Куда нас води економски потпуно нерационална распродаја националних ресурса Србије?

Најављене продаје српских предузећа, боље рећи распродаје, немају економску логику и њихова евентуална реализација ће довести Србију у статус нове колоније. Било која, па и садашња власт не би никако смела да дозволи такав сценарио, јер би то био недопустив грех према садашњим и будућим генерацијама које живе и које ће живети на подручју наше домовине – Србије

Влада Србије, њени ресорни министри, а посебно премијер Александар Вучић су одлучили да продају „Телеком“, ПКБ и друге пољопривредне комбинате, Комерцијалну банку, РТБ Бор, а до краја мандата и низ других преосталих, за наше услове, солидних предузећа. И они истичу да ће након тога Србија постати права тржишна привреда. Те продаје, боље рећи распродаје, немају економску логику и њихова евентуална реализација ће довести Србију у статус нове колоније. С обзиром на расположиви простор, у овом тексту ћу указати да је продаја „Телекома“, потпуна економска бесмислица и да ће њена, вероватна реализација имати врло непријатне последице.

Прво, што пада у очи јесте потпуна, драстична разлика у опредељењима тадашњих лидера опозиционих странака, када се радило о одлуци владе на чијем челу је био Мирко Цветковић да распише тендер за продају „Телекома“ и њихових садашњих изјава у вези са том продајом, али сада, као најважнијих функционери. Наиме, тада су били жестоки противници продаје, а сада су острашћени заговорници продаје тог најпрофитабилнијег предузећа у Србији.

Телеком Србија: мада је набоље српско јавно предузеће, власти одавно покушавају да га продају

Друго, садашњи ресорни министри, па и премијер својим поступцима и изјавама, везаним за продају „Телекома“ исказује комплекс инфериорности или крајње послушности према захтевима Међународног монетарног фонда.

Треће, поставља се питање која је логика узети за инвестиционог саветника јединог пријављеног, поготову ако је тачно да је у тој фирми извршни директор за финансијско саветовање бивши министар за финансије у влади З. Ђинђића и подпредседник у влади М. Цветковића Б.Ђелић, који је обећавао „српско привредно чудо“, а по његовом силаску са политичке сцене у Србији је остала пустош, спржена земља и привредно чудовиште.

Четврто, ако нема конкуренције за инвестиционог саветника, зашто Влада не би поверила Академији инжењерских наука и Академији економских наука (или Научном друштву економиста Србије) да формирају индисциплинарни тим који би утврдио (не)оправданост продаје тог, поред ЕПС, најважнијег предузећа Србије?

Пето, зашто држава пре свог опредељења о продаји и расписивања конкурса о инвестиционом саветнику, није нашла за сходно да консултује остале сувласнике „Телекома“ који поседују преко 40% акција тог предузећа?

Шесто, зашто Влада и премијер нису нашли за сходно да бар прокоментаришу став Академије инжењерских наука о потпуној неоправданости и недопустивости продаје „Телекома“, на чијем је челу, врло угледни професор сада декан Електротехничког факултета, бивши ректор Београдског универзитета др Бранко Ковачевић.

Комерцијална банка Београд, једна од најбољих банака у Србији, одавно је на мети страних купаца и, по свој прилици, из српског већинског власништва ускоро ће прећи у власништво немачког капитала

У бројним својим коментарима о овој продаји премијер и министар за привреду исказују крајњу инфериорност и третирају себе као малолетнике и све препуштају том једином саветнику, и не интересује их да ли су сувласници против продаје? Поставља се питање да ли ће бити озбиљних страних телекомуникационих фирми које ће у таквим условима понудити прихватљиву цену ако такве уопште и има. Неће ли се поновити фарса са неуспелом продајом „Телекома“ аустријском „Телекому“?

