За сваку је похвалу што господин Мирослав Лазански изгара из дана у дан (и посебно из ноћи у ноћ по телевизијским студијима) у одбрани части и угледа ове земље и њене оружане „силе“ и „моћи“. Истовремено, толико се устремио на Хрватску да ће њој на крају или дојадити чланство у НАТО или ће нас заиста напасти својим гардијским постројбама и балистичким топништвом. Треће солуције нема.
Но, шала на страну, гостујући недавно у познатој емисији РТС-а „Да можда не“ [i] прописно се испромашивао, да не квалификујем то неким тежим изразом. Не само зато што је изнео нетачне податке, већ што упорно наставља да изокреће тезе о проблемима одбране земље. Уместо да оштро критикује наше озбиљне слабости на том пољу, он се упорно бави хрватском оружаном силом, која иначе припада табору западне алијансе.
Када се све сабере и одузме, Лазански је вероватно најубедљивији бранитељ марионетске власти, која је мимо очекивања наставила НАТО тековине својих претходника и значајно унапредила „партнерску“ сарадњу, истовремено нескривено бежећи од војног савезништва са Русијом пуне четири године.
Додуше, понекад се овај врсни војни коментатор упусти у критику важних појединаца онако како је то урадио новембра минуле године.[ii] Тада је кроз баражну анти-НАТО ватру провлачио Драгана Шормаза и Чедомира Јовановића. Но, најчешће ни корак даље како би се недвосмислено приближио ономе ко је у главној улози – премијеру Вучићу, без чије воље се не може водити овакава војна и безбедносна политика.
Реплицирајући у наведеној емисији Јелени Милић, директорки „Центра за евроатлантске студије“ и отвореном НАТО лобисти, привидно је успео да докаже како она „појма нема“, па је то искоришћено од стране бројних новина и родољубивих портала да се Лазански овенча славом победника у наведеном дуелу. Уз познату крилатицу – изабрати га за министра одбране. Међутим, да ли је било тако и шта су пажљиви гледаоци и војни стручњаци могли да уоче?
Коментаришући „Споразум о суб-регионалној контроли наоружања“ из Фиренце (1996) који смо потписали и ми и Хрвати и који нема никакве везе са чланством у НАТО већ произилази из Дејтонског споразума, Лазански је између осталог изнео: „овај споразум по оном омеру 5-2-2-2 говори о калибрима до 500 милимитера. Ова ракета коју они желе да набаве је калибар 600 милимитера…“
Једноставно – није тако. И код једне и код друге тврдње. Откуда му податак да наведени споразум третира калибре само до 500 милиметара? То је чиста измишљотина. Уосталом ако коза лаже, рог не лаже. Ево доказа и то из оригиналног документа који се може пронаћи на сајту ОЕБС-а на линку:
http://www.oscebih.org/documents/osce_bih_doc_1999073011120616bos.pdf.
Да уштедимо труд, у наставку је садржај тачке 7 члана II онако како је представљен на том сајту за све три стране – на „БХС“ латиници, којим се регулише артиљерија и калибри оруђа:
- „Izraz artiljerija“ označava sisteme velikog kalibra sposobne da djeluju na kopnene mete otvaranjem prvenstveno indirektne vatre. Takvi artiljerijski sistemi obezbjeđuju neophodnu indirektnu vatrenu podršku kombinovanim oružanim formacijama. Artiljerijski sistemi velikog kalibra su topovi, haubice, artiljerijsko oruđe koje kombinira karakteristike topova i haubica, minobacači i sistemi višecijevnih bacača raketa kalibra 100 milimetara i više. Pored toga, bilo koji budući velikokalibarski sistem direktne vatre koji ima sposobnost sekundarne efektivne indirektne vatre uračunavaće se u limite za artiljeriju. Za potrebe ovog Sporazuma, „artiljerija“ će takođe uključivati one sisteme kalibra manjeg od 100 mm ali većeg od 75 mm nabrojane u Odjeljku I, paragraf 3 Protokola o postojećim tipovima.“
И шта ћемо сада? Лепо пише да се под артиљеријом великог калибра, а ту спадају и вишецевни бацачи ракета, подразумевају сви системи од 100 милимитара и више. Нема одредница: од – до, тачније ограничења у величини калибра или горње границе калибра.
