ТРИ основна начина погубљења у Србији Првог устанка били су: вешање, стрељање и коло (точак). Поступак вешања није био оптерећен формалностима: осуђени је „извођен на место где је учинио кривично дело и ту је о какво дрво обешен“. Није немогуће да су у нарочитим приликама подизана посебна вешала. О стрељању сведочи један аустријски извештај, писан у Земуну 1804: „Један шпијон турски, христијанин пак, носио писмо из Шапца у Ваљево, а Сервијанци уфату га, писмо узму, штандрехт „преки суд“ учине, и по немачки стрељају га“.
О трећем начину погубљења треба рећи нешто више, јер је – за разлику од вешања и стрељања – одавно изашао из употребе. Коло, или точак, било је скоро универзално средство за егзекуцију у средњовековној Европи, а среће се и у тадашњој Турској и Русији. Осуђеник се, лицем нагоре и раширених ногу и руку, везује за подметнуте облице или дрвену решетку, која лежи на земљи. Џелат узима у руке обичан колски точак, замахује њиме и ломи осуђеникове удове. Поломљено осуђениково тело, сада неприродно савитљиво, затим се везује за тај исти точак тако да ноге и руке прате његову спољну ивицу. То је ломљење точком.
Варијацију представља ломљење на точку: осуђеника одмах везују за точак у хоризонталном положају, а џелат му кости ломи маљем. У оба случаја се точак с изломљеним телом натиче на дугачку мотку, чији се доњи крај укопава у земљу и тако оставља док осуђени не издахне, а често и дуго после тога, све док се леш сасвим не распадне и не изједу га птице. Крајем 18. века ова казна је у немачким земљама и Аустрији, из које је несумњиво дошла у Србију, била сасвим подробно регулисана у погледу начина извршења. Број удараца је морао бити тачно одређен пресудом, као и њихов редослед.
Ценовници џелатских услуга, које је централна аустријска власт прописивала у 18. и 19. веку, одражавају разлике. Према једном „таксаторијуму“ за Бачку жупанију из 1772, „одсецање главе и стављање на точак“ стаје четрнаест форинти, „ломљење на точку, без претходног одсецања главе“ – осамнаест, а „ломљење на точку од доњег дела тела до горњег“ – двадесет. У Србији је поступак прописан одредбом чл. 24 КЗК: „Да му се пребију обе ноге на 2 места и обе руке, и тако жив да се дигне на коло и да се не скине док кост траје“.
СПАЉЕНА ПАУНА ИЗ ЖАБАРА
НЕКИ аутори помињу спаљивање као начин погубљења у држави Првог устанка, с тим што један сматра да је у питању примена средњоевропске праксе, с којом се Карађорђе морао упознати док је служио у аустријској војсци. Забележена су, међутим, само два случаја спаљивања, оба у вези с вештицама. По Карађорђевој заповести, спаљена је Пауна, жена Павла Станојевића у Жабарима, а Антоније Пљакић је усред Карановца испекао неку бабу. Изгледа да је у оба случаја била посреди тортура, која је претераношћу довела до смртног исхода, а не извршење смртне казне.
Према једном извештају из 1805, неког шпијуна „даде Црни Ђорђе колом потрети, и уморити“.
Карађорђе је наредио да се неком Раки, који је преносио турска писма, „каменом пребију обе ноге испод колена и обе руке испод лаката“, и да га тако оставе на друму. Али је зато она друга употреба точка, за излагање тела после смрти, богато посведочена у устаничкој (а и потоњој, све до 1858. године) Србији: точкови с телима погубљених, натакнути хоризонтално на високе мотке, били су саставни део њеног пејзажа.
У широкој употреби била је и мртва шиба, врста казне прописана аустријским војним законом, одакле су је Срби преузели. Први пут се помиње у Законику проте Матеје, а „ваља је сматрати као новину, која је потекла из договора са људима који су на крају 18. века служили у српско-аустријским фрајкорима. Њих је највише било у Ваљевској нахији, где је поникла ова уредба“. Треба додати да је иста казна рутински примењивана у руској војсци, с којом су устаници били у сталном додиру.
Посебност ове казне у Србији огледа се у томе што није примењивана само на војнике него и на цивиле. Осуђени је имао да одређени број пута прође кроз шпалир одређеног броја војника (или „момака“), од којих је сваки морао да га при пролазу удари шибом. Осуђеног, руку везаних за кундаке пушака или – приликом цивилних извршења – за два комада дрвета (рукунице), кроз строј су вукли подофицири или момци/пандури, а када више није могао да корача, стављан је на колица. Ако је у строју било више од триста момака и ако се кроз њега пролазило дванаест или више пута „на место“ (тј. по једном у сваком правцу), то је значило 7.200 удараца – смртни исход је био готово известан, и то је била мртва шиба. Ако би осуђени ипак остао жив, ослобађан је.
С друге стране, шиба мање од дванаест пута на место и/или кроз мање од триста момака („полумртва шиба“) представљала је врсту телесне казне. Обе шибе су се дуго задржале у Србији, и то као цивилне, а не војне санкције, са шпалиром грађана, а не војника. У Првом устанку шиба је примењивана за различите преступе. Једна пресуда хајдуку из 1812. године гласи: „Шибом мертвом кроз 500 момака 24 пута да прође кроз речену параду“. У једном случају, родбина се позива да дође по тело осуђеника, „јербо је човек на смерти остао у Тополи од каштиге и од страха“. Шабачки магистрат је 1808. године изречену смртну казну за убиство заменио полумртвом шибом: „да има кроз 300 момака шибе 5 пута проћи“.
Новости