У неким средствима информисања, па и на вечерњем дневнику РТС Србије истиче се да су економисти за продају „Телекома“ што је само делимично тачно. За продају су екстремни поборници примене идеологије неолиберализма чија је примена, од Аргентине, Чилеа, Мађарске, Хрватске, Бугарске, па и Србије оставила економску пустош. За продају су и економисти који су се, као политички подобне личности, нашли у важним институцијама, па чак и у Савету гувернера НБС и Фискалном савету.

Занимљива, али за мене неприхватљива је прича члана Фискалног савета и истовремено уредника часописа МАТ проф. др Владимира Вучковића које гласи: „’Телеком’ на дуже стазе, у следећих неколико година не би могао да издржи конкуренцију. Позивање на примере других држава које у свом власништву имају сличне компаније, а успешне су, код нас не стоји, јер ми упорно доказујемо да нисмо способни да имамо државу као доброг власника“. И као доказ овој тврдњи он истиче „да се „Телекому“ намеће превелики број запослених, као и трошкови који по природи не припадају телекомуникацијама, као и различити пројекти које та компанија не би требало да финансира“ (Привредни преглед, 11. март 2015, стр.3).

Члан Савета гувернера НБС, у својству сарадника Економског института и МАТ-а Стојан Стаменковић сматра да би продаја „Телекома“ „била добра ствар ако је купи компанија као што је „Дојче Телеком“ (Привредни преглед, 11. март 2015, стр.3).

Наведене њихове тврдње су због много чега крајње проблематичне. Број запослених у односу на број корисника услуга „Телекома“ је сигурно мањи него у Аустрији или Немачкој. Уз то, цене услуга које пружа „Телеком“, као и плата запослених су знатно ниже него и у развијеним земљама. Верујем да „Телеком“ финансира понешто што није у домену његове делатности, али је највећи део тога улагања, са становишта друштва и земље у целини – корисно и да он то не чини, морала би да то чини држава преко буџета. Поставља се питање како норвешка државна компанија „Теленор“ успешно поседује у матичној земљи, па и у Србији, а то наводно неће моћи домаћи „Телеком“. Одговор је: и „Телеком“ успешно послује, што показује висок профит који, у врло тешким интерним и екстерним условима, он остварује. „Телеком“ остварује двоструко већи приход од „Теленора“, четири пута већи од ВИП-а и СББ-а и убедљиво је најконкурентнија фирма на телекомуникационом тржишту Србије.

У интервју у фебруарском броју месечника Геополитика, професорка Електротехничког факултета и бивша министарка за телекомуникације др Александра Смиљанић са пуно права постави следеће питање „Уколико Влада не уме да изабере стручни менаџмент и да преко њега успешно управља „Телекомом“, како онда може да управља целом Србијом?“

Ако се држава определила за ангажовање страних менаџера који ће руководити Железаром, зашто то не би, ако се оцени као најбоље решење, било примењено и у случају „Телекома“? И веровање да би било добро решење да се „Телеком“ прода „Дојче Телекому“ је врло проблематично. Врло су неповољна искуства Мађарске и Македоније које су своје телекомуникационе компаније продали немачком „Телекому“. И након тога број запослених је осетно смањен, па је оптерећеност запослених знатно повећана и знатно је већа него у Немачкој. Из једне студије која је урађена пре неколико година види се је број корисника по једном запосленом у немачком „Телекому“ износио 289, у Македонији 800, а у Мађарској чак 806. И , наравно, да се подразумева да су плате запослених у Мађарској и Македонији знатно ниже. И што је важно нагласити јесте чињеница да су цене телекомуникационих услуга, након приватизације, односно куповине немачког „Телекома“ у обе наведене земље – знатно повећане. Све у свему, за продају „Телекома“ су они академски економисти који су у власти, на неким државним функцијама, као што су Фискални савет и Савет гувернера НБС и они које је маљ идеологије неолиберализма тако ударио по глави, па још увек не могу трезвено размишљати.

