ЛАКИ ЈЕ МАЛО ПУКО! Вучић написао хвалоспев о самом себи

БРИСЕЛ – Премијер Вучић изгледа више нема поверења у своје режимске медији, Вучић сматра да не прате са довољним одушевљењем његове „успехе“. Да би осигурао да ће његова данашњи одлазак у Брисел бити медијски испраћен како треба, Вучић је сам написао хвалоспев о том догађају.

Из његовог текста помислићете да је Србија примљена у ЕУ, да смо добили милијарде на поклон, да су нам вратили Косово. Иако се то из Вучићевог текста не може закључити, Србија није ушла у ЕУ, отворена су преговарачка поглавља, а Србија тек треба да крене да испуњава бројне услове ЕУ.

Вучићев хвалоспев о самом себи преносимо у целости:

„Београд, вече, дан уочи четранестог децембра. Пакујем се, крећем за Брисел. Носим гомилу папира и низ неповезаних мисли о томе шта се данас догађа. Онда, полако, почињем да их слажем. И знам, шта хоћу да кажем… Ако речи “револуција” дамо значење какво јој даје Дејвид Лендис – велика промена или померање у активности или одређеној ствари – и ако акценат ставимо на дубину, а не на брзину промене, онда, за 14. децембар 2015. године, можемо мирно да кажемо да је важан и можда најреволуционарнији датум у новијој српској историји.

Европа је, управо тог дана, престала, у Србији, да буде сан.

Постала је изјава. Јасна и недвосмислена. О крају једног пута, који је, у нашем случају, трајао пуних две стотине година. О поновном проналаску нечег давног изгубљеног.

О Кадму који се, за разлику од мита, састао са својом сестром. О Србији, тамо где јој и јесте место. У Европи.

Гледајући, сада, уназад, многе ствари изгледају јасније. И нису могле да буду краће.

Револуција, ако је дубинска, дуго траје. Лендис, у својој књизи о богатству и сиромаштву нација, каже како је први уређај, који је користио пару, да би произвео вакум и радио као пумпа, патентирао Томас Сејвери, 1698. године.

Од тог тренутка, па до патентирања парне турбине, њене примене у бродовима и у електранама, прошло је исто онолико колико је и нама требало да стигнемо до 14. децембра – две стотине година.

А почело је, да све нас подсетим, са коџом Милошем, мачкама и крушком, али и са укидањем феудализма, и, за тадашњу Европу, и превише демократским Сретењским уставом. Описменили смо се.

„Ја сам мени краљ“ (Фото: Принтскрин Телеграф)

Па се наставило са Михаилом и Миланом, Народним позориштем, коначним одласком Турака, стајаћом војском, железницом, државном управом, Берлинским конгресом…

Било је тога, по неки пут, за Србију, и превише. Владаре смо зато убијали, бандере, које су носиле прве електричне сијалице, звали “вешалима”, а прота Милан Ђурић је своје место у историји изборио чувеном реченицом о железници – “љута гуја у недрима српског народа”. И ту ју је ставио, жалио се даље прота, “странац”.

То, “превише”, наставило се и после тога, у читавом једном веку век утопија, ратова, и грешака. Готово деведесет година чекали смо да, поново, имамо Србију. Готово сто до јасне и недвосмислене изјаве.

Процес је завршен. Данас.

И данас почиње нови.

Ништа мање дубок, али, зато, много бржи. Зато што је и читав свет бржи, и зато што некадашње поделе, више не важе. Кина и Индија су економске велесиле, у Русији вам, на поклон, дају смартфон. Број мобилних телефона ће, следеће године, прећи цифру од две милијарде. Гугл плус је, до десет милиона корисника, стигао за само осам дана. Број финансијских трансакција ће, у наредних пет година, бити већи од четрдесет пет милијарди долара дневно.

У тај свет, и такву Европу, Србија данас улази.

И мора да буде бржа, паметнија, вреднија, предузетнија, маштовитија, спремнија. Мора да одбаци сваки идеолошки приступ ономе што је напредак и што је развој, јер напредак и развој биће најважније речи у будућности Србије.

У Европи има места и за десницу, и за центар, и за левицу, али за “нас” и “вас”, и за архинепријатеље, и мржњу – нема. Зато су реформе, у Европи, добродошле. И Србија мора да их настави. Не више, хвала Богу, као питање свог економског, и сваког другог, опстанка, већ као питање наставка убрзаног развоја, оног који ће нам омогућити да стигнемо све оне који су нам одмакли.

Сваки дан морамо да настављамо да се приближавамо. Сваком новом инвестицијом, сваким новим километром пута, сваким освојеним знањем, новим производом, вредношћу које стварамо.

И да не заборавим – у данашњи дан, у Европу, довео нас је рад. Непрекидан и тежак. И он не сме да стане. Зато што он прави разлику између Србије мита, на небу, и Србије стварности, у Европи. Он даје снагу нашој изјави. Он нас, на крају, мири, и одређује нам заједнички циљ. Да будемо бољи. Да створимо пристојну, модерну и уређену земљу. И да у то, европско друштво, уђемо поносни и остварени….

…И то, у најкраћем, то. Моја, и наша изјава. Могу да кренем, после само још једног малог подсећања. Још једног читања. Виктора Игоа и његовог чланка “За Србију”, објављеног уочи Берлинског конгреса. Пише о потреби стварања Савезних Европскх Држава, о европској федерацији, братству, демократији, и све то, готово један век пре него што ће отац свих премијера, Винстон Черчил, у Женеви, поновити исту тежњу.

Велик је Виктор Иго. Маестро, који каже: “Будућност је Бог, којег вуку тигрови.” Памтим то. Сада стварно можемо да кренемо. У Будућност. Ону коју вуче – Србија.”, написао је премијер у свом ауторском тексту за Телеграф.

Извор: Ослобођење/Телеграф