Министар полиције је судња тегоба Србије, наковањ који нас све више, како показују последње трагедије, вуче према муљу. Његова нова дилетантска позиција чарапанског свеца, најава је бурног стропоштавања овог друштва.
Министар унутрашњих послова Братислав Гашић оценио је масакр у Младеновцу као терористички акт, а Вучић поновио. Гашић је најпотпунији симбол режима, човек који се прихвата свега о чему не зна ништа, па је његова оданост вишеструко опаснија од могућег отпора. Ако су његова сазнања кључна за опстанак режима, Вучић би морао да се плаши Гашића много више него грађани полицијске акције „Вихор“.
Гашић је, вољом једне политичке странке, постављен на позицију која је неколико, много, много степени изнад нивоа његове некомпетентности. Човек који у радној биографији може да се подичи керамичарским искуством и продајом кафе, који је факултет (и средњу школу?) завршио на крајње сумњив начин, бива постављен на место министра полиције! Шта он зна о политици одбране државе од тероризма, стратегији, командовању, ресурсима. Иначе, по дефиницији, тероризам укључује злочине почињене са циљем застрашивања становништва и јавности или присиљавања владе или међународне организације у циљу постизања политичких или друштвених циљева. Ето, чисто да министар зна. Иначе, сам термин омогућава држави да се максимално ангажују припадници полиције и обавештајних служби.
Није Гашић једини пример СНС-ове наопаке кадровске политике. Наравно, не значи да он не би могао успешно да обавља функцију на пример пословође у керамичарској фирми, или чак директора комуналног предузећа у Крушевцу. Али, не да буде први човек српске полиције. Дакле, није проблем у некомпетентности СНС кадрова и њиховом броју (СНС то довео до неслућених висина), већ у њиховом распореду и погубном утицају на наше животе. То је показивање бандоглаве самовоље у кадровању адутима из провинцијског отпада.
Гашић је у МУП донео само своје скромне потенцијале, који су дубоко испод сваког просека. Упорност у подизању Гашића на разне пиједестале моћи, могло би да буде намерно показивање Вучићевог политичког хулиганства: „радим шта хоћу, не можете ми ништа“. Или пак изненадне склоности ка наглом политичком колапсу, јер Гашић је судња тегоба Србије, наковањ који нас све више, како показују последње трагедије, вуче према муљу. Гашић је само рурални пустолов, настао ни из чега, и годинама је у домету милости лажљивог месије.
И можда је управо његова нова дилетантска позиција чарапанског свеца, најава бурног стропоштавања овог друштва. Бата Гашић би, са својом опскурном биографијом, морао одмах да утекне у ћошак пред људима који о њему знају све непријатне тајне, а он о послу не зна ништа.
Да, масовном убици из околине Младеновца идол је био Кристијан Голубовић. Не Осама Бин Ладен. Не ни случај „11. септембар“ у Америци. За У. Б. из околине Младеновца су криминалци, које режимски таблоиди фаворизују, били идоли.