Када је била актуелна претходна продаја „Телекома“, био сам један од академских економиста који су у разним средствима информисања, износили аргументе против те продаје, али су се ти наши аргументи арогантно, са ниподаштавањем одбацивали, а један од екстремних неолиберала је (др Борис Беговић), поводом наших писања, у Политици је написао чланак који је гласио „Радованци трче почасни круг“. Или, у емисији „Утисак недеље“ дошли су само заговорници продаје „Телекома“ и водитељка је рекла да су позивани и противници продаје али они нису дошли, што се касније показало да је то била дезинформација, јер ни један од њих није био позван. Због свега наведеног, академски економисти, и поред све већег убеђења да је економски потпуно неоправдано продати једну од преосталих „златних кока“, нити су тражени да изнесу своје мишљење нити виде смисао самоиницијалног писања о тој теми. И поред свега наведеног, сматрам својом професионалном, па и патритоском обавезом (ако то смем да кажем), да изнесем аргументе против продаје „Телекома“.

Прво, потпуно се слажем са ставом Академије инжењерске академије да се „Телеком“ ни по коју цену не сме продати, јер ће штете бити знатно веће од врло скромне суме девиза које би се добиле од те продаје. Уз то, писци тог апела су потпуно у праву када истичу да ће, након те евентуалне продаје, број радника у самом „Телекому“ али и у низу фирми које су у његовом власништву и у фирмама које имају статус добављача и подизвођача бити знатно смањен, што показују примери продаје телекомуникационих предузећа у врло великом броју земаља, а међу њима су и Хрватска, Мађарска, Македонија итд. Ту долази до изражаја тзв. економски патриотизам који има за циљ максимизацију профита фирме и њених власника, а на штету домаћег становништва. У том циљу цене телекомуникационих услуга ће бити знатно повећане, а образложене ће бити да нигде у окружењу цене нису тако ниске, али ће се при томе занемаривати чињеница да нигде плате и пензије нису тако ниске. Врло је вероватно да ће се у пословној сарадњи са партнерима из земље порекла купца користити тзв. „трансферне“ цене које се вештачки подижу са циљем да се рачуноводствено профит смањи и да се и тако смањи основица за плаћање пореза. Академија инжењерских наука је такође у праву када изражава сумњу да ће купац „Телекома“ улагати у модернизацију. Зар из врло непријатног искуства са Ју-е-Стилом није извучена никаква поука.

Премијер, а и неки економисти који су плаћени од стране власти, истичу да „Телеком“ треба што пре продати јер „заостаје у развоју“. Поводом тих изјава требало би истаћи следеће: Прво, и пре покушаја прве продаје, острашћени неолиберали из Србије и тадашњи политичари су истицали да „Телеком“ срља у пропаст и да га треба продати по принципу „дај шта даш“. И зато није чудно што је аустријски „Телеком“ понудио тотално неприхватљиву, понижавајућу цену. И сада се понавља иста прича. На пример, у дневнику Првог програма РТС Србије, члан Фискалног савета др Владимир Вучковић поново истиче да се „Телеком“ налази у силазној путањи развоја и да га због тога треба продати. Наравно, да ће једини инвестициони саветник из фирме где је Ђелић извршни директор за финансијско саветовање, о свему томе бити обавештен. У принципу је потпуно бесмислено, па и недопустиво износити такве, потпуно неосноване тврдње. Не верује да постоји неки глуп сељак који ће при продаји своје краве на пијаци истицати да њу продаје због тога што даје све мање млека. У народу се одавно зна да на пијаци „сваки цига, (продавац) хвали свог коња“.

