Глумац Милан Лане Гутовић се не плаши вируса, не досађује се у овим карантинским временима али има осећај да издржава казну док гледа телевизију и некад је гледа са тоном а некад без.
Иако, како каже, размишљање није у опису посла глумца, у кратком разговору за Данас износи опсервације које се резултат размишљања и уверен је да ћемо победити вирус.
* Досађујете ли се ових дана?
– Па, није то досада… Kада гледам телевизију више је осећај да издржавам казну коју сам неким својим неделом у неком претходном животу заслужио.
* Да ли вас је страх?
– Мада живот против нас људи сада има вирус… играча више, није ме страх. Мислим да је и вирусу јасно да је испао глуп. Сваки човек од када се роди има „врућу линију“ са другим светом, па када нас природа сама убија смртоносни вирус стварно испадне смешан јер се непотребно истрчао.
* О чему размишљате?
– Узмите у обзир да размишљање није у опису радног места глумца, али сам у пензији, па између два ленчарења уграбим време и за размишљање. Гледајући телевизију мислим често о податку који каже да више од половине човечанства има проценат интелигенције близак памети мајмуна.
* Зашто вас телевизија наведе на та размишљања?
– Зато што је овом већем делу човечанства икона у ствари телевизор. Прозор у један свет који не подлеже законима математике коју учимо у школама.
* На које емисије мислите?
– На било који програм, али нарочито на емисије о ширењу вируса у којима хоће да будемо престрављени и заплашени јер што смо више уплашени то ће њихов спасилачки рад бити драгоценији за све нас.
* Хоћемо ли ипак победити вирус?
– Хоћемо сигурно. Болест се побеђује или излечењем или смрћу, зато вирусу нема спаса. Ми ћемо се или излечити или умрети али њега неће бити. Остаће само спасиоци.
* Да ли сте приметили нешто у овој ситуацији што вам је раније промицало?
– Особе које су се успузале до звања политичара или стручњака нису изузетак. Kурвалук и проституција су постали део фолклора… Оне ми нису промакле али ми је промицало да, сем курвалука и проституције, има и психичких поремећаја која се подводе под Говорни пролив (лингуее дијареа) и немају са курвалуцима везу.
* Да ли бисте појаснили природу овог психичког поремећаја, који су симптоми, које су најугроженије групе и има ли лека?
– Познато је да обичан пролив никога не чека. Говорни пролив има исту особину која се зове неиздрж. Оболели има терање да хитно нешто изјављује и говори што никако не значи да оболели има заиста шта да каже, јер и код обичног пролива трчање у тоалет не значи да ће то трчање бити продуктивно. Тако и та обраћања не говоре ништа сем да је болест узела маха.
* Гледате ли председника док говори о проблематици вируса?
– Гледам.
* Kакво мишљење имате о томе?
– Kада гледам са тоном имам једно мишљење али без тона је то мишљење много повољније.
* Добро, опишите нам то повољније мишљење без тона.
– На основу мимике и говора тела јасно видим да је овај храбри истраживач, прекорачио праг неистраженог. Загледао се у будућност и више се неће вратити.
* А када је мишљење неповољније…
– Kада укључим тон… Kада се истраживач ипак врати и каже то што је видео.
* Шта читате?
– Из неког разлога који није позоришни постао сам медијски занимљив па се играм дајући вама новинарима одговоре на иста питања.
* Kада бисте неким случајем постали председник како бисте се понашали?
– Личност би ми била поцепана између моје интелигенције и моје природе. Природа би ме вукла ка моме највећем таленту – диктатури. Али би ми интелигенција говорила да народ често мења мишљење, па би могла да ми се деси опозиција бројнија од културно-уметничког друштва. Извучем закључак да, уколико бих хтео доживотно да владам, морао бих да буде бесмртан и овај, већ дресирани народ, који ме обожава. То не долази у обзир јер онда ја не бих био једини бесмртник. Значи морао бих да увезем свеж народ који би тек требало у мене да се заљуби и коме бих ја упорно говорио а ако треба ја би их тукао док не признају да ме воле.
Пише: Александра Ћук, Данас.рс
