Обистиниле су се најцрње слутње. Ма колико се чували тога да будемо пророци зла или они који призивају нову трагичну косовску српску жртву, сваки озбиљнији увид у дешавања на северу Косова и Метохије указивао је да ће се зло догодити. Бојевом муницијом, рафалном и појединачном паљбом, амерички и немачки војници пуцали су на српски народ који је мирно протествовао и пружао отпор бранећи своје право на слободан живот у отаџбини.
Крајње огољено, НАТО је решио да на српски народ више не пуца руком шиптарских терориста од њих наоружаном. Своје оружје је крајње отворено узео у сопствене руке и распалио по Србима. Амерички и немачки војници су пуцали и на оне који су носили рањенике, а куршумима су изрешетали и возила Хитне помоћи која су преносила српске рањенике.
Сви ови трагични догађаји били су очекивани. Али због тога ужас, наравно, није мањи. Упркос овако паклено контролисаним медијима и још горим политичарима, до народа су допирала упозорења шта се може догодити настави ли званична Србија путем „без алтернативе“, обеснажујући Резолуцију 1244 Савета безбедности УН и са снисходљивим одушевљењем прихватајући ЕУЛЕКС.
И поред свих упозорења српске власти нису учиниле баш ништа да спрече и осујете (српско) крвопролиће. Напротив. Њихова неодговорност је овога пута заливена крвљу српских жртава. Из дана у дан упорно су понављали да српски народ на северу Косова има право да мирно протествује и да на барикадама не наседа на провокације. Сваки наступ челници и служинчад српског режима су користили да славодобитно истакну да је „држава Србија уз свој народ на северу Косова“ и да Срби треба да имају „поверења у српску државу“. И свакога дана у сваком погледу, показало се то у овом крвавом обрачуну америчких и немачких војника са голоруким Србима, лагали су, криминализовали своје сународнике, варали, обмањивали, претили Србима са севера Косова, отворено их издавали у тобожњем „преговарачком процесу“ и „Бриселском дијалогу“, и опет лагали, лагали…
Нашим властодршцима је проливена крв невиних и ненаоружаних Срба само прилика да кажу да се сада налазимо у „пат позицији“, да „треба сачувати мир и трезвеност“. Они и даље, преко проливене крви, бесрамно „пружају руке“ према нашим џелатима.
Гледајући уназад на понашање режима и упорно истицање права Срба на миран протест, све ово изгледа као покушај провидног хушкања и навлачења Срба са Косова на танак лед. Будући да је самоорганизованим протестом Срба био затечен, и то усред самог финала издајничког процеса, београдски режим је прихватио старо гесло, по којем када већ не можеш да савладаш непријатеља – придружи му се. У овом случају оригиналан допринос овој лукавој и подмуклој политичкој техници само је у томе што се у овом случају као непријатељ режима појављује, ни мање, ни више, него властити народ.
Из уста највиших представника српског режима могло се по сто пута чути да Србија никада неће прећи „црвене линије“ своје политике. Неке линије су сада и те како црвене, да црвеније не могу бити. Црвене од српске крви проливене на Косову. За српски режим боја српске крви не спада у „црвене линије“ преко којих никада неће прећи. Све поузданије стиче се јасан утисак да су то у ствари „црвене линије политике и интереса ЕУ и САД-а“ које данашњи српски режим никада неће прећи. Тачно онако како уосталом и стоји у једној од, посредством Викиликса, објављених тајних депеша америчког амбасадора из Београда.
Званична Србија је све карте ставила на постигнуће статуса кандидата за ЕУ. Дуго очекивана кандидатура за ЕУ сада је више него убедљиво оверена крвљу, прострелним и устрелним ранама Срба, и бодљикавом жицом којом се преграђује Србија. Уместо чадора по северу Косова подижу се ограде бодљикавих жица. Нимало случајно. Та бодљикава жица је прави америчко-немачки симбол. Каубоји су њом преграђивали прерију отимајући је Индијанцима, а када су Немци у питању јасно је да се ради о рову и концлогору. (Прочитајте текст „Кандидатура окупана српском крвљу“ Николе Врзића).
Има ли ужасније кандидатуре за ЕУ од оне која је попрскана крвљу невиних жртава? И та крв није само на рукама непосредних оружаних извршилаца и њихових команданата из НАТО-а и ЕУЛЕКС-а. Она је и на рукама одговорних и најодговорнијих носилаца власти у Србији и не може је нико и никада спрати. После распећа Христа на крсту то није успело ни његовом џелату – судији Понтију Пилату.
Прича каже да се онај ко је разапињањем на крст на смрт осудио Исуса Христа тога касније није ни сећао. Наводно је већ остарели Понтије Пилат на питање о усмрћењу Христа одговарао „Исус из Назарета! Ко то беше?“
Данашњи, а свежи и бодри челници српског режима се већ сада, попут Пилата, питају: „Срби са Косова! Ко то беше?“ Одвраћајући нам поглед са Косова ка крвавој кандидатури за ЕУ, онако пилатовски покушавајући да оперу руке од саучесништва и разапињања српства на крст.
Узалуд.
Пише Милорад Вучелић
Печат