Премијер очекује „највећу цену коју је у историји „Телеком“ могао да добије“. И та тврдња је по много чему бесмислена. Прво, зна се да је само аустријски „Телеком“ пре три године за 40% акцијског капитала понудио само 950 милиона евра и обећавао је нека улагања, а да је тадашња влада тражила бар милијарду и 400 милиона евра. Пошто је „Телеком“ у међувремену откупио удео грчког ОТЕ-а и пошто сада држава има учешће од 58,11%, нормално је да је вредност удела државе у „Телекому“ по том основу осетно повећана. Уз то, поставља се питање да ли ће евентуални будући купац, уз понуђену цену преузети и обавезу да исплати преостали део дуга „Телекома“ по основу откупа дела грчког ОТЕ-а. Ако Србија, као у случају продаје „Сартида“, преузме и тај дуг, продајна цена ће бити де фацто мања за тај износ преосталог дуга. И што је трагикомично, као и у прошлости, добијене паре од евентуалне продаје „златне коке“ биће проглашена „страним директним инвестицијама“, што је заиста крајње неморално. Уз све то, требало би имати у виду да је вредност евра у односу на друге најважније валуте, посебно у односу на долар и швајцарски франак, дратично пала. На пример, у односу на крај марта из 2008.г. вредност евра у односу на долар је смањена за преко 50%.

Када се говори о евентуалној, али нажалост и вероватној продаји „Телекома“ (па и ПКБ, РТБ Бора, Комерцијалне банке и сл.) поставља се следеће здраворазумско питање: када ће сељак, добар домаћин продати најбољу њиву или најбољу краву. Продаће је ако добијеним парама, уз осталу уштеђевину, купи неку машину којом ће остваривати већи позитиван финансијски ефекат од оног који је имао по основу поседовања и коришћења те њиве или краве. Или ће их морати да прода да би покрио високе трошкове лечења себе или неког од чланова његове породице. Он је потпуно свестан да у временима тешке економске кризе те продаје подразумевају ниске цене. Те елементарне логике изгледа да нису свесни, или се праве да нису свесни, ни премијер ни министар за привреду (који поседују врло скромно знање из економије, а ослањају се на врло проблематичне иностране „стручњаке“ á ла Штрос Кан). Из њихових изјава стиче се утисак да ће они бити задовољни, ако инвестициони саветник оцени да је реална цена за 58,11% „Телекома“ 2-2,5 милијарде евра, али уз услов да Србија исплати преостали дуг грчком ОТЕ-у и да ће она ангажовати тог саветника за реализује ту продају. Међутим, велико је питање да ли ће, у условима тешке економске кризе у Европској унији, посебно у Србији, потенцијални купци бити спремни да плате, и за објективне економисте и инжењере, ту врло ниску цену. А та евентуална цена је заиста врло ниска, ако се зна да је пре месец дана Португалија продала (не знам да ли у целини или већински део) свој „Телеком“ за чак 7,4 милијарде евра. Уз све то, поставља се питање у шта би држава Србија уложила добијене паре од продаје 58% „Телекома“, а да тај улог доноси годишњи профит од бар 250 милиона евра, што чини 58% профита овог предузећа по садашњој вредности евра).

Премијер истиче да ће се пола добијених средстава бити уложено у враћање најнеповољнијих добијених страих кредита и друга половина за инфраструктуру. То понавља и министар за привреду, али истиче „да је та пропорција у начелу договорена са Међународним монетарним фодом“. Поводом тих опредељења и пропорција, поставља се низ врло непријатних питања. Прво, ако су ти кредити у еврима, није рационално њих превремено враћати ако се зна да је врло велика вероватноћа да ће вредност евра у односу на друге најважније валуте и даље падати и зато се треба борити да кредитори прихвате нашу молбу да им плаћамо само доспеле износе камата. Питање је да ли ће страни кредитори прихватити евентуални предлог Србије да им врати преостали дуг и приспелу камату, јер је врло вероватно да они, у условима ниских камата на светском финансијском тржишту, неће моћи да добијена средства пласирају по тако високим каматама. Због тога, врло је вероватно да ће они инсистирати да им се, уз отплату главнице, исплати и део или чак и у целини уговорена сума камата за цео уговорени период, па је велико питање да ли би се, било ком дужнику, па и Србији, то превремено враћање исплатило. Ја сам убеђен да се превремено враћање спољних дугова у еврима које прате високе камате – Србији – не исплати. С друге стране, због досадашњег, а врло вероватног даљег пада вредности евра, профит „Телекома“, изражен у еврима, уз добар менаџмент, би могао бити осетно повећан, а и вредност „Телекома“ израженог у тој валути би врло вероватно била такође знатно повећана. Дакле, главница дуга у еврима де фацто би се смањивала, а профит „Телекома“ у тој валути би растао, па је потпуно нерационално њега продавати у условима тешке економске кризе у свету и Србији. У прилог доказа економске нерационалности продаје „Телекома“, ПКБ и других пољопривредних комбината, РТБ Бор-а, Комерцијалне банке и других вредних предузећа и квалитетног земљишта говоре и следеће чињенице. И поред огромног притиска Европске комисије, ММФ и Европске централне банке Италија, Словенија и Грчка су обуставиле продају вредних државних предузећа. Пољска је одлуку о обустављању даље приватизације донела већ у моменту појаве светске економске кризе. Аргентина је извршила национализацију велике нафтне компаније. Нова влада Грчке је јасно исказала своје опредељење против даље продаје природних ресурса и најавила је и национализацију неких банака.

