Милан – Лане Гутовић са дистанце неког ко је глумачки улазио у улогу балканског политичара сада као „независни посматрач“ тумачи нашу политичку и културну сцену.
Куда плови српска „бела лађа“, ако још уопште плови?
– Ваша метафора је необично тачна. Чињенице говоре да смо још пловни објекат и да збиља подсећамо на неку хумористичку ТВ серију. То јесте тачно, а куда пловимо, знају само они са „визијама“ и видовити.
Као глумац играли сте српског политичара, аморалног, притворног, грамзивог…
– Лик који сам играо је на самом почетку био само аморални, притворни и грамзиви директорчић. Самим положајем на коме је био, штете које је могао да нанесе су биле локалног карактера, а не опасност по државу. Тек је „развојем“ наше земље тај директорчић постао значајан политичар. Његовим успоном тежина аморалности, грамзивости и притворности коју има постаје трагедија за целу државу. Важно је да се разуме: није Шојић порастао као нитков! Он је то био и остао. Наша држава је изгубила механизме одбране и постала жртва и њега и њему сличних.
Колико у тим нашим реалним политичарима има вашег Шојића, ко је коме ту инспиративан: он њима или они њему?
– Код нас су битанге тако јасно видљиве и тако дуго присутне да су вероватно стекле и неки генетски код. Због тога није потребно тражити неку сличност и подударност реалних политичара и Шојића у поступцима. Та сличност Шојића и наших политичара је инстинктивна, јер је генетског карактера.
Без политике се не може, али чини се да нам политика једе животе. Какав је ваш однос према тој инвазији, једном сте рекли да је то несрећно одабрано занимање?
– Политика је најстарије занимање на свету после проституције. Због те близине политика је примила елементе проституције. Освета купљених диплома и доктората је што политику сматрамо курвањем, а кооперативност испуњавањем туђих жеља. Политика је постала само грана психијатрије.
Имате ли иједног фаворита међу политичарима или их рангирате по томе ко вас више нервира?
– Немам изабраника. Откад је „демократије“, владајућа странка пљуцка претходну владајућу гарнитуру и окривљује је за недаће које су наследили. Новина је напредак у изражавању гађења. Некада су то радили сеоски ђилкоши псовкама чије значење за нас није било магловито. Сада се доктори наука више муче да саставе реченицу, него што су се мучили да добију докторат.
Како разумете оно што ради и како ради актуелни српски премијер?
– То читам као акцију забринутог оптимисте, или оптимисте са горким искуством. Он ради оно што ради сиротан када је пљусак. Пошто нема кишобран, бар стави наочари да му ови са кишобранима не избију очи.
А председник?
– Свака гарнитура која је долазила на власт имала је карактер вашарског накупца. Накупац се докопа овце или свиње и препродаје је одмах ту на истом вашару. На памет му не пада да је негује и храни. У том вашарском миљеу, наш председник седи под шатором уз млако пиво и немоћно гледа како се ови наши брину да ли продати државу сада, или за сат, и шта продати прво. Да ли то продати испангловано или је боље продати са вуном… можда без вуне, са главом и џигерицом или без тога…
Политичари су вам, на неки начин, колеге – и они често глуме. Како бисте их, као човек од заната, оценили у тој дисциплини?
– Ми глумци када глумимо не само да знамо текст него често и знамо шта говоримо. Када у тексту треба да кажемо текст који има поремећену логику, ми тај текст избришемо. Политичарима то не смета. Због тога нам вође имају нападе неутемељеног оптимизма карактеристичног за неизлечиве болеснике.
Свет се узбуркао, имигранти, украјинска и грчка криза, терористички напади по плажама… Плашите ли се да не дође до општег рата?
– Испоставља се да је нама рат брат. Замислите, да није било претходног рата и разарања фабрика, колико би више било некоректних приватизација и колико бисмо сада имали више проблема са фирмама које не вреде ништа. Да није оволиког пада наталитета, замислите колико би било више незапослености. Могле би да се набрајају предности да је то некоме потребно. Није ме страх од онога што долази. Више се уплашим када се присећам шта смо све прошли без рата.
Млади и образовани људи напуштају нашу земљу, то планира и један ваш колега, овде као да нико не види перспективу. Како на то гледате и имате ли неку поруку?
– Наши факултети су конципирани за број студената који је одговарао броју становника Југославије. Југославије више нема, а број факултета се још и повећао.
Предузећа која су запослење давала разним структурама не раде годинама, а ми и даље школујемо кадрове за фирме које не постоје. Па коме ми школујемо ту децу ако не за одлазак из земље?
Између осталог, ви сте и лице телевизије, како вам изгледају данашњи телевизијски програми? Некад су људе за екране прикивале добре и квалитетне домаће серије, данас припрости ријалити програми – у чему је магија тих, најчешће опскурних ТВ формата?
– Када се појавио турбо-фолк, изјава да је то једино ново што се дешава на музичкој сцени Југославије била је за згражавање. Касније се испоставило да је то тачно, јер је тај тип музике одговарао нашим необразованим људима, а против те необразованости борила се земља емисијама које су имале образовни карактер и није успела. Остали смо необразовани. Наше ТВ куће сада се такмиче у копирању иностраних програма који су тамо имали најбољу гледаност. Најбоље прекопирано код нас су „Парови“. Зашто? Зато што су наши људи остали неписмени и необразовани… остало су академици и доктори наука. Телевизија им је понудила да се поистовете са ликовима из тих емисија и они то раде. Зато су наши телевизијски програми примерени… Примерено јадни.
Волимо да истичемо како смо културан народ, а у културу се улаже мизерни део буџета. Кад ћемо схватити да култура није трошак?
– Схватићемо онда када култура не буде трошак. Од места рођења Шекспира направљен је туристички центар. Има много таквих примера. Не улазим у податак да огроман број посетилаца те куће није прочитао ниједно дело Шекспира. Па ако на необразовању и глупости могу да опстају „Парови“, зашто не опстаје и култура?
Двојица ваших колега (Бранислав Лечић, Воја Брајовић) окушала су се као министри културе, хоћемо ли имати више среће са музичаром, господином Тасовцем?
– Из вашег питања се закључује да су глумци господин Лечић и господин Брајовић били несрећан избор, а да нас са музичаром господином Тасовцем можда очекује срећније извлачење. Уз тај закључак испадне да је у нашој несрећи пресудну улогу играло занимање министара, јер са глумцима нисмо имали среће па сада пробамо са музичарима. А где су сликари, вајари… Има ту и неправде. Толико неспособних у другим занимањима, а само један министар…
У времену кад нико више ништа и не чита или само превлаче прстима по екранима телефона ви читате енциклопедије. Коју врсту инспирације тамо тражите?
– Енциклопедије лако ухватиш у лажима и утајама. Довољно је да знаш када је штампана и ко је тада био на власти па оно што је прећутала има смисао и оправдање. Инспирација би могла да буде тражење онога што се заиста десило.
Ранко Пивљанин, Блиц
Фото: О. Бунић
