Има нешто јако чудно у протестима који су се десили у Сарајеву и Тузли што је, верујемо, само мали број људи разумело, али без сумње није умакло онима који врло пажљиво прате ситуацију. У кратком времену, протести у неколико мањих места у Федерацији БиХ, претворили су се у народни бунт на националној основи, а насиље на овим протестима је изазвало пажњу међународне заједнице. Поставља се питање која је то идеолошка искра претворила синдикална неслагања у масовни протест са великим медијским утицајем. Прије свега, на трговима није било радника, привредника и грађана, него су то биле групе разбојника и хулигана који су запалили зграде кантоналних влада и Предсједништво, управо оне симболе концепта заштите конститутивних народа који су уведени по Дејтону. И док су горили регистри и архиве, настављала се манипулација малог броја протестаната који су стално понављали како је ово исправна реакција очајног народа, боље рећи „изгладњелог“ од трошкова корумпиране кантонлне администрације. Представљени захтјеви су колико апсурдни толико и неостварљиви. Захтјеви су ишли од исплаћивања накнаде за незапослене, уклањање свих садашњих политичара из локалне власти, тражећи при том оставке кантоналних влада и именовање стручних одбора.
Стварно је зачуђујуће како је народ годинама пљачкан од стране међунардоне заједнице одлучио да се побуни након двадесет година преговора и „демократизације“ и изашао на улице урлајући „немамо више хлеба“. Све се то дешава управо у тренутку када је пропао процес ЕУ око изборне реформе и када се поново буде амерички притисци за укидање кантона. Ситуација је тако савршено координисана и то се дуго није десило у овим крајевима где царују ирационалности и где се ништа не може закључити. Није тако далеко од реалности да се афирмише такозвано Балканско прољеће, које је организовано и планирано од вањских субјеката изван босанског контекста, координисано и режирано од стране експерата који са својим техникама манипулишу масама, али не и довољно добро са народима попут ових на Балкану, тако малих, али добро структурисани. Народна побуна без нереда је најновија америчка измшљотина, такозваних НВО које проповедају демократију и боре се против корупције. Били су тако сигурни у оно што раде, монтирајући своју стратегију тако поједностављено, али изнад свега надреално: било је довољно само мало простудирати, реконструисати историјско сећање и инсценирати нешто много уверљивије. Међутим, они су креирали низ група на друштвеним мрежама у стилу ОТПОРА (УДАР је група протестаната из Тузле), што су поновили попут робота у свом пропагандном манифесту, узевши реч „гладни“ као инструмент комуникације за све народе у Босни, јер та реч има исто значење на свим језицима (српски, хрватски, бошњачки). Реч хлеб није била прихватљива због хрватског круха. Са овим тривијалним техникама желели су да споје слабост народа са унутрашњом побуном, како би створили хаос и након тога управљали мировом конференцијом.
Међутим, манипулација масама је била толико очита да су се и сами функционери зауставили гледајући тај спектакл и чекајући да се ситуација смири како би наставили са својим административним пословима. Без сумње, унутар владе је било саучесника који су „затворили једно око“ и зауставили полицију, остављајући тако простора за пролаз протестантима наоружаним молотовљевим коктелима и флашама са бензином, допустивши им да уђу у регистре и историјске архиве Предсједништва. План је у сваком случају пропао због неспособности, прије свега оних који су распирили климу напетости надајући се томе да ће се радници и народ придружити протестима и заједно заузети институције. Међутим, народ се врло брзо дистанцирао од ових еклатантних дјела: да би одржали живу атмосферу мања бригада студената и незапослених је приложила већ припремљен документ, који је требао да буде једна врста манифеста и демократске претње, а њихов вођа се врло брзо вратио кући и наставио револуцијиу испред компјутера. Чак су и деца схватила да у свему овоме није било ништа забрињавајуће, да ће се све као и обично распасти у једној балканској сапуници, јер у овим крајевима не дешава се ништа озбиљно онда када нешто дође припремљено из иностранства.
Према томе, није било довољно само да тајкуни плате хулигане, није било довољно да се само нађу ефектни слогани који ће ујединити народе, није било довољно ни то да неколико малоумних и фрустрираних типова простудирају стратегије, али нису били ни довољни чак ни новци којим би се платила сценографија побуне. Не може се дизати револуција са неуро – науком, али са очајем може. У овим крајевима људи нису очајни због глади, него су огорчени на обећања која не воде никуда. За све ово што се догодило велика одговорност пада на терет лажне европске политике, на комесара ЕУ Штефана Фулеа (Стефан Фуле) и високу представницу Кетрин Ештон (Цатхерине Асхтон), који нису никада успоставили контролу на кориштење европских фондова датих на располагање НВО организацијама расутим по читавој регији. Њихова улога је управо била да прате изједначавање новца европских и америчких пореских обвезника. Поставља се питање, како је могуће причати о корупцији у политици приватизације, ако је крајњи циљ био да се у Босну доведе “Транспаренси интернешенал” који је основан у Канцеларији међународне заједнице и низу европских представништава. Према томе, чини се како није кривица само на политичарима, него изнад свега на онима који су имали моћ да прате токове новца и који нису били тако строги према властитим функционерима, саветницима и аналитичарима који су плаћени из фондова ЕУ. Посматрајући све у бледом светлу стерилних интервенција европских институција саме међународне заједнице, неефикасан напредак Босне у односу на друге балканске земље правда се корумпираношћу политичара. Кроз све ове аспекте, народни устанак нуди интересантну прилику да се наметне изборна реформа и започне процес институционалне реорганизације. У сваком случају, насиље је било потребно да би се успио спровести план за Нову Европу који свакако не може чекати на спору бирократију кантона и ентитета. Оно што ову ситуацију чини још интересантнијом су и очите паралеле са догађајима у Украјини, где је побуну водила група страних невладиних организација које су потиснуле најекстремније снаге да се укључе у нечувене ситуације и тако изврше притисак на партије. Управљање кризом је било јако лоше, а резултат су биле споре одлуке које су претиле да доведу до поделе унутар државе. Ово су чињенице које истичу велику подељеност Европе и супротности са САД, што доводи до велике сумње у кредибилитет интеграцијских стратегија у Источној Европи.
У том смислу, оно што се догађа у овим земљама које још нису завршиле процес стабилизације, представља и својеврсно упозорење европским демократијама које ,сигурно, ни саме нису заштићене од оваквих дестабилизирајућих покрета који долазе из мрежа невладиних организација. Нове револуције нису више дио великих историјских покрета из доба Хладног рата. Оне су невидљиве војске које чине поједини плаћеници и шпијуни уплетени у те организације са задатком да организују нове побуне. Са својим популистичким програмима, без идеологије и конструктивног садржаја, осуђени су на пропаст. Наше би владе зато требале да уведу већу контролу над активностима страних невладиних организација, јер оне представљају оружје у рукама лобија , ММФ-а и енергетских групација. Напади не долазе више од стране националних држава него из сфера економских интереса који плаћају агенције за маркетинг и комуникације како би оркестрирале њихове манипулаторске кампање. У њиховом раду се примјењују неуро- научне технике…
