Лажни опозиционари су дали вештачко дисање липсалом диктатору

Kако је Српска напредна странка задржала власт у Београду, иако је у два последња изборна циклуса изгубила више од сто хиљада гласача? Kако је Бранимир Несторовић од Драгана Ђиласа преузео улогу главног “тројанског коња” и постао најбоља Вучићева инвестиција? Да ли је Ђилас узео 40 милиона евра за бојкот или Мирослав Алексић 25 милиона евра за излазак на изборе? Kако су “Хилови опозиционари” Радомир Лазовић и Добрица Веселиновић уништили Зелено-леви фронт? Одговоре на та и нека друга питања нуди заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак пријатељ и сарадник Александра Вучића.

Предраг Поповић

У најтежем тренутку, док је притиснута свим могућим политичким и економским проблемима, Србија има најгору власт и најгору опозицију. У заједничком злочиначком подухвату против државе и народа, владајући картел и лажни или неспособни опозиционари отимају се за своје парче плена, черупајући јавне ресурсе и туђу приватну имовину.

Под влашћу Српске напредне странке формирана је каста милионера и милијардера, примитивних скоројевића који су криминалом и ендемском корупцијом постали власници пословних империја, луксузних вила, винарија, авиона, аутомобила и свега осталог. Истовремено, заслугом исте странке и њеног вође формирано је друштво у коме више од милион људи живи испод границе апсолутног сиромаштва, са месечним приходима мањим од сто евра.

Напредњачки картел је, за ових 12 година, јавни дуг Србије подигао на 4.423.384.749.467 динара. Не постоји ниједан министар у актуелној или бившим владама који без муцања може и зна да прочита ову цифру. Тај новац су разграбили припадници дворске свите, њима блиски тајкуни и остали криминалци, а грађани су гурнути у дужничко ропство. Kад се зна да и приватни дуг (у шта се рачунају дуговања грађана и предузећа) износи колико и јавни, око 38 милијарди евра, јасно је да су држава и народ банкротирали.

Пред влашћу СНС-а из Србије је побегло око милион младих и образованих, радно способних људи. Професор Миодраг Зец тај процес назива „крволиптањем”, које наноси трајну и ненадокнадиву штету. Упоредо са егзодусом у иностранство, расте и стопа смртности.

Србија оволике губитке у људству и материјалним ресурсима није претрпела ни за 400 година турске окупације. Такође, никад се није добровољно, одлуком својих политичара, одрекла Kосова и Метохије. По налогу владара, Српска православна црква је отцепљеној македонској цркви препустила 800 храмова и манастира, који су подигнути у време Немањића.

За уништење државе и народа најодговорнији је Александар Вучић. Након што је доведен на власт, Вучић је завео диктатуру. С уверењем да је изнад Устава и закона, злоупотребом утицаја преузео је контролу над државним институцијама. У службу личних интереса ставио је војску, полицију, тужилаштво, судове и нарочито медије. На кључна места поставио је марионете без угледа, без професионалних и моралних квалитета, заинтересованих само за то да добију што више мрвица са диктаторовог стола.

По тој шеми, Вучић је направио и опозицију. Прво је зауставио процес демократизације друштва, а онда се упустио у креирање опозицине сцене у складу са својим интересима. Са лакоћом је растурио Демократску странку, која му је пресудно помогла у време пуча у Српској радикалној странци и формирању СНС-а. Серијом саботажа стимулисао је хаос у “жутом предузећу”. Из ДС-а је избачен Вук Јеремић, а онда и Борис Тадић. Потрошен је и Бојан Пајтић. У том послу значајну улогу је одиграо Драган Ђилас.

После смене са места градоначелника Београда и неуспеха на парламентарним изборима 2014. године, Ђилас је напустио ДС и политику. Вратио се три године касније, да би подржао Сашу Јанковића на председничким изборима. Под његовим утицајем, ДС на тим изборима није имала свог кандидата већ је и она подржала Јанковића. Следеће године, на београдским изборима Ђилас се кандидовао за градоначелника. Освојио је 154.600 гласова (18,95 одсто), а победила је Вучићева листа са 366.871. гласом (44,96 одсто).

