Против корупције се могу борити само они који су отпорни на њу. Они којима се она није или не може догодити. Свакако не они који су, како то оцењује социолог Срећко Михаиловић, „осетили мирис новца – кварни људи у кварном систему”.
– У време свеприватизације лова се ваља по улицама, па ко се не би сагнуо. Сагнули су се и они који су се заклињали да се сагињати неће. Прво они. Потом они који су пљували по претходнима. На крају и они који су у почетку били зачуђени – истиче Михаиловић.
Врло брзо ће се знати да ли је заиста дошло време да се протекла деценија претресе и да се све приватизације, а не само оне које од нас тражи Европа, прочешљају, ствари назову правним именом а кривци изведу пред лице правде. Јер, не буду ли иза свих помпезних најава, које су протеклих дана изговорили и први у овој држави и они одмах до њих, уследили конкретни потези са видљивим резулатима, Србија ће изгубити још једну шансу да се извуче из блата корупције и постане правна држава.
Но, како „риба увек смрди од главе”, први на списку одговорних морали би се наћи високи државни функционери из протекле деценије и још уназад. Јер ни једна приватизација, тврди за наш лист Бранко Павловић, бивши директор Агенције за приватизацију, није могла бити обављена на споран начин а да за то није имала зелено светло и благослов власти. Он при томе тврди да је као челник Агенције указивао на незаконитости, те да је управо упирање прста у корупцију кумовало његовој смени.
– Доминација новца над политиком довела је ову државу дотле да су појединци – али не само они који су куповали приватизоване фирме већ и они “невидљиви” о којима се и не прича а који имају више од прозиваних тајкуна – постали богатији од саме државе – истиче Павловић.
Одавно се зна да онај ко је економски моћан кроји капу онима који то нису. А како овде огромна већина не да нема моћ, већ нема новца ни за хлеб, није тешко закључити да је, каже Павловић, изгубила стрпљење да чека правду. Наш саговорник стога оцењује да ће садашња власт, ако брзо не покаже резултате и уради оно што се урадити мора, а то значи процесуирање “великих” и “недодирљивих”, трајати много краће него што је то ико могао прогнозирати.
– Демократска странка је платила велику цену због корупције и то ју је коштало силаска са власти. Тако ће проћи и ова власт, али много брже, ако све остане само на великим најавама и малом учинку. Тим пре што су у овом тренутку готово на свим местима у државним органима који су задужени за процесуирање спорних приватизација исти они људи који су непрекидно ћутали, жмурили и ништа нису предузимали да се корупција заустави. Сви они који су били обавезни да реагују а ништа нису урадили морају данас бити макар смењени, ако не и сами позвани на одговорност. И то ће бити доказ да је постигнута политичка сагласност да се аждаји званој корупција стане за врат – каже Павловић.
Приватизације нису данас главна тема у Србији зато што то Брисел од нас тражи, указује Павловић, јер он то од нас тражи већ годинама, већ зато што грађани то више не могу и неће да трпе.
– Не могу се тужним причама „ми ћемо ићи до краја”, „ништа нас неће зауставити”, „нико неће бити поштеђен”… грађанима замазати очи. Они овога пута, као никада пре, чекају конкретне резултате. С тим да данас имају много мање стрпљења јер су свесни да више немају шта да изгубе. Могу они сада причати да се „голим оком види да је реч о лоповским приватизацијама”, а када сам им као директор Агенције за приватизацију однео доказе о 10 конкретних случајева, све су прећутали а мене сменили – рекао је Павловић.
На питање да ли ће након његове смене само зато што је указао на корупцију данас било ко смети да истражује спорне случајеве а да не ризикује положај, Павловић одговара да се нада да су дошла другачија времена и да то више нису питања која се могу остављати без одговора. Јер грађани сада, тврди, захтевају учинак.
– Међутим, мора бити јасно и да кључне пљачке ипак нису у приватизацији – упозорава Павловић. – Оне јесу велике, али су пљачке у јавним набавкама, банкама, код грађевинског земљишта… неупоредиво веће. За приватизације је, дакле, лако видети да ли је неко крив или не, али код много већих пљачки треба више радити и запети, а “веће рибе” очепити и затворити. И при томе не заборавити да енормно богатство стечено на нелегалан начин има своје корене у деведесетим, када је заправо и започета спрега политике и тајкуна да би се на крају цело наше друштво свело само на политичку и тајкунску елиту – и остале.
Љубинка Малешевић
Пљачка од Милошевића до дана данашњег
Тачно је да је Милошевић деведесетих хапсио своје министре, трговине и енергетике, али он то није чинио зато што је желео да заустави корупцију, већ зато што су се они осмелили да узимају више од онога што је Слоба рекао да могу, каже Павловић. „Код Милошевића су сви политичари на положајима могли да се уграђују десет одсто, а остало је морало да иде у паралелни тајни буџет који је он водио. Дрога, алкохол, нафта, цигарете… продавани су илегално, али уз Милошевићев благослов. Онда су неки министри помислили да би могли да ’захвате’ више, али им Милошевић то није опростио већ их је отерао на робију. Нажалост, у односу на ове који су дошли после 5. октобра, Слоба је био ’мала беба’. Обим пљачке имовине после демократских промена 2000. године је неупоредиво већи. Што је најгоре, више се не пљачка само у корист тајкуна, већ власт узима и за себе до те мере да је постала и тајкун и државни орган у једноме”, тврди Бранко Павловић.
Приче за малу децу
Једно је сигурно, указује Павловић, да данас не би било толико спорних приватизација да није било спреге тајкуна с политичарима. „Може од двеста приватизација да случајно промакну једна-две прљаве, али не може се имати толики број спорних без аминовања с врха власти. Па не може неко из банке да изнесе стотине милиона евра, а да то не виде контрола НБС, БИА… Какве су то приче, па у то више ни мала деца не верују. Без широког круга, у којем је кључна спрега политичара и тајкуна, које повезују заједнички интиреси, ништа се није могло урадити. Зато је све оно што је нама узето њима дато. И онај ко успе да стане на пут тој спрези имаће огромно поверење огорченог и правде жељног народа”, истиче Павловић.
Дневник
