Купац хоће да купи 7.000 оваца, али их у Србији – нема

Када се Јасеру Хаварију, Сиријцу коме је Србија већ три деценије друга домовина, обратио пријатељ из Либије за помоћ у реализацији куповине и извоза 7.000 оваца из наше земље, он није могао да замисли да се упустио у – немогућу мисију. Хавари се обратио познаницима, звали су и обилазили села, задруге, ишли по сточним сајмовима, разговарали са добављачима, обраћали се надлежнима. После вишенедељне потраге схватио је да је посао узалудан: у Србији не може да се купи ни 2.000 оваца и јагњади, а камоли 7.000.

– Србија има природно богатство и зато не могу да разумем да овде нема оваца. Обилазили смо сеоска домаћинства у целој земљи, гледали су нас у чуду када су чули да желимо да склопимо посао и упућивали да идемо у Црну Гору и БиХ да тамо купимо стоку – објашњава за „Политику” Хавари, лекар – педијатар који ради у београдском Дому здравља у Жаркову.

Посао који је планирао Хаваријев пријатељ могао би да се разграна и да се организује на вишегодишњем нивоу, јер потреба за овчетином у исламским земљама је велика, али код нас нема ко да га реализује.

– Овде сви кукају да лоше живе, планира се смањење плата, а одбацује се посао који може свима да донесе корист. Не постоје законске препреке за извоз стоке, потребно је да се животиње скупе у карантин и затим да о њима брину ветеринари до тренутка када би биле прво камионом до Бара, а затим бродом пребачене у Либију, Али, у Србији не постоји овчарски фонд за то – каже Хавари.

Његову причу, нажалост, потврђују домаћи стручњаци: у нашој земљи нема довољно оваца ни за наше потребе, а камоли за извоз. Овчарски фонд у Србији у последњих шест деценија смањен је више од три пута, репродукциони овчарски центри готово да не постоје, а више од 90 одсто грла налази се у поседу малих одгајивача, који их чувају за своје потребе. Велики комбинати у којима је било и по десетак хиљада оваца су пропали, приватне фирме које су их купиле нису успеле да наставе њихов посао, а данас нема ко ни да обилази села и задруге да купује грла од сељака.

У периоду од педесетих до седамдесетих година прошлог века, у доба индустријализације, број оваца је смањен за више од два милиона, а разлог за то био је масовна миграција сеоског становништва у градове, што је условило деаграризацију и смањење броја оваца, објашњава за „Политику” Драгана Ружић- Муслић, доктор биотехничких наука и виши научни сарадник Института за сточарство. 

Више од 90 одсто овчарског фонда Србије сада је сконцентрисан код малих одгајивача, чија стада имају између 10 до 30 грла. И то је, наводи др Драгана Ружић-Муслић, велики проблем, јер они не могу да обезбеде такозвани четири Ка – квантитет, квалитет, континуитет и конкурентност да би се пробили на значајнија европска тржишта.

Репродукциони овчарски центри данас готово да не постоје у нашој земљи која је некада била позната по фармама са капацитетом од по неколико хиљада оваца на Власини, у Пироту, или на Сјеничко-пештерској висоравни.

– Чак 75 одсто Србије чине брдско-планинска подручја, што је идеално за развој овчарства. Предност руралних подручја је што ту могу да се гаје аутохтоне популације као што су пиротска, сврљишка, сјеничка, крвовирска, и да се, због очуваног природног амбијента организује производња слична органској. Али проблем је што су у тим подручјима данас готово искључиво старачка домаћинства и нема ко да се озбиљније бави овом производњом – објашњава наша саговорница.

Сточарски фонд који се у последње две деценије смањује за један и по до два одсто на годишњем нивоу, сада је на црвеној линији и прети му опасност од нестанка, каже за наш лист Милан Простран, агроекономски аналитичар.

– Звучи невероватно да данас имамо више стада оваца у Војводини него у пиротском крају, на Пештерској висоравни – објашњава Простран.

Овца није важна само због меса и млека, истиче наш саговорник, већ и због вуне која се код нас данас баца, што је велика штета.

– Знам да су у Сјеници пре две године склапали послове за извоз стоке у Турску, Иран и друге земље. Али данас у Србији нема довољно овчијег меса и јагњетине, јер нема ко да гаји овце. Све што имамо ми поједемо, и због тога је и цена ових производа изузетно висока – каже Простран.

Да би се организовао посао око извоза више хиљада грла, мора се прво уложити у њега, а затим наћи место за прихват оваца. Најреалније је, мишљења је наш саговорник, да то буде Пештерска висораван, где постоји могућност да се преко задруга прикупљају овце.

Али да би се овакав посао реализовао треба прво улагати у овчарски фонд и одгајити овце. А то се не може учинити преко ноћи. Држава је почела ове године да даје субвенције за овчарство, међутим очигледно да треба још много тога да се оживи ова производња.

Како развити овчарство

– Институт за сточарство, као главна одгајивачка организација у Србији која, између осталог, врши координацију мера селекцијe у сточарству, годинама инсистира на оснивању станице за прогени тест. Проблем су, наравно, финансије, а та станица је веома важна, јер се у њој тестирају мушка приплодна грла, од којих 80 одсто зависи квалитет потомства. По организационој шеми генетског унапређења оваца у Србији неопходно је створити такозвани нуклеус запат, односно елитна грла овнова која ће се дистрибуирати комерцијалним фармама – објашњава Драгана Ружић-Муслић.

Графикон на прелому

Како се смањивао овчарски фонд у Србији

година            број грла

1954. –             5.173.000

1970. –             3.038.000

1990. –             2.120.000

2000. –             1.611.000

2010. –             1.475.000

2012. –             1.635.000

2013. –             1.616.000