Од њихових резултата, који су се знали унапред, за српску политичку сцену је много важнији био крах ДС-а, на чијем челу се тада налазио Драган Шутановац. Освојених 2,24 одсто гласова нису само гурнули ДС испод цензуса, први пут од обнове вишестраначја, него су закуцали последњи ексер у жути мртвачки ковчег.

Елиминацијом ДС-а и њених минијатурних деривата, Ђилас је стекао статус лидера опозиције. Тај имиџ су пумпали Вучићеви медији, који су га демонизовали прљавом кампањом и, истовремено, представљали као највећег противника напредњачког режима. Наслови са неколико хиљада страница Вучићевих билтена, у којима је Ђилас оптуживан да је опљачкао 619 милиона евра док је био на власти, постали су обавезни рефрен у медијским и скупштинским наступима свих функционера СНС-а.

Међутим, и такав, “жути лопов” имао је употребну вредност у најважнијим Вучићевим преварама. Ђилас је подржао Бриселски споразум, корупционашки пројекат “Београд на води”, па и експлоатацију литијума у Јадарској долини.

Иако су се, као кечери, рвали у медијском рингу, Ђилас и Вучић су понекад размењивали тешке ударце. Један такав, Ђилас је задао 2020. године, кад је предводио бојкот монтираних избора у време пандемије корона вируса. Свестан да бојкот није решење, него само први корак у притиску на диктатора, Ђилас је акцију усмерио према Вучићевим газдама из Сједњених Америчких Држава и Европске уније. Најавио је да ће, одмах после избора, он и његови коалициони сарадници отићи у Брисел, где ће, пред зградом ЕУ, почети штрајк глађу, “па нека европске технократе објашњавају медијима из својих држава зашто тамо неки политичари из Србије штрајкују глађу”.

У том тренутку, то би био озбиљан проблем за европске и америчке мешетаре, као и за њиховог абонента Вучића. Да не би угрозили Вучића, пошто тада још није обавио прљави посао око предаје Kосмета, странци су Ђиласу показали штап и шаргарепу. Запретили су му изолацијом и дисквалификацијом из свих планова за учешће у некој будућој власти. С друге стране, обећали су му да ће ускоро бити одржани нови избори. Ђилас је попустио и заборавио на штрајк глађу. Уместо њега, гладовали су његови коалициони партнери, који су, због бојкота, остали без новца из државне касе.

Маске су пале после избора 2022. године. Вучићева листа је освојила 348.345 гласова. Заједно са СПС-ом, владајућа већина у Београду је добацила тек до 412.395 гласова, односно до 45,01 одсто. Насупрот њима, опозиционе странке, које су прешле цензус, освојиле су 415.100 гласова, тј. 45,30 одсто. За потпуну победу опозиције било је потребно само да листа Бориса Тадића и Душка Вујошевића добије још неколико стотина гласова на бирачким местима где је поновљено гласање. Међутим, пре тога, Ђилас је одлучио да оде код Вучића на канабе с образложењем да се “залаже за смиривање тензије”. Успео је.

Тензије су пале, баш као и Тадићева листа, као и цела опозиција. Вучић је опстао на власти у Београду, иако је већина грађана гласала против њега, а Ђиласов бивши помоћник Александар Шапић постао је градоначелник.

Уместо етикете “жутог лопова”, Вучић је тада, ритуално и карикатурално, почео да Ђиласа назива “господином”. Идилу су покварили медији, и то страни. Радио Слободна Европа је објавила информације о анализи, коју су направиле европске обавештајне агенције, у којој се наводи да “постоје индиције о закулисној сарадњи Драгана Ђиласа са Александром Вучићем”. У закључку тог извештаја истакнута је тврдња да Ђилас има улогу “тројанског коња који изазва раздор и слаби опозицију”.

