Културни центар света: Српско подунавље у праисторији (видео)

У наше време, које тежи брзини и ефикасности, постоје веома удобни транспортни системи који ће вас одвести у било којем правцу пожелите, ако можете да платите. Пре само неколико људских генерација, било је незамисливо да ће човек овладати ваздушним саобраћајем, и да ће овај начин путовања бити приступачан релативно широком слоју популације. Уколико желите да путујете не тако брзо, и да уживате у самом доживљају, и то је могуће – рецимо да ћете у том случају одабрати путовање реком, можда Дунавом.

ПРАИСТОРИЈСКИ АУТОПУТ: Путовање Дунавом би, међутим, могло да вас наведе на размишљање о значају ове реке за људе који су ту живели у неком другом времену. На свој начин, и древни човек је настојао да свој живот учини ефикасним и да живи у бољим условима. За некога ко је живео на овим географским координатама, рецимо у време млађег каменог доба, Дунав је био нешто као широк и моћан аутопут. Путовање копном у то време није било непознато нити немогуће, али је пробијање кроз шуме, планине и мочваре захтевало посебан начин организовања. Речни путеви су имали предност сигурне маршруте, без препрека и уз минимално губљење времена да бисте се у простору оријентисали. Уколико сте се налазили у области где се више речних токова спајало, као што је случај са простором тзв. “београдске конфлуенце”, где се у широј области налазе сливови неколико река, имали сте још више могућности да се отиснете у разним правцима, да прибавите информације, тргујете, просперирате. Зато није чудно да је култура која је на ефикасан начин искористила овдашње водотокове и природне ресурсе, као што је случај са винчанском културом, била у свом времену тако моћна и успешна.

Путник који данас плови Дунавом би такође требало да се замисли над чињеницом да су се готово све овдашње праисторијске цивилизације удомиле у близини ове велике реке. У читавом свом току, једно од најспектакуларнијих места на Дунаву је Ђердапска клисура (позната и под именом Гвоздена врата), и где већ на основу самог предела можете да наслутите нешто узбудљиво. Управо на том месту је настала једна тако самосвојна култура као што је Лепенски Вир, о чијој вези са Дунавом најдиректније говори њихова уметност, тачније скулптуре, које својим обликом истовремено подсећају на људе и на рибе.

ЧОВЕК И РИБА: Говорећи о овој срођености са реком која се очитава из археолошких остатака ђердапског мезолита, прелазног периода између палеолита, старијег каменог доба, у неолит тј. млађе камено доба, др Бобан Трипковић, са Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, током разговора за “Време” истиче: “Настањени у Ђердапу, припадници културе Лепенски Вир су живели од лова на црвеног јелена и дивљу свињу. Судећи према остацима риба, те на основу налаза удица, тегова за рибарске мреже и харпуна, знамо да је и риболов представљао важну делатност. У време самих почетака српске археологије, животињске и рибље кости готово да нису прикупљане или су прикупљане на крајње селективан начин и та традиција је, нажалост, неретко настављана и касније. Због тога понекад поседујемо само оскудна сазнања о економији праисторијских заједница. Нарочито велики проблем постоји са остацима риба јер оне, као ситан органски материјал, најбрже пропадају. Уколико и земљиште поседује високу киселост, онда је тај процес веома убрзан и од органског материјала готово се ништа не очува. На срећу, све то није био случај и са локалитетима у Ђердапу тако да знамо да им је река била од велике важности. И скулптуре које су пронађене на локалитету Лепенски Вир су риболике, у њима је јасно приказана хибридна природа човека и рибе, на основу чега се лако може закључити колико је река имала значајну улогу у њиховим животима.

Чињеница је да су старчевачка и касније, винчанска култура тесно повезане са долинама великих река, пре свега Дунавом, Савом и Моравама. Централну позицију свакако има Дунав. Он је у свим периодима био нека врста коридора, као што је то и данас. Међутим, оно што понекад занемарујемо, а чему нас историја учи, јесте да средство спајања често може бити и средство раздвајања. Нарочито када је у питању река тако широка као Дунав, који је често сам по себи могао чинити и границу. Тако је у време касног неолита/раног енеолита, Дунав представљао баријеру која је ограничавала проток информација и добара између шумадијског залеђа, односно унутрашњости Балканског полуострва и југоисточне Паноније. Јужно од Саве и Дунава, у региону са мноштвом микрорегионалних црта и еколошких ниша, изгледа да није било тако великог кретања људи, робе и знања. С друге стране, северно од Дунава се успоставља круг култура које су биле у међусобној интеракцији и где је трговина представљала важну економску и друштвену делатност. Неке врсте накита и сировина се јављају у Подунављу и целом карпатском басену и види се да су служиле и као средство повезивања.”

Културни центар света

“Србија је племенита, човеку благонаклона земља. Њена територија обележавала је у неколико махова средиште цивилизованог света, а често је била и родитељка људи и идеја који су пресудно утицали на привредну, културну или политичку историју Европе. Познавала је Србија и тренутке пустошне студени, ‘кад светлости нема на видику целом’, али су њих, на срећу, увек ништила дужа или краћа, величином људског духа озарена раздобља, пуна доказа непресушне стваралачке снаге и човечности. У тој великој, племенитој прошлости, стално присутној око нас и у нама, антиципиран је најбољи део наших судбина, а и сваке наше крупније замисли.

Током праисторије Србија је у два маха била културно средиште Европе. Заједнице ловаца и рибара средњег каменог доба, које су између 7000. и 5500. године пре н. е. живеле у подручју Ђердапа, прве су у Европи успоставиле сложене привредно-друштвене односе, створиле велики мит о настанку света и људи, извајале монументалне ликове у камену и пројектовале чудесне конструкције које заузимају истакнуто место у праисторијској архитектури. Један миленијум касније, између 4500. и 3500. године пре нове ере, територија Србије опет је постала културно средиште праисторијског света. У то време на подручју Београда, на месту данашње Винче, развило се велико насеље подунавских земљорадника, метропола једне од најблиставијих култура европске праисторије. Становници те праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Косову остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом.”

Драгослав Срејовић, Искуства прошлости, Арс Либри, 2001.

Време, 2010