Два фингирана статистичка податка служе ових дана актуелној власти да покаже како је сиромаштво историја за грађане југа Србије. Иако је разлика између статистике и реалности огромна, градска власт популарише „рекордно“ ниску незапосленост и висину просека плате на југу Србије, па и у Нишу, коју велика већина становника никада није видела.
Власт са ова два податка ствара ефекат кривих огледала јер велика већина становника нема просечну плату од 50.000 динара, а изузетно је дискутабилно да ли у Нишу заиста има „само“ 27.000 незапослених људи.
Градоначелник Ниша Дарко Булатовић не пропушта прилику да истакне како је незапосленост у граду све нижа.
„У овом тренутку статистика бележи рекордно ниску стопу незапослености последњих година. Број незапослених пре само две године био је око 33.000, да би за свега две године смањен за скоро 10.000“, рекао је недавно Булатовић.
Без струје живи 5.000 домаћинстава
Што би народ рекао, „криво седи, право говори“, у граду су никле нове стране фирме као што су „Ими“, „Цумтобел“ и друге, а којима се плаћа из државне касе од 6.000 до 9.000 евра по запосленом, тако да то представља нереално тржиште рада.
Радиша Спасић, председник Удружења радника по уговору, каже да има више незапослених јер се у тај број не рачунају они који су обрисани са листе Националне службе за запошљавање јер се нису јављали на свака три месеца.
„Некадашња власт увела је тај обрачун података, па је то наставила и ова. Само је питање ко више популарише и ко више то користи у сврху пропаганде ’својих успеха’. Постоји неки податак да у Нишу ради по свим основама око 78.000 грађана. Ако се тај број сабере са нереалним бројем незапослених од 27.000, долазимо до броја од нешто више од 100.000 грађана, а Ниш је према попису од пре рата 1999. имао 250.000 становника. Дакле, шта ћемо са ових 150.000 људи? Нису ваљда све то деца и пензионери? Дакле, све те бројке нам говоре да се нешто не слаже“, коментарише Спасић.
Он је дугогодишњи радник „Електронске индустрије“ (ЕИ), у којој сада послују неке фабрике након приватизације.
„У ЕИ има сада, како кажу, између 2.500 и 3.000 запослених. Мислим да број није тачан. С друге стране, народ уопште не морају да обавештавају колике су плате јер цена потрошачке корпе далеко премашује примања Нишлија која у већини случајева износе око 30.000 динара. А шта ова и прошла власт ураде? Просек плата срачунају само на основу оних који су запослени за стално у јавном сектору и то, заиста, изнесе нешто преко 50.000 динара. Рад на црно је поново завладао, тако да се приходи тих људи, од 25.000 до 30.000 динара, не рачунају у поменути просек. Kаква је ситуација у Нишу види се из тога да 5.000 домаћинстава у овом граду живи без струје. За околину не знам. Сваке недеље ми долазе троје или четворо људи с породицама да их водим по агенцијама да продају станове како би платили разноразне дугове. Све више њих купује мање станове или напуштене куће у оближњим селима. Стан продају за четрдесетак хиљада евра, отплате дугове и остане им за лепу кућу у околини. То је права слика Ниша“, прича Спасић.
У Националној служби за запошљавање (НСЗ) увек имају објашњење за бројке, а за оне „обрисане“ не кажу да су обрисани, него користе термин „лице поново може да се активира“?!
„Постоји и брисање са евиденције у случајевима када лице не испуњава неке обавезе које су законом предвиђене за особе које су на евиденцији незапослених и постоји статус мировања за лица која су на одслужењу војног рока или су били корисници новчане накнаде, па су ангажовани по уговору о привременим и повременим пословима“, кажу у НСЗ.
Из искустава „обрисаних“ сазнајемо да „поновно активирање“ може да се оствари након шест месеци од датума брисања. Миљан Ивковић (27) био је једно време „обрисан“ и самим тим невидљив за статистику.
„Требало је да се јавим јуна месеца прошле године. Нисам дошао да се пријавим јер сам отишао у Црну Гору да конобаришем. Kада сам отишао у септембру, по доласку у Ниш, у бироу рада су ми рекли да могу да ме активирају тек за шест месеци. Зато сам дошао пред Нову годину да се поново пријавим. Та пријава значи да могу да користим некакве погодности, програме за запошљавање и слично. Добро у свему томе јесте то што ми здравствено осигурање не зависи од пријаве на НСЗ“, каже нам Ивковић.
Потрага за рупом у закону
Народ се бомбардује сваког месеца чланцима и прилозима на „њиховим“ медијима да та два податка показују благостање међу народом, али они који су упознати са ситуацијом кажу да је истина потпуно другачија. То се могло чути и на скупу који је одржан крајем августа испред Градске куће, где се окупљају бивши радници којима је председник Србије Александар Вучић обећао некада заостале зараде, али се онда попишманио. Сада они по ко зна који пут траже дохотке које су зарадили у „Електронској индустрији“, „Машинској индустрији“, Фабрици пумпи „Јастребац“ и многим другим некада успешним гигантима у Нишу, а окупљени око Удружења радника, бораца и пензионера „Победа“.
„Велики број некадашњих радника грца у дуговима. Сада моје колеге и ја имамо по пет или шест деценија и нико неће да нас запосли. Били смо чак и код нишког повереника за Српску напредну странку Звездана Миловановића. Та странка руководи свиме у држави и сматрали смо да можемо некако да покренемо процес добијања тих доходака у ратама, али ништа. То што кажу да је просек примања 50.000 динара није тачно. Наши синови и кћерке су углавном незапослени, а они који раде примају једва до 35.000 динара“, каже председник овог удружења Радослав Спаић.
На једној од трибина у Нишу речено је