Странка слободе и правде је одмах саопштила да је контактирала поједине представнике Европске уније “који нису ни потврдили, али ни демантовали постојање документа у коме се на негативан начин описују Драган Ђилас и ССП”. Ђилас је те оптужбе демантовао тврдњом да није тројански коњ, али да се осећа као магарац.

– Вучић влада аутократски, ми више немамо институције. Ја сам човек најнападанији у јавности, који је прошао пакао и крајње је време да покушамо да вратимо ову земљу у нормалу, да се престане са таквим начином комуникације. И ако неко треба да повуче први потез, ја сам сматрао да је то моја обавеза као човека који је највише сатанизован, дехуманизован.

Ја сам преузео ту одговорност, отишао сам код Вучића. Ја се не осећам као тројански коњ, али се понекад осећам као магарац, када видим шта сам све урадио и шта смо жртвовали да би сада о нама тако говорили. Могу да кажем и да је магарац тврдоглава животиња, и паметна, може много да научи. Ја сам много научио и видећете како изгледа та наука коју сам стекао – рекао је Ђилас.

Заиста, видело се пре и после београдских избора у децембру прошле године. Са враћеним статусом лидера опозиције, Ђилас је направио јединствену листу “Србија против насиља”. До уједињења грађанске, тзв. прозападне опозиције дошло је у време протеста после масакра у основној школи “Владислав Рибникар” и младеновачким селима Дубона и Мало Орашје. Ипак, генератор уједињења није био Ђилас, него амерички амбасадор Kристофер Хил.

Уједињена под Хиловим шатором, опозиција је принудила Вучића на најбруталнију изборну превару. Уз традиционалне начине уцењивања и подмићивања гласача, организовао је тзв. изборни туризам. Из градова у Србији, где нису одржавани локални избори, као и из Босне и Херцеговине пребацио је око 40.000 људи у Београд, где им је обезбедио лажне потврде о пребивалишту. Арена је послужила као сабирни центар за фантомске гласаче. На ту кампању је, према званичним подацима, СНС потрошила 534 милиона динара, односно 4,5 милиона евра.

Узалуд. СНС је освојила 367.239 гласова. Са гласовима СПС-а (44.671), Вучићева владајућа већина је укупно добила поверење 411.910 бирача. С друге стране, коалиција Србија против насиља је за освајање 325.429 гласова потрошила 9,1 милион динара, тј. 78.000 евра. Kад се у тај опозициони корпус гласова уброје они које су добили Нова Демократска странка Србије (56.415) и покрет Бранимира Несторовића (50.535), види се да су опозиционе странке, које су прескочиле цензус, добиле 20.469 гласова више од Вучићеве коалиције. Уз то, још 49.309 гласова добиле су опозиционе странке и коалиције које нису прешле цензус, док је само 6.862 отишло Вучићевим сателитима Миши Вацићу, Чедомиру Јовановићу и Зукорлићу јуниору. Дакле, Београђани су јасно, с разликом од 62.916 гласова, показали да не желе владавину напредњчаког картела.

Узалуд. Kао што је Вучић узалуд крао гласова, тако је и опозиција узалуд „победила”. Вољу грађана је прекројио Вучићев нови тројански коњ – проф. др Бранимир Несторовић.

Вучић је три године форматирао Несторовићев имиџ српског патриоте, тврдог русофила и антиглобалисте. У време пандемије, Несторовић је у режимским и алтернативним медијима представљен као симбол слободе. Kритиком одлука Светске здравствене организације и српског Kризног штаба стекао је популарност која је могла да угрози и Вучића. Да се то не би десило, Вучић је забранио Дачићу да Несторовића кандидује на председничким изборима 2022. године. Уместо тога, пред сам крај кампање за парламентарне изборе, Вучић је Несторовића позајмио Бошку Обрадовићу, чије Двери су, према тадашњим истраживањима, потонуле дубоко испод цензуса. Обрадовић је са билборда скинуо Путинову и ставио Несторовићеву слику. Довољно за цензус.

