Коме год да није јасна српска државна политика од 5. октобра наовамо, па и раније, нека се поново дохвати књиге Карле дел Понте “Госпођа тужитељка” и све ће му синути као дан и јарко иза горе сунце. Дотична госпођица у годинама, скрхана бесом и тугом што јој се Слоба из суднице преселио под пожаревачку липу, своју књигу пуну жалопојки што Србија није докрајчена пред Хагом завршила је 2007. године, када и свој мандат, али нема везе – седам година касније, све је исто, само Карле, од милоште назване “ла путана” (превод није за штампу) – у Трибуналу више нема.

Гђица ла путана, у чијем литерарном делу реч “наводно” стоји само уз хрватске и шиптарске злочине, док се српски подразумевају и гарнирају језивим сведочењима заштићених сведока и лелеком жена Сребренице, укратко речено, све време је муку мучила да “балканског касапина Милошевића”, Младића, Караџића и остале доведе пред “суд правде”, јер се свака постоктобарска власт, од Ђинђића до Тадића – бојала да због тих изручења не тресне са власти.

Каква борба за хероје отаџбинске одбране, какви бакрачи, иза сваког немуштог “не” стајале су фотеље.

“Госпођо Дел Понте, не би било лоше да се уздржите од интервјуа у штампи у којима Запад позивате да санкцијама казни несарадњу Београда са Хагом. Знате, ситуација је тамо ровита, мора се помоћи демократским властима и Коштуници”, саветовала је Мадлен Олбрајт. “Има времена да и Милошевић дође на ред, не треба журити.”

Карла је, дабоме, била, како каже, фрустрирана. Копала је као кртица међу лидерима у европским метрополама, њен животни сан да “доубије” Србију некако јој се, мајку му, мигољио.

Карлина секирација расла је из дана у дан, таман се постоктобарска власт учврстила, а на ред дође Косово, америчко питање свих питања. “Госпођо Дел Понте, изгубили су Косово, изгубили су Црну Гору, било би много да им сад и то тражимо”, шапутали су јој Европа и Америка. А, ла путана је онда грабила, како то с поносом напомиње, своју луј витон торбу и бесна напуштала састанке.

Проблем, наравно, није у госпођи Карли, без обзира на њене манијакално-опсесивне покушаје да уђе у историју преко крвавог Балкана. Оно што изазива језу јесте та беспризорна трговина свих српских власти: дајте милијарду, ево вам Слоба; признајте да је Косово и даље део Србије, и ето вам Младић; не дајте да паднемо с власти и даћемо вам све што пожелите, ако треба и Косово и Ратка и Слобу у пакету.

Тако је функционисало, тако функционише и тако ће, на жалост функционисати… Доследност, истрајност, патриотизам, заштита националног интереса, све је то била, јесте и биће само омама наших очију.

Последице те слепачке и антинационалне трговине видимо: прво смо дали Слобу, потом смо мало чували Ратка и Радована док нам не отму Косово, кад смо сами цементирали шиптарску границу, стигли су и они на ред. Кад више нисмо имали шта да дамо, поручили су нам да је Европска унија (која је, је л’ да, наводно, била разлог свих наших ценкања и издаја) постала тесна и за садашње станаре и да Брисел не би да на свом путу вуцара још једног слепца. За памет су им били Бугари, Румуни и Хрвати.

Покојни Ђинђић бар је био сурово искрен и говорио да је црква, а не политика, место за оне којима је стало до морала. Завршио је како је завршио, а нисам баш сигуран да је идеја о ликвидацији метком великог калибра настала баш у Легијиној, још мање у Звездановој глави. Све ми се мота грешна мисао да је покојник био пребрз за укус Запада, да је био спреман да све, осим Косова, да одмах.

А, Западу је све што је он нудио сад и одмах било ништа у поређењу са Косовом. Чиме би Београд трговао, како би извео ту пузећу издају свете српске земље, да није било Ратка и Радована на слободи? Чиме би нас у супротном уцењивали? Партија је морала да буде одиграна, на обострано задовољство. Зато је Мадленка рекла: “Полако, госпођо Карла, полако…”

Нама госпођа ла путана није требала, имали смо курви довољно да пропаднемо и без њене помоћи.

Пише: Милан Јовановић

Вести