Рибникар је с почетком окупације престао да штампа ‘’Политику’’, али је на истој адреси, у Македонској улици, покренуо ‘’Обнову’’, једно од гласила Недићеве владе. Следеће године понудио је своје услуге Дражи, који му је поставило услов да очисти ‘’Политику’’ од квислинга
Не може да се начуди уредница ‘’Политике’’, Љиљана Смајловић, у уводнику од 18. марта, под насловом ‘’Квислинг’’, што је Коалиција Демократска странка Србије – Двери, ставила на изборну листу и Александра Недића, кога назива једним од наследника Милана Недића. И додаје да у целој причи разуме само ‘’лични интерес Недићевих наследника’’, тј. материјални интерес у процесу рехабилитације, који су они повели.
Баш то што сматра да разуме – уредница ‘’Политике’’ не разуме. Она мисли да је Александар Недић наследник Милана Недића и да тражи рехабилитацију због новца. А није. Недић је имао два рођена брата: генерала Милутина и потпуковника Божидара. Александар је наследник Божидара Недића, предратног председника Удружења ратних војних инвалида. Божидар, као и Милутин, су претходних година већ рехабилитовани.
Много је већа невоља са свим оним питањима за која уредница ‘’Политике’’ каже да их не разуме, а која чине остатак чланка.
На пример, не разуме како се на изборну листу може ставити неко ко се презива Недић? Истовремено, прећутно, разуме кад Социјалистичка партија стави на своју листу неког ко се презива Броз, а зове Јосип. Ко је, дакле, унук терористе и робијаша, син преступника и робијаша још у затворима Совјетског Савеза, и који је и сам хапшен.
Уредница ‘’Политике’’ сматра да је стављање Александра Недића на листу ДСС – Двери, знак да се ова Коалиција бори за наставак квислиншке политике Милана Недића из периода окупације у Другом светском рату. Ову тврдњу и не покушава да докаже, јер је то немогуће. Ни Александар Недић није заступник квислиншке политике у Србији, а камоли ДСС и Двери. Напротив, сви они критикују политику владајуће коалиције, која је у великој мери квислиншка. Захтев за рехабилитацију Милана Недића је сасвим друга ствар: тражи се рехабилитација жртве комуниста, а не Недићевих политичких идеја. Кроз поништење пресуде – која иначе и не постоји, али комунисти и право су два супротна појма – тражи се дебољшевизација Србије.
Истовремено, не тражи се поништење осуда Недића од стране владе Краљевине Југославије. Наследници ће свакако поднети захтев за повраћај опљачкане имовине. Као што је то учинило и хиљаде других наследника жртава комуниста. За сада – углавном узалуд, а један од разлога за то је прокомунистичко расположење у владајућим структурама, па и у овом чланку уреднице ‘’Политике’’. Она пише: ‘’У праву је млади новинар `Политике` Никола Белић који каже да реч издајник треба избацити из српског језика ако није синоним за Недића.’’
Није у праву. Реч издајник треба избацити из српског језика ако она није синоним за комунисте. То што је Недић био издајник, и за што је осуђен од владе Краљевине Југославије, као и од војног министра генерала Драже Михаиловића – чиме је, дакле, правда задовољена – није ни делић оне издаје коју су починили комунисти. За ту издају не само што нико од њих није осуђен, већ они упорно другима држе лекције о томе шта је издаја и ко је издајник.
Такође, они настављају борбу за своју идеологију. Док се Александар Недић не бори за идеологију Милана Недића, друга је ствар са Јосипом Брозом унуком. Његово име на изборној листи Социјалистичке партије јесте наставак комунистичке политике. Он хвали политику свога деде, а исто то чини и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић. На протеклим изборима Дачић се залагао и за враћање споменика Ј. Б. Титу у Ужицу.
За уредницу ‘’Политике’’ то је све нормално, јер она не доживљава као зло идеологију чији заговорници су у 20. веку ојадили трећину планете, убили 100 милиона и унесрећили милијарде људи. То је подразумевајући, ужасно велики историјски фалсификат, уз који се успут, али са поносом, угурао још један: ‘’`Политика` се у окупираном Београду никад није штампала’’.
Да, Владислав Рибникар је с почетком окупације престао да штампа ‘’Политику’’, али је на истој адреси, у Македонској улици, покренуо ‘’Обнову’’, једно од гласила окупационе владе Милана Недића. Већи део ‘’Политикине’’ редакције остао је у ‘’Обнови’’, док је мањи део прешао у још један лист Недићеве владе – ‘’Ново време’’.
Пре тога, у предратним годинама, Рибникар је узео огромне количине новца од Стаљинових људи, почео је да ради за комунисте и тако се уписао у поменуту листу највећих издајника.
Међутим, када се заратило, у Рибникареву вилу на Дедињу, поред Ј. Б. Тита, навраћају и Немци. То је био последњи период једноипогодишње сарадње нациста и комуниста, започет заједничким нападом на Пољску 1939. У Рибникаревој вили, са Немцима је друговао и војни аташе Совјетског Савеза у Београду.
На иницијативу Немаца ово пријатељство је покварено, па је у јесен 1941. и Владислав Рибникар доспео у логор на Бањици. Пуштен је марта 1942. и вратио се у своју вилу. Шта је тада планирао? Био је са комунистима – није ишло. Био је и са Немцима и квислинзима – није ишло. Чинило му се да је време да се пребаци на трећу страну: код Драже и четника. Хвалили су их светски медији и изгледали су као добитна комбинација да се сачува капитал.
Тако је Владислав Рибникар ступио у везу са београдским четничким илегалцима. Шеф илегалне Команде Београда, мајор Жарко Тодоровић ‘’Валтер’’, известио је 23. августа 1943. године генерала Михаиловића како се Рибникар понудио да у тренутку ослобођења стави свој лист ‘’на расположење’’ четницима, тј. регуларној војсци Краљевине Југославије.
Генерал Михаиловић је одговорио мајору Тодоровићу следећег дана, 24. августа 1942:
“Поручите Рибникару да примамо понуду за `Политику`, али да је очисти од компромитованих сарадника у служби окупатора.“
Дакле, да очисти “Политику“, а не “Обнову“. Генерала Михаиловића није заварала промена имена.
Архивска ознака за документ са Рибникаревом понудом: Војни архив Београд, четничка архива, кутија бр. 275, регистарски број 91.
Архивска ознака за документ са одговором генерала Михаиловића: Војни архив у Београду, Четничка архива, кутија број 299, регистарски број 51.
Да ли је Рибникар хтео да се отараси свог квислиншког друштва или не – тек, понуду није поновио, а следеће године клатно се поново окренуло према комунистима. Отишао је код њих и остао у њиховој служби до краја. А ту штафету и данас има ко да носи.
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Слобода, гласило СНО, Чикаго, 10. април 2016
