложеније. Иако је уверљиво победио на председничким изборима, наравно уз све притиске, преваре и поткупљивање, Вучић мора да жури пре него што се консолидује опозиција. После фијаска, Вук Јеремић је сам себе отписао. Кампању је поверио погрешним људима, који су га, кад је све завршено, уверили да 206.000 освојених гласова није довољно за формирање партије. Таква процена би била лоша, али само под условом да Јеремић има жеље и енергије да се посвети политици. Овако очајан, бар привремено је изгубљен. Насупрот њему, Саша Јанковић је добио ветар у једра, порасли су му апетити, па је одјурио у Брисел, по сертификат о подобности. Није дочекан с одушевљењем, али није одбијен. Њему је довољно да се прихвати посла и формира политички покрет, Вучићу довољно да предузме мере за сузбијање мрског противника. Расписивањем ванредних избора Јанковић би изгубио неопходно време за оснивање општинских одбора, ширење покрета, стварање руководећег тима и проналажење финансијера.

Уз све то, Вучић је резултате председничких избора протумачио као прилику да се реши највећих противника, који му сада ремете ред и мир у Скупштини. Бошко Обрадовић и Саша Радуловић су у паду, а Вучић зна да примењује Ничеову девизу – ко пада, њега гурни. Ако процени да му је ово идеална шанса да из парламента избаци Двери и „Доста је било”, то ће бити довољан разлог за нове изборе.

Откад је обновљено вишестраначје, Србија није имала среће с председницима. Слободан Милошевић је зарад опстанка на власти изазивао хаос у својој и суседним државама, угрозио је егзистенцију грађана и уништио привреду. После безначајног Милана Милутиновића, Тадићева клика је очерупала преосталу државну имовину и створила политичке услове да се у председничку фотељу ували кукавац попут Томислава Николића. Дубину пропасти Србије показује избор барона Вучића. Ипак, у том правцу, али у супротном смеру, треба очекивати и успон до кога ће доћи Вучићевим падом. А, суноврат је већ почео.

Примитивним триковима, преварама, застрашивањем и насиљем диктатор можда може да на још неки рок продужи опстанак на власти, али сви његови путеви воде ка оптуженичкој клупи. За десетак дана, кад преузме функцију председника државе коју је поробио, почеће да одбројава дане до посете мистер Хојта или неког другог помоћниковог заменика. Вучић то зна, зато треба веровати у тачност и искреност његове тврдње која је цитирана на почетку текста: „Шта ми је ово требало?”

О томе ће имати времена да размишља у истражном затвору, чим га се Србија ослободи.

НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702

А 1. Вучићева подршка Груевском и Заеву

У политичку кризу која у Македонији траје већ две и по године Александар Вучић је увучен преко својих албанских партнера Хашима Тачија и Едија Раме.

Као што је Магазин Таблоид већ извештавао, Вучић је на најконкретнији начин подржао „тиранску платформу”, којом су три албанске парламентарне партије у јануару условиле Зорана Заева. „Платформом” се захтева увођење албанског као службеног језика, равномерна заступљеност Албанаца у државним структурама и решавање спорних питања око имена, химне и заставе Македоније. Тако започете, промене би на крају довеле до стварање албанског кантона с правом отцепљења од Македоније и припајања Албанији.

Вучић је, према сазнањима истраживача Магазина Таблоид и финансијски помогао кампању Заева. Посредник у трансферу кеша био је Зоран Башановић, Вучићев кум који има кућу у Атини, у близини виле Заева. И сам Башановић се београдским познаницима хвалио да води предизборну кампању Социјал-демократског савеза Македоније.

После победе Заева, у свом стилу, да би сакрио трагове, Вучић је преко медија покренуо кампању подршке Николи Груевском.

– Срби и Македонци су братски народи. Србија заслужује нашу подршку зато што смо православни, хришћански народи и треба да помажемо једни друге, иако се на власти у Србији налази националистичко руководство – рекао је Заев у интервјуу за „Курир”.

Вучић је одмах реаговао, по обичају хистерично. Редом, звао је Заева, Тачија и Раму, заклињући се да не подржава Груевског, али мора да то фингира због својих гласача с наглашенијим патриотским ставовима. Чак је и јавно тврдио да „никад није био српски националиста”, у шта му треба веровати. С обзиром на последице његових великорспских авантура, које су у црно завиле све Србе које је бранио широм бивше Југославије, он заиста није био српски, али јесте албански националиста.

Предраг Поповић, Таблоид