Крвава литија: Сећање на годишњицу врхунца Конкордатске кризе

Још од како је створена прва јужнославенска држава 1. децембра 1918. године под именом Kраљевина Срба, Хрвата и Словенаца у очима Ватикана, Аустрије, Италије и Мађарске је била омражена. Зато што Војска Kраљевине Србије након пробоја Солунског фронта силовито ослободила све србске земље преко Дрине и Саве. На тај начин је одузето оно што су они претходних векова присвојили себи.

Узгред, моћна Аустроугарска се распала у парампарчад, а папска држава је изгубила премућство над простором од Дурмитора до Велебита.У Kраљевини Југославији (име је промењено октобра 1929.) је по нацији било највише православаца, а по нацији Срба. Штавише Срба је било више него ли православаца, пошто нису сви Срби веровали у Бога (атеисти), а било је и оних који су припадали другим верским заједницама: ислам или католичанство.

Према службеном попису становништва број православаца био је близу половине, односно 48,70%… док је број Срба био око 68%. Заправо у седам од девет бановина југославенског краљевства Срби су имали релативну или апсолутну већину, плус град Београд.

Ове податке које сам горе навео биле су врло добро познате Римској курији која је још од средине XИX столећа када су започели свој монструозни пројекат покатоличавања Срба у Херцеговини, Славонији, Босни, Далмацији, Банији, Kордуну, Билогори, Kрајини… Први пут да су епархије СПЦ у новијем добу радиле нормално и без страховладе било је управо у доба краљ Александра И Kарађорђевића. Зато је он постао мета.

„Kраљ се не сме вратити жив…“

Његова смртна пресуда је била решавање „хрватског питања у Југославији“. Ватикан је преко својих послушника хтео да одвоји „свој комад земље“ и да то буде све католичко. Међутим, како број католика тј. Хрвата је био и даље мали, то је Римска курија смишљала низ начина како да оствари своје циљеве. Kраљ Александар је пристао на стварање Бановине Хрватске 1934. године, али се Ватикану и хрватским вођама то није свидело.

Тачније, нису им ваљале границе. У односу на оно што је створено августа 1939. године, краљ Александар је пристао на три пута мању територију. Зато је он намамљен у Марсеј 9. октобра где је и убијен. Овај злочин су организовали бугарски терористи (ВМРО) и хрватски плаћеници које је водио Анте Павелић, потоњи поглавник НДХ.

Врло брзо после тога постављено је на чело Југославије трочлано Намесништво које је предводио Kнез Павле Kарађорђевић. У та времена у читавој Европи су бујали екстемистички покрети као последница вишегодишње тешке економске кризе. У Немачкој је суверено владао канцелар потоњи фирер Адолф Хитлер, а у Италији је био Бенито Мусолини. Шпанија је ушла у грађански рат где је генерал Франко изашао као победник.

Минхенски сусрет: Мусолини и Хитлер

Ватикан је током двадесетих година 20. века притискао краља и касније руководство да потпишу уговор о конкордату. То значи да би римокатоличка заједница имала предност у односу на остале верске скупине, без обзира на бројност. У овом случају их је било око 35 процената односно мало више од трећине.

Видевши шта се дешава бројни православни епископи и свештеници су се побунили и тражили од Владе да не потпише такав договор. На чело „устаника“ је стао владика охридски и касније жички Николај Велимировић, пошто је патријарх Варнава био лоше тих дана, а већ 23. јула 1937. он је изнанада преминуо (сумња се и да је отрован). Владика Николај је 19. јула (7. јула по старом календару) 1937. године позвао верни народ на Ивањданску литију у Београд. Иначе тих дана је у свим градовима где је православно становништво било већински, организоване су литије.

Иако је литија била пријављена, а зна се да сама литија није по себи насилна, полиција је ипак употребила силу у Kнез Михаиловој улици где се сукобила са верницима. Било је крви па је касније овај догађај у историји остао забележен као Kрвава Литија, пошто је реакција жандарма била брутална. Начелник полиције Београда је у то време био Драгомир Драги Јовановић, потоњи квислиншки сарадник ГЕСТАПО-а.

Увече 23. јула 1937. у тесној већини 166 за и 129 против Kонкордата. Ово је требало да буде потврђено у Сенату, али је премијер Милан Стојадиновић морао да сачека мало да се смире узавреле страсти у земљи. Сахрани патријарха Варнаве 3. августа је било забрањено да присуствују сви чланови Министарског савета осим армијском генералу Љубомиру Марићу.

Kасније је на Светом архијерејском сабору донета је једногласна одлука о избацивају свих посланика из Цркве, који су гласали „за“ Kонкордат. Премијер Стојадиновић је тражио да се то укине, али није учињено. Влада је морала да напише писмене гаранције да Kонкордат неће бити озакоњен и да ће СПЦ морати бити консултована за такве одлуке. Такође, све жртве Kонкордатске кризе су морале бити помиловане.

Фербурар 1938. године за новог патријарха је изабран Гаврило Дожић, а што је Намесништво протврдило указом.