Штавише, у документу се у наведеном члану предвиђа и период који наступа и наглашава: „било који будући великокалибарски систем директне ватре који има способност секундарне ефективне индиректне ватре урачунаваће се у лимите за артиљерију.“ Управо у ту категорију спада вишецевни бацач ракета МЛРС 270 који Хрватска намерава да купи, а лимити који се помињу нису калибри већ количина средстава која је прописана споразумом. Тој држави је омогућено да располаже са 1.500 артиљеријских оруђа.
Што се тиче оне друге тврдње Лазанског – да ракета наведеног система располаже калибром од 600 милимитера, е то је тек било Богу за плакати. Па где нађе тај суперкалибар? Ни ђулад оне чувене „дебеле Берте“ из Првог светског рата нису имала такав попречни промер. У више својих текстова[iii] током јесени минуле године Лазански је баратао оним што су чињенице – о калибру тих ракета од 240 до 300 милимитера.
Откуда сада више него дупло милимитера и да ли је свестан толике разлике? Да ли је направио лапсус? Сигуран сам да није – шта знају гледаоци шта су споразуми, ракете, шта је калибар, шта су фитови, бојеве главе, балистичке путање, домети и слично. И ко уосталом да га демантује и где, када је медијска сцена подешена онако како одговара властима и западним налогодавцима?
И онда шлаг на торту – балистичке ракете, па балистичке ракете. Па шта је ту проблем? Зову се балистичке зато што имају тзв. балистичку путању. Такву путању имају и најобичнији минобацачи од 60 и 82 милимитера. Али, не, балистичка је (дакле „страшна“) јер може имати домет 300 километара? И, шта са тим – то је тактички домет. Имају бојеве главе и то више врста. Који је ту елеменат за страхопоштовање? Свака ракета има бојеву главу. Као што има и ракетни мотор који је њен најважнији сегмент.
Зашто би се Срби плашили таквих убојних средстава смештених на стандардном вишецевном бацачу ракета попут наших „Огњева“ или „Оркана“? Зато што су „чудо“ технике које се више и не производи или због нечега другог? Е, баш то – друго, је онај разлог који Лазански (и остали у режимском хору) не сме или неће ни да помене.
Да би се једна земља као што је Србија успешно бранила и у најтежим условима, у тзв. „стратегијском окружењу“ – а то је могуће док год нас је преко пет милиона – она мора да буде пре свега независна и суверена. Као таква може припадати једном од војних савеза или да има споразум о билатералном војном савезништву са једном или више држава.
Да ли је Србија суверена? Апсолутно не. Србија је своју сувереност већ утопила у Европску унију и НАТО без обзира што није чланица ни једне ни друге регионалне организације – две стране исте медаље. То буквално гледамо из дана у дан. Наш премијер се тиме нескривено поноси, он нуди и оно мало што је преостало од суверености малтене као на тацни.
И чему онда приче о ракетама, авионима, камионима…, о некаквој угрожености од Хрвата када смо у истом евроатлантском обору, осим ако није маркетинга и изборног јуначења ради? И зашто то Лазански и њему слични упорно мимоилазе? И то крајње провидно.
Где нам је бројчано снажна мирнодопска и ратна војска? Где су армије, корпуси, дивизије и стотине бригада – оклопних, механизованих, моторизованих, пешадијских, артиљеријских, специјалних…. Нема их, неутралисао их је НАТО преко домаћих квислинга и тачка.
Актуелна власт од када је преузела штафетну палицу од својих претходника, води потпуно идентичну одбрамбену политику и делује куд и камо ефикасније из угла и у корист северноатлантских пријатеља. Није им пало на памет да било шта мењају. Нити хоће, нити знају, нити смеју.
Како ћемо бранити „северно војиште“ некадашњег „југословенског ратишта“ – простор Војводине и Београда – уколико Хрватска, кад је већ спомињемо, у садејству са НАТО снагама крене својим копненим и осталим трупама? Ту се налази и према нашим и према западним војногеографским проценама, а оне су једино меродавне, тзв. „стратегијски војвођански правац“, где се могу груписати снаге две до три армије нападача.