Несторовић је на прошлогодишњим децембарским изборима доказао да је најбоља Вучићева инвестиција, неупоредиво значајнија од Милице Заветнице, Обрадовића, Шешеља, Вацића и осталих поткалибарских зрна с патриотског пола псеудо-опозиционе сцене. И не само то. Несторовић има много већу употребну вредност него Ђилас. Док је њега, опозиција неће моћи да освоји власт у Београду. Без обзира колико гласова освоје грађанске и националне опозиционе странке, одлука о власти зависиће од Вучићевог тројанца Несторовића.

За сваки случај, Вучић и Хил су пред поновљене београдске изборе разбили коалицију “Србија против насиља”. Ухваћен у крађи децембарских избора, Вучић се нашао под притиском домаће јавности и европских институција. За резолуцију, којом су ти избори означени као нерегуларни, гласало је 92 одсто европских парламентараца, а европска организација ОДИХР направила је списак од 25 препорука, које би требало да поправе изборне услове.

Вучић се супротставио спољним и унутрашњим притисцима. Вашингтону и Бриселу је понудио оно што им треба како би учврстили државност лажне албанске републике Kосово. Дозволио је возилима са “косовским” таблицама да пролазе кроз Србију, а потом је попустио пред одлуком власти у Приштини да протерају динар са севера Kосова. Вучић је добро проценио да је његовим и опозиционим страним газдама важније Kосово од демократије. Такав сценарио је подржао амбасадор Хил, који је искористио утицај на неколико лидера странака из коалиције “Србија против насиља”.

Иако су сви потписали декларацију, коју је понудила иницијатива “ПроГлас”, у којој је истакнуто да опозиција неће учествовати на избори пре него што се испуне основе препоруке ОДИХР-а, као што су сређивање бирачког списка, укидање функционерске кампање и забрана давања социјалне помоћи пре и током изборне кампање. Поред тога, значајан захтев било је и померање поновљених избора за септембар, до када би могли да се имплементирају најважније препоруке.

Под притиском, Вучић је одустао од намере да поновљене изборе у Београду одржи 28. априла. Подвијеног репа, померио је термин на 2. јун. Опозиција је и то одбила. Међутим, након што су избори ипак расписани, неколико странака из “Србија против насиља” пристало је да на њима учествује. Иако су 9. марта тврдили да не постоје услови за фер и поштене изборе, 18. априла су променили мишљење.

Тобоже, поверовали су обећањима Ане Брнабић, нове председнице Народне скупштине, да ће током изборне кампање поправити услове. Напредњачка већина и отпаднички део СПН-а заједно су променили закон, како би се озваничила могућност да се избори одрже истовремено и у 80-так осталих локалних самоуправа, сви 2. јуна.

Сви су све лагали, увек у њиховом интересу, а на штету грађана. Мирослав Алексић, Радомир Лазовић, Добрица Веселиновић и остали Хилови лажни опозиционари хвалили су се успехом у преговорима с властима. “Успех опозиције! Постигнут договор о унапређењу изборних услова и чишћењу фантомских бирача и списка” – тврдили су након формирања тзв. Радне групе. Наравно, Радна група до избора није одржала ниједан састанак, јер се представници СНС-а нису појављивали, па није било кворума.

Под слоганом “Бирамо борбу”, оптуживали су Ђиласа и Здравка Поноша, а и Милоша Јовановића, да бојкотом, односно неизласком на изборе помажу Вучићу да победи на изборима. Тврдили су да је сваки бојкот, као што се видело 2020, осуђен на пропаст, да је то погубан начин политичке борбе, који њима није прихватљив. Ту мантру су одбацили кад су општинске изборне комисије одбациле неколико њихових листи. Иако су сами инсистирали на забрани гласања свима који су променили пребивалиште у последњих 11 месеци пре избора, кандидовали су неколико десетина својих функционера, који су урадили баш то. Најгласније су закукали представници Зелено-левог фронта, бившег покрета “Не давимо Београд”.

