Ако је у условима динамичног раста светске привреде, а посебно врло динамичног раста светске трговине (2000–2008) индустрија Србије остварила врло скроман пораст – само 16,5 одсто, и ако се у условима светске економске кризе од 2008. до почетка 2013. године бележи смањење од чак 11,2 одсто, а приори се намеће питање да ли је могућа будућа успешна реиндустријализација Србије ако се има у виду да је крајње неизвесно када ће и да ли ће бити превазиђена економска криза у огромној већини земаља, посебно земаља ЕУ и свих у нашем окружењу.
Политика екстремно прецењених вредности динара, која је присутна од почетка 2001. године, нагла и претерана либерализација увоза, врло високе каматне стопе које прате динарске кредите угушили су и још увек гуше индустрију, поготово њен преостали извозно оријентисани део, и пошто се не види спремност државних институција и банкарског сектора да се ту нешто битно промени, шансе за њен опоравак и по том основу се битно смањују.
Подсећам да је нобеловац Џозеф Стиглиц пре десетак година Србији поручио: „Прецењена вредност националне валуте и високе каматне стопе су рецепт за привредну пропаст”. Слично сам тврдио и доказивао од 2001. године.
Посебно сам много пута истицао да ће и дефектан концепт приватизације и нагла, претерана либерализација увоза тешко погодити реални сектор, а посебно индустрију, али је и то потпуно игнорисано.
Неки тадашњи и садашњи функционери су сва та упозорења ниподаштавали и као последица свега тога је, као што рече један писац афоризама: „Где су биле индустријске и занатске радионице – никле су кладионице”.
Ја бих томе додао да је трагикомично да се у тим кладионицама статистички региструје већи промет него у ранијим радионицама, али је укупан ефекат те транзиције – поразан.
Морам приметити да је апсурдно да су највећи заговорници реиндустријализације Србије садашњи и бивши функционери који су својим незнањем, лошим радом и нечињењем онога што је било нужно, допринели многим негативним токовима у нашој привреди. Ако се добро сећам, Алберт Ајнштајн је једном приликом рекао да ниједан проблем не може бити решен преко свести људи који су га креирали. Дубоко верујем да то важи и када су у питању самозвани „визионари” економских реформи у Србији.
Ових дана функционери Националног савета за привредни опоравак су обећали да ће се брзо појавити „Стратегија развоја индустрије”. Подсећам да је 2010. године креиран „Посткризни модел економског раста и развоја Србије 2011–2020”. у коме важно место заузима и индустрија за коју је пројектован просечни годишњи раст од чак 6,9 одсто.
И у том раду је на више места речено да су пројекције, па и ова, „оптимистичке, али и реално оствариве”, а тадашња влада је њих у целини прихватила, а усвојена „Стратегија развоја индустрије” прихваћена 2011. године, по свему судећи, заснивала се на стратегији датој у том „моделу”.
На општу жалост, већ у прве две „посткризне” године није остварен никакав раст, а у 2012. индустријска производња је била чак и мања него што је била 2010. Прибојавам се зато да ће и нова стратегија бити сличног квалитета као што су биле и претходно наведене две и да ће доживети исту судбину, то јест да ће је стварност брзо жестоко демантовати, односно да ће се показати да је то још једна „кула у облацима”.
И на крају, још једном морам истаћи да се Србија налази у дубокој и економској и друштвеној кризи и да се оне међусобно поспешују. И све док је то тако, шансе за успешну, одрживу реиндустријализацију су чисто теоријске природе, практично неоствариве.
Зато је крајње време да се крене у креирање нацрта визије будућег друштвеног и привредног система која би након свестраног разматрања у парламенту био усвојен и касније доследно реализован.
Убеђен сам да би само у том случају био могућ излазак из економске кризе, посебно кризе индустрије и да би се само у том случају могла остварити успешна, одржива реиндустријализација.
Професор универзитета