И на крају, само по себи се намеће питање зашто премијер, ресорни министри, економисти у власти и плаћени од власти, истичу потребу и „оправданост“ што брже приватизације „Телекома“, ПКБ, Комерцијалне банке и сл. Један од одговора је да су спољни дугови и износ доспелих обавеза по том основу врло високи и да се они могу отплатити само, изнуђеном њиховом продајом. Не спорим да је то заиста врло тежак проблем и жао ми је што моје вишегодишње критике на рачун неподношљиве лакоће задуживања нико није уважавао. Али тај проблем се може решавати узимањем нових кредита са нижим каматама (на пример од Кине и других земаља БРИКС-а), или репрограмирањем, па чак и објављивањем банкрота земље.

Потпуно је бесмислено опредељење да ће се половина добијених средстава од продаје „Телекома“ употребити за велике инфраструктурне пројекте, ако се зна да је Србији за те сврхе одобрено а стоји неискорићено 3,5 милијарде долара и да она због тога плаћа и пенале. Уз то, премијер је ових дана изјавио да чак и да имамо пара, не бисмо знали где да их економично уложимо, јер нема квалитетних пројеката. И у таквим условима Влада и премијер Вучић и министар за привреду истичу да ће се од продаје „Телекома“ бар милијарда евра усмерити у Фонд за изградњу инфраструктуре, а рок повраћаја уложених средстава биће неколико деценија. И у таквој ситуацији разумљиво је да ће Србија, у циљу избегавања даљег плаћања пенала, пре свега, по основу добијених кредита за развој инфраструктуре користи кредите међународних финансијских институција, а паре добијене од продаје „Телекома“ ће, због даљег пада вредности евра и очекиване инфлације у еврозони , губити своју вредност, јер се не могу брзо уложити, поготову у неке инфраструктурне објекте који ће остваривати високу профитну стопу. Због тога, али и због будућих очекиваних огромних проблема са сервисирањем спољног и јавног дуга, реална је опасност да се та средства, преусмере у буџетску потрошњу и да ће се продаја „Телекома“ свести на ону народну бећарску песму „Ајмо Јано кућу да продамо, ајмо Јано коња да продамо – само да играмо“. Постоји ипак један скривен разлог зашто се „Телеком“ (па и ПКБ, РТБ Бор, Комерцијална банка, други пољопривредни комбинати и преостала добра предузећа продају. То је диктат ММФ, а делом и других међународних финансијских институција. Ево само неколико чињеница које то индиректно доказују:

►Прво, месец дана пре закључења споразума из предострожности, директор ЕПС-а, на питање новинара да ли ће и ако ће, колико ће поскупити електрична енергија одговара „О томе ћемо се договорити са експертима из ММФ“. Или, министар за привреду Сертић каже „Влада Србије у начелу има договор с Међународним монетарним фондом да један део средстава (од продаје „Телекома“) односно половина оде на исплату заосталих дугова, а остатак буде уложен у велике инфраструктурне инвестиције“ (Привредни преглед, 9-10.03.2015).