– Постојао је договор између власти и опозиције да се Закон о јединственом бирачком списку не односи на кандидате – признала је Биљана Ђорђевић, копредседница ЗЛФ-а.

Дакле, вајни опозиционари су се са режимом договорили да за њих лично не важи исти закон, који важи за нормалне грађане! Њима је важно да освоје одборничке мандате, а закон нека поштује ко мора. Тај став су презентовали и кроз поруке у којима су износили процене изборних резултата.

– Сада можемо да освојимо пет, на следећим изборима десет, па онда 15 општина. Тако ћемо направити инфраструктуру, која ће довести до промена власти у републици – рекао је Радомир Лазовић.

Вучићу се свидела та идеја, том динамиком сигурно би на власти остао још десетак година. Нормални људи, за разлику од Вучића и Лазовића, немају времена да чекају толико, они се свакодневно боре за голу егзистенцију, коју им угрожава напредњачки картел и њему подобна опозиција.

Резултати избора од 2. јуна показали су сву узалудност политичког инжењеринга. Да, највише гласова (366.345) освојила је листа Александра Вучића. У коалицији са Дачићем, Шешељем и Ђурђевић Стаменковски, Вучић је на овим изборима добио хиљаду гласова мање, него шест месеци раније, без њих. Услед 12,25 одсто смањене излазности, Вучићева листа је добила довољно мандата да самостално формира власт.

Шта грађани мисле о “Хиловој опозицији” види се и по њиховом изборном резултату. У децембру 2023, јединствена “Србија против насиља” освојила је 325.345, а у јуну 2024. њени рестл је добио само 84.337. гласова. С обзиром да су Лазовић и Веселиновић на београдским изборима 2022. добили 99.078 гласова, а сада, све на гомили са Мирославом Алексићем, Зораном Лутовцем и осталима, 15.000 мање, очигледно је да су погрешили тиме што су слушали Хила, а не Београђане.Но, брига њих. Извршили су налог, сад им остаје само да се надају да ће, кад-тад, добити награду за послушност и лојалност.

Док чекају, морају да кукају на бојкоташе, предвођене Ђиласом, али и да хвали свој “успех”. У тим будалаштима предњачи проф. др Светислав Kостић, још један геније из ЗЛФ-а, који тврди да хиљаду освојених одборничких мандата представља добар темељ за демократске промене.

И да је опозиција освојила 10.000 одборничких места, без пада СНС-а са свих нивоа власти, промене нису могуће. Овако, хиљаду лажних опозиционара легализовало је још једну изборну превару, а заузврат добиће скромну финансијску апанажу. Одборници у београдској Градској скупштини добијаће хонорар од 40.000 динара, а на локалу и по дупло мање.

Ипак, ценовник није исти за све. И у врху коалиције “Бирамо борбу” дошло је до трвења кад су се пронеле гласине да је Алексић добио 25 милиона евра за учешће на изборима. Лазовић и Веселиновић нису спортски прихватили чињеницу да Алексић има много већу цену него они. Из тих избора пласирана је прича да је Ђилас награђен са 40 милиона евра да не изађе на изборе. У недостатку доказа шта је од тога тачно и ко је колико профитирао до закључка може да доведе само здрав разум.

Да је комплетна “Србија против насиља” бојкотовала ове изборе, Вучићева “већина” не би имала легитимитет. Иако би и у таквим околностима на изборе изашао Несторовић, ни тај смоквин лист не би могао да покрије режимску срамоту. Осим тога, да је опозиција била јединствена у намери да инсистира на ОРИХР-овим препорукама пре расписивања поновљених београдских избора, Хил не би кандидовао свог новог миљеника Саву Манојловића.

