Већину пољопривредних предузећа која су предмет предуговора са Уједињеним Арапским Емиратима својевремено су у процесу приватизације купила физичка лица, наши држављани на аукцијама. Тиме су добили погодност да их плаћају на чак шест годишњих рата. Али, авај. Та погодност им очигледно није била довољна да испуне своје обавезе према купопродајном уговору, јер је Агенција за приватизацију уговоре раскинула и предузећа су завршила у реструктурирању.
И на примеру начина продаје ових пољопривредних предузећа показује се да је тендерска продаја дала боље резултате, јер се од купца тражио и инвестициони и социјални програм, као и банкарске гаранције.
Тако је „Пољопривредно друштво Омољицу” са нешто више од хиљаду хектара земље у друштвеној својини на лицитацији купио Николај Димитров новембра 2006. године. За предузеће је требало да плати 570 милиона динара. Обавезе није испунио и уговор је раскинут јуна 2010. године.
Предузеће „Млади борац” из Сонте Бојан Мастиловић, који је наступао испред конзорцијума заинтересованих лица, излицитирао је на 32 милиона динара септембра 2006. године. Уговор је раскинут марта 2009. године.
Предузеће „Братство јединство” из Неузине на лицитацији одржаној у децембру 2005. године постигло је цену од чак 260 милиона динара колико је највише понудио Новак Коснић испред конзорцијума. Уговор је раскинут јануара 2011. године.
Предузеће „Јадран” из Нове Гајдобре продато је у новембру 2008. године предузећу „Лубелула” из Шида, а уговор је раскинут у фебруару 2010. године.
Вишња Јерковић била је на лицитацији одржаној у јуну 2007. године вољна да за „Агробачку” из Бача плати чак 420 милиона динара. Обавезе није испунила и уговор је раскинут августа 2009. године.
Ненад Марковић, такође испред конзорцијума, купио је предузеће „Војводина” из Старчева у јуну 2007. године, а уговор је раскинут децембра 2012. године.
Предузеће „Драган Марковић” из Обреновца има подужу историју неуспешних тендера и аукција. Подаци Агенције за приватизацију показују да га је на тендеру 2003. године, као једини понуђач купила компанија „Ницко” бизнисмена Ђорђија Ницовића, за 82 милиона динара. Али и овај уговор је раскинут због неизвршења обавеза и све касније продаје су биле неуспешне.
Предузеће „7. јул” које је до ПКБ-а, а које је такође у предуговору са арапским инвеститорима, није продавано у процесу приватизације, али је због тешкоћа у пословању ипак завршило у реструктурирању.
Према подацима Агенције за приватизацију у Србији је нове власнике добило 156 пољопривредних предузећа. Уговор о приватизацији је поништен у 41 предузећу. Међу приватизованим пољопривредним фирмама је и 48 пољопривредних комбината. Приватизација је раскинута у седам комбината, а још 12 је у стечају.
Од предузећа која су, после раскида купопродајних уговора, завршила у реструктурирању или стечају, држава је с пролећа 2011. године формирала такозвани „зелени пул” у коме је 15 предузећа. Идеја је била, како би им се олакшало пословање, да имају заједничку механизацију и централизовану набавку репроматеријала. У „зеленом пулу” су још и „Семе” из Тамиша, „Долово” из Панчева, „Бачка” из Сивца, „Мала Босна” из Суботице, „Браничар” из Гакова, „Алекса Шантић”, ПИК Земун, и „7. јул” из Сирига.
