Обедска бара у Срему добила је име по манастиру Обед, задужбини српске деспотице Ангелине, жене слепог деспота Стефана Бранковића. Легенда каже да је манастирска црква била направљена од дрвета брода, којим је Ангелина са синовима Ђорђем и Јованом допловила из Будима у последњу српску средњевековну престоницу Купиник – тврђаву у Обедској бари, на крају данашњег села Купинова. На месту манастира Обед се до 1926. године налазила црква брвнара, крај средњовековних надгробних споменика дубоко утонулих у земљу. Парадоксално, ни тврђава ни манастириште никад нису археолошки истраживани.
– Кад је 1459. пало Смедерево и деспотовина Србија нестала као држава, тврђава Купиник је постао резиденција српских деспота и престоница нације, центар око кога се окупљало племство, свештенство и народ – каже археолог Петар Одобашић из Туристичког инфо-центра у Купинову.
Купиник се у млетачким архивима називао “престоницом Јужне Угарске којом владају рашки деспоти”. Најпознатији је био Змај Огњени Вук, унук деспота Ђурђа, који је упадајући дубоко у Србију спасавао стотине хиљада Срба од ропства, преводећи их у Купиник и насељавајући дуж речне границе у Срему и Банату. Угарски владари су давали привилегије Србима, јер били граничари Запада и крвљу плаћали своју самоуправу. Кад је Змај Огњени Вук умро без мушког потомства, дошло је до пометње међу Србима. Тада је угарски краљ пронашао последње Бранковиће и довео их у Купиник.
– Матија Корвин је био свестан да су светородни Бранковићи једини ауторитет за Србе – каже Одобашић. – Нове српске деспоте нашао је међу унуцима деспота Ђурђа, синовима деспота Стефана Слепог. Они су сањали о ослобођењу отаџбине Србије, иако је никад нису ни видели, јер су одрасли у утврђеном граду Београду у италијанској покрајини Фурланији.
Угарски краљ је Ђорђа Бранковића признао за српског деспота, а овај је преузео обавезу да издржава и предводи одред “бандериј” од 1.000 професионалних ратника. Нови владар народа у егзилу је с мајком Ангелином и братом Јованом стигао 15. фебруара 1486. у престони Купиник, носећи очеве мошти које је положио у дворску Цркву светог апостола Луке, задужбину деспота Ђурђа, која и данас стоји у Купинову.
СРЕМСКА СВЕТИЦА
Митрополит Максим Бранковић је умро у свом манастиру 1516. где је и сахрањен уз оца и брата. Мати Ангелина је надживела мужа и оба сина и умрла неколико месеци касније. Мошти светих деспота Бранковића чуване су у Крушедолу до 1716. када су их Турци бежећи после битке код Петроварадина, изломили и спалили. Светитељски култ мати Ангелине је и данас веома снажан у Срему.
Деспотица Ангелина, која се касније замонашила и проглашена светицом, наредила је тада да се од брода којим су последњи Бранковићи допловили у Купиник, направи црква као знак завета да неће побећи и изневерити свој народ. Тако је зачет манастир Обед из кога је потекла идеја о Фрушкогорској светој гори која ће очувати српску баштину. Далековиди деспот Ђорђе је брзо увидео да се преостало српско племство брзо меша с угарским и губи улогу заштитника традиције. Схватио је да се идентитет не може сачувати мачем па је одбацио знаке владарског достојанства, замонашио се и као калуђер Максим отишао у манастир Обед. Тиме је почела епоха у којој је Српска православна црква у егзилу постала чувар националне баштине и идеје о васкрсу Србије.
Остатак живота монах Максим је провео као дипломата и просветитељ, а на деспотском трону га је наследио брат Јован, храбар и енергичан човек. Био је један од главних заповедника на јужној угарској граници, али изнурен ратовањем, 1502. године је умро без наследника и са њим практично нестају српски деспоти.
Јеромонах Максим и његова мајка монахиња Ангелина отишли су у Влашку где су учинили велике дипломатске услуге војводи Радулу. Он је у знак захвалности поставио Максима за митрополита београдско-сремског, а овај је одмах позвао штампара Макарија да штампа богослужбене књиге у Трговишту. Тиме је почела вековна битка за очување српског језика.
Кад није био ангажован у дипломатским мисијама Максим је боравио уз мајку Ангелину у Обеду, где су започели свој последњи подвиг, подизање два манастира код Крушедола, којима је утемељена Фрушкогорска света гора.
Борис Субашић, Новости.рс
