- Од доласка странке HDZ на власт у самосталној (европској) Хрватској, и потом видљиве ревитализације усташтва, траје доказивање да јулски устанак у Србу није био почетак антифашистичке борбе.
АУТОР: Владимир ФРОЛОВ
Лагање још из времена браварове заједнице настале на тезама коминтерновских шнајдера, тешко се потире, иако је дуго скривана истина поодавно изашла на светло дана.
Како је NDH била клерофашистичка држава која проводи геноцид над Србима, Жидовима и Ромима, код Срба је сазревала свест да се само оружаном борбом могу спасити од потпуног уништавања у таквој држави.
Сазревање о неопходности устанка било је аутохтони императив за биолошки опстанак на који тзв KPH није имала никаквог утицаја, тим пре што се комунисти баш и нису оглашавали осудом такве геноцидне хрватске државне политике.
Зато српски устанак на Тромеђи (Северна Далмација, Лика, Босанска крајина) у јулу није био никаква случајност, јер су управо ту најчешће избијали бројни устанци против разних тирана и окупатора у бурној прошлости тога краја.
Део српских народних првака (политичари, свештеници, јавни радници) који се спасио усташког погубљења бекством у талијанску зону, проширену након Римских уговора у мају месецу 1941.годие (којим је Павелић драгом Бениту даровао скоро целу Далмацију), утврдио је да талијанске војне власти оштро осуђују хрватске злочине над Србима, и да неће оружјем интервенисати ако се Срби дигну на устанак против такве хрватске државе!
Охрабрени тим сазнањем, они почињу теренске припреме за устанак, окупљајући активне подофицире и официре ЈВ да поведу устанике, тада још незнајући да је пуковник Михаиловић већ покренуо такав процес у окупираној Србији.
Истовремени устанички пуцњи у Србу и Дрвару, покренули су Србе на Тромеђи као део јединственог устаничког таласа против такве хрватске државе, ширећи се попут љетњег пожара који гута усташке оружничке постаје у већим насељима, терајући преживеле оружнике да се склањају у градиће са домобранским гарнизонима, као својеврсне енклаве у ослобођеној територији.
Изненађени хрватски злочинци, послали су журно домобрански пук (под командом бивших југословенских официра) да разбије устаничку масу, али су хрватски домобрани потучени до ногу и натерани у панични бег, те настаје ослобођена територија на којој хрватска власт више неће функционисати до краја рата.
Устаничко руководство, повезује се са групом југословенских патриота у Сплиту, који покушавају да успоставе контакт са избегличком владом у Лондону, али кроатокомунисти плански на устаничку територију убацују тзв шпанске борце, чланове KP који одмах заговарају борбу против окупатора, тачније наговарају српске устанике да уместо обрачуна са хрватским злочинцима отпочну сукоб са талијанском војском!
Индикативно је да ову групу „шпанаца“ (који се убацују из Загреба!) чине студенти из Црне Горе (синови зеленашких сепаратиста који су покушали божићну побуну 1918.), управо пристигли из Француске (где су били интернирани након пораза Народног фронта у грађанском рату), и тобож` самоорганизовано пропутовали возом од Француске до Загреба (упркос детаљњим контролама немачког GESTAPO-a), да би се наметнули српској устаничкој маси!
Ти ће „првоборци“ у устаничкој српској средини створити повољну климу за долазак Јосипа Броза и групе његових послушника (након бекства из Србије), да почну српски братоубилачки рат, који ће оставити дубоке последице у Крајини!
Поучени тим искуством, потомци и ЈВуО и партизана, у крвавом рату деведесетих година прошлог века, успети су да остваре општесрпско јединство (упркос покушаја нове идеолошке поделе коју су наметали тзв „леви“ из Београда), и створе РСК и Р Српску, као демократски устројене државе настале у рату са хрватским и муслиманским неофашистима, баштиницима некадашње NDH, које су отворено помагали и VATIKAN, и ЕU, и NАТО.
Таквим општесрпским јединством је опстала Р Српска, као вековна тежња Срба са Тромеђе за својом државом, на том делу српског етничког територија!
Српски став