►Ових дана су завршени разговори представника ММФ и Владе Румуније, која се налази у врло тешкој економској и финансијској кризи, па је принуђена да тражи продужење споразума са том институцијом и добијање нових кредита. И представници ММФ су, као услов за добијање новог кредита „сугерисали“ приватизацију, чак и предузећа из сектора енергетике и рударства.

►Од прихватања идеологије неолиберализма тј. од почетка 80-их година прошлог века ММФ је прихватио поруку гуруа те идеологије Милтона Фридмана упућену земљама у транзицији, која је гласила: „приватизујте, приватизујте и само приватизујте“. Иако је он при крају живота признао да је то била погрешна порука и да је важније прво створити правне институције – ММФ је наставио форсирање боље рећи наметање те поруке, а истовремено се, он претворио у међународног истеривача дугова (МИД).

►Шефица Мисије ММФ за Србију Зузана Мургасова је ових дана изјавила да је поскупљење струје од 15% део договора са Србијом, што је и написано у меморандуму који је српска страна доставила пре него што је одобрен аранжман са ММФ (Привредни преглед, 12. март 2015, стр.1).

►И саме чињенице да премијер хвали савете председника ММФ и да они хвале реформе у Србији које се спроводе у последње време саме по себи пуно говоре. У вези свега тога просто се намеће поређење садашње Србије са Аргентином са почетка 90-их година прошлог века. Наиме, тада је Аргентина пала под потпуни утицај ММФ, Светске банке и САД и као последица свега тога кренула је свеобухватна, што бржа приватизација, нагла либерализација увоза, политика фиксног валутног курса и то је био концепт спржене земље који је имао за последицу енорман раст увоза, огроман, све већи спољнотрговински дефицит, све већи и иначе огроман дефицит платног биланса, фантастичан раст спољног дуга и западање у дужничку кризу, све веће сиромаштво, и све већа глад и умирање све већег броја деце због потхрањености, преузимање најквалитетније земље од стране америчке „чувене“ фирме „Монсанто“ која форсира производњу генетски модификованог семена и хране, што има катастрофалне економске, здравствене и еколошке последице.

И што је трагикомично и крајње лицемерно јесте чињеница да се у америчкој штампи тада писало о „аргентинском“ или „Менемовом привредном чуду“. Врхунац тог неморала јесте изјава тадашњег директора ММФ, острашћеног неолиберала Мишела Кемдесија који је на годишњој скупштини те институције 2000. г. изјавио да пример Аргентине треба да уђе у све макроекономске уџбенике као илустративан случај како једна земља и њена привреда успешно напредују када примењују рецепте ММФ. На жалост аргентинског народа, та земља је већ следећа, а поготову 2002. г. доживела потпуни суноврат. Због свега тога, али и чињенице да је ММФ, а посебно заменик директора Ен Кругер 2003. и 2004. истицала импресивне резултате привредних реформи у СФРЈ, односно Србији, и да је Светска банка 2005. г. прогласила Србију лидером реформи у региону – њихове најновије похвале на рачун реформи у Србији треба узети са огромном резервом. Самим тим и њихове „препоруке“ о приватизацији „Телекома“, ПКБ, Комерцијалне банке и тд., по мом дубоком убеђењу, воде Србију у статус нове колоније, јер ће се сва вреднија предузећа, природни ресурси, инфраструктура, квалитетно земљиште и све друго што вреди наћи у власништву страних фирми у којима ће радити врло јефтина домаћа радна снага, а све већи део радне снаге долазиће из земаља Азије. Било која, па и садашња власт не би никако смела да дозволи такав сценарио, јер би то био недопустив грех према садашњим и будућим генерацијама које живе и које ће живети на подручју наше домовине – Србије.

Проф. др Млађен Ковачевић, редовни члан Академије економских наука

Пренето из Привредног прегледа

Балкан магазин