Не морају сви глумци играти Хамлета да би били мудри, нити шекспировски ликови и дијалози Есхилових драма, сами по себи, продухове сваког глумца који је са истима имао додира.
Исто тако се може показати као предрасуда и повелика омашка мишљење како облачење одежде шарлатана (шта је друго Срећко Шојић?) „производи“ интелектуалну индиспонираност оног који је глумачки носи. Некад је потпуно обрнута ствар. Бриљантно тачан доказ – Милан – Лане Гутовић.
Људи са вама проводе „Обично вече“, култну представу већ три деценије. Да ли сте више поносни због толиког трајања на сцени или је већа сета за временом када је представа играна први пут?
– За осећања нема места јер се ништа сем датума није променило. Ја сам доказ да сваки клинац може да има седамдесет година.
Са господарима наших судбина бројимо кошмарне ноћи и дане свих ових датума о којима говорите. Кад ће почети и за нас тај обичан живот?
– Па ми сада живимо обичан живот. Одувек смо били овако мали, унижени и овако пљачкани и опљачкани. То је наш обичан живот. Ништа се није мењало. У том смислу смо постигли стабилност.
Јесмо ли могли проћи јефтиније или нам је баш тако суђено или пројектовано?
– Сада верујем да нам је ово судбина и да шанси за нешто боље није ни било. Мада ја лично за боље нити знам нити сам то „боље“ негде видео. Оно што ми видимо одавде као боље је промена врсте понижења, беде и оних мука којих има и овде.
Иду председнички избори. Кога очекујете као будућу „цвећку“ на Андрићевом венцу?
– Владар који се плашио за живот и круну стално је налагао генералу нова убиства сумњивих. Онда му је генерал коме су толика убиства досадила рекао: „Ви можете све да побијете, сем свога наследника“. Користим генералову реторику и кажем: „У Андрићевом венцу очекујем било кога, сем правога“.
У трци озваничених председничких кандидата какве шансе би имао ваш Шојић?
– Ваша идеја није никако за одбацивање јер имајући у виду гађење и одвратност гласача према понуђеном, мислим да бих имао шанси које нису занемарљиве. Једино застрашујуће у тој идеји је могућност да победим.
Премијер тврди да смо нерадан народ који размишља по принципу „седи лебу да те једем“. Јесмо ли такви?
– Тај принцип „седења“ би одговарао свима да има тог ‘леба да се једе, али га нема ни са радом, а ни без њега.
Он нас учи раду већ пету годину, хоће ли успети или смо безнадежан случај?
– Близу је. Засад народ схвата да је рад направио човека, али га плаши кад види колики је проценат шкарта.
Ви сте позната личност, кретали сте се у различитим круговима. Имате ли можда у албуму фотографију са чланом бар неког клана?
– Нисам имао такве фотосе, али ако се кандидујем, признаћу да сам се сликао и дружио од гусара Риђобрадог, па кроз историју све до последње пијачне јајаре са Бајлонија. Боље је тако него да извлаче фотосе као изненађење дана.
То је сад постао модеран „селфи“, видели смо пример министра здравља који је као специјализант „оперисао“ по Земуну и чије фотографије извлаче, можда и гори од њега?
– Клановима би било паметније да те фотосе склоне да се не брукају. Коју групу навијача или поштеног лопова може да опере „мутна Морава“ када му се слика појави са неким ликом из политике. Уосталом: кланови су нам далеко профитабилнији од фирми, а за то они нису криви. Кланове треба схватити као привреднике који нису имали места у власти, па су отворили клан као тезгу, док се не упразни неки ресор или неко место функционера.
На који начин сте доживели објашњења наших власти о рушењу зида у Косовској Митровици?
– Сва званична објашњења имају исту нијансу. Свако од тих објашњења би било боље прећутати, али… На јавном клозету и на вратима гробља пише „што се мора, мора се!“.
Ако ова власт, са највећим резултатима у историји Србије опстане још неки мандат, хоћемо ли и ми опстати?
– Које јаде смо све преживели, па ће ваљда и ти резултати и успеси да се прегрме некако.
Актуелни премијер показује неке вештине из ваше глумачке професије, како ви гледате на то?
– Ја сам површан, па све схватам као комедију.
Како ви уопште схватате вештину глуме?
– Кажу да постоји само црно и бело, а да су нијансе и боје само варање црног или белог. Наши стари, ако су хтели да им се боја задржи, истрчавали су усред фарбања из куће и нешто слагали првог на кога наиђу, а ако тај поверује у лаж, веровали су да ће боја да се прими и задржи. Глума је исто што и фарбање… Ако вас добро слажем, моја лаж, којој тепам и зовем је глума, постаје трајна и памти се.
Да сте којим случајем у комисији за пријем на глумачкој академији, а он се пријави, ако бисте га примили – због чега бисте га примили, а ако бисте га одбили – шта би био разлог?
– Био бих надгласан јер се код нас све може са добром и поштено плаћеном комисијом.
Већ сте у зрелим глумачким и људским годинама. Чему вас је све научило толико искуство?
– Да када се сретну човек са искуством и човек са парама, човек са искуством стекне новац, а човек са парама искуство. Зар то није довољно?
„Мобилни манастир“ и дилери вере
Како сте ви доживели епопеју „илустрованог воза“ који је био послат, ваљда, да сруши онај зид у Косовској Митровици, али га је главни отправник надљудским напорима зауставио у Рашкој и преусмерио према Пожеги и Вршцу?
– Чуо сам за тај „мобилни манастир“, али мислим да „отправник“ није крив што је воз заустављен. Ствар је можда била техничке природе… Рецимо… бојице се нису осушиле на фрескама јер је рађено на брзину, а и у журби се превидело да у таквој творевини машиновођа мора да буде или поп или калуђер или монах. Као верник мислим да је овај мобилни манастир зауставио сам Свевишњи јер су наши свештеници као овлашћени дилери вере на ове неправилности ћутали.
Навикли смо на султане и цареве
Каква власт би одговарала нашем човеку и да ли је власт увек та која је крива?
– Није власт крива… Ми смо се навукли на султане и цареве јер нам је тако било најбоље. Када влада један човек, принципи владавине су потпуно јасни. Од његове воље, расположења и укуса зависи све у тој земљи и за све је одговоран само он. Власт је скројена за њега. Он је граница која слободи даје форму и смисао. Оваква тоталитарна власт може да се не воли или да не одговара, али није покварена јер је искрено себична. Знам да власт може да се воли и када је покварена, али… то је као код оралног секса, питање укуса.