За успешно извођење одбране овог простора и затварање могућих праваца дејстава, бранилац би требало да има оружану силу еквивалента два корпуса, плус снаге за непосредну одбрану града Београда. И то су они некадашњи Београдски и Новосадски корпус из састава бивше Прве Армије. Са њима су у НАТО реформама нестале, само на том простору, између осталих: три оклопне, десетине моторизованих и пешадијских, више артиљеријских, инжињеријских и осталих бригада и пукова.
А што се тиче америчких ракетних и осталих система којима се Лазански толико оптерећује, а који би свакако били употребљени у наведеној нападној операцији, постоји врло успешна одбрана од ефеката њиховог дејства. Али кључ решења проблема се крије у претходно наведеним ставовима. Дакле, потребна је независна и суверена држава и бројно и организационо, па тек онда технолошки јака војна сила.
Од свих врста артиљеријско-ракетних и удара авијације потенцијалног агресора, без обзира на калибар, тежину бојевих глава ракета и осталих пројектила, као и од нуклеарних удара, врло лако се штити – инжињеријским обезбеђењем у такозваном „трећем степену“ (заклони, подгрудобранска и остала склоништа, саобраћајнице, ровови…), као и маневром снага, применом оперативних и тактичких радњи, контрабатирањем, авио-ударима, диверзантским и осталим дејствима на територији агресора, затим маскирањем и осталим веома бројним мерама. Већ виђено ’99-те.
Мала и по НАТО стандардима склепана оружана формација као што је Војска Србије, која је организована на такозваном „модуларном принципу“, одбрану територије у пуном капацитету – стратегијских, оперативних и тактичких праваца, затим рејона, објеката, ваздушнодесантних просторија, ослонаца, чворова и других елемената ратишта и војишта – у својој доктрини на наведени начин не разматра, нити оваква каква је тако нешто може извести.
Наравно, све и да хоће НАТО савез тако нешто не дозвољава. Јер, нису се они са нама тукли у последњој деценији 20. века такмичења и престижа ради, већ да би нас покорили, територијално смањили и успут опљачкали.
Поуздано знам да и господин Лазански баш овако размишља.
У чему је онда проблем?
[ii]http://www.politika.rs/scc/clanak/343267/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BC%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%B8-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8
[iii]http://www.politika.rs/scc/clanak/346305/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/%D0%A8%D1%82%D0%B0-%D1%9B%D0%B5-%D0%97%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%83-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D1%82%D0%B5
Горан јевтовић, Фонд Стратешке Културе
istina ziva,mi koj se ne bavimo tom tematikom pomislimo kako je g lazanski neprikosnoveni znalac vojnih strategija i naoruzanja ali kao i uvek istina je negde drugde i lepo je kada se raskrinka rezimski covek sto bi rekli nasi stari zmija u nedrima.
Lazanskog sam cenio kao analiticara nekada. Medjutim
cim sam ukapirao da je covek svakog rezima,moje lepo
misljenje o njemu je naglo splasnulo.
Onaj intervju na HRT je bruka. Hteo je da pohvali nase sluzbe
kako sve znamo o Hrvatskoj pa cak i rezultate izbora dok
se jos nije znalo, sto je samo dao materijalima onima Hrvatima
u studiju da mu zesce spuste u stilu “Imate spijunazu za nase izbore,
a nemate gde su vam akumulatori za avione”. Posle zalosno
i nevesto poceo da se vadi.
Pa onda kad je poceo da nabraja broj borbenih aviona u vojsci Srbije,
na prste jedne ruke, bilo je tuzno.
O kojem odnosu snaga on prica? Hrvatska je clanica NATO alijanse
Srbija nije, i tu je kraj price dok eventualno Srbija ne postane clan
nekog vojnog saveza.
Izađi ti sakriveni ”slobodane”,verovatno kolega iz branše u dubokoj senci. Reci o ovome reč svojim imenom javno, upoznaо bi javnost tvoju ‘istinu”, ne iza СД paravana.