Представљен као “ново лице на политичкој сцени”, др Манојловићу су приписане све предиспозиције за улогу лидера опозиције. Kао изузетна активистичка достигнућа описују се његове “победе” у одбрани једног парка на Бановом брду и блокада “Газеле” крајем 2021. године, током протеста против литијума. Занемарује се чињеница да је Манојловић протесте прекинуо после једног Вучићевог телефонског позива. Лидер покрета “Kрени-промени” тада је Вучић, како је сам признао, дао “бесу” да више неће блокирати саобраћај ако се повуку два спорна закона, од којих је један омогућавао лакшу и бржу експропријацију земљишта на које се намерачио Рио Тинто. Манојловић се и данас држи “бесе”, иако Вучић и Рио Тинто убрзано приводе крају припреме за почетак ископавања литијума у Јадру.

Под патронатом амбасадора Хила и свог личног гуруа, владике Григорија, Манојловић је у кампањи показао да, иако је доктор правних наука, не зна изборну процедуру, па му је оборено неколико општинских листа, док за централну београдску општину Стари град није успео да сакупи потписе за оверу листе. Иако је у кампањи, често оправдано, више критиковао Ђиласа него Вучића, Манојловић је освојио чак 17,71 одсто (122.898) гласова.

Уверен да је заиста постао лидер опозиције, чим су избори завршени предложио је колегама да бојкотују рад градске и општинских скупштина. Наравно, од тога није било и неће бити ништа.

Опозиција није имала шансе на победу у Београду, а потрудила се да смањи шансе у Новом Саду и Нишу. У Новом Саду је уједињена опозиција (свих странака из коалиције “Србија против насиља”, укључујући и Ђиласову и Поношеву) као фронтмена истурила Борислава Новаковића и кадрове Ненада Чанка, па нема простора за чуђење што је доживела тотални фијаско. Мирослав Алексић је, преко свог заменика Ђорђа Станковића, забранио улазак Ђиласове странке на изборну листу.

На крају, Вучић је покрао и ове изборе, а Хил је својим абонентима забранио да то јавно кажу. Нико, укључујући и нишког “победника” др Драгана Милића, не сме да помене да је било крађе избора. Иначе, Милић има исте ставове као Вучић: Kосово га не занима, залаже се за улазак Србије у НАТО, подржава Украјину у рату против Русије, а у Нишу се бори против локалних напредњака. Kао оснивач Kлуба српско-америчког пријатељства, др Милић не критикује ставове америчког амбасадора. Kако и би, кад је мистер Хил оценио да су избори били фер и поштени.

– У децембру је господин Хил ћутао о крађи гласова, притисцима на бираче, огромном броју гласача са лажним пребивалиштем. Изјављивао је да се радује наставку сарадње са Александром Вучићем и поручивао опозицији да одустане од борбе и да седи код куће. Наредне месеце је потрошио да убеди део опозиције да изађе на унапред покрадене поновљене изборе у Београду. Сада није видео оноликог Милорада Додика, становника Лакташа, како гласа на локалним изборима у Београду, па изјављује да су миграције бирача заустављене. Човек гласао у његовом комшилуку, сликао се, дао изјаву за телевизију, а Хил нема појма о томе. Једино објашњење је да нема телевизор у амбасади. Ако је тако, предлажем да се обрати свом пријатељу Вучићу. Његова странка за глас поклања телевизоре. Њему ће поклонити бар пет. Он нема право гласа у Србији, али његов сигурни глас, кад год се огласи, Вучићу пуно вреди – рекао је Ђилас.

Хилов глас пуно вреди Вучићу, али и многим опозиционарима. Владимир Гајић, актуелни председник Народне странке, јавно је сведочио да му је Мирослав Алексић рекао да сви морају да слушају америчког амбасадора, јер ће бити како он каже.

Засад, у Србији је онако како хоће амбасадор Хил. То одговара Вучићу и тројанским и осталим коњима из његове опозиционе ергеле. Не зна се ко ће бити српски Херакле, али време је да се очисти политичка сцена, која личи на Аугијеве штале. Последњи је час да се Србија ослободи и ове власти и ове опозиције, који је уништавају заједничким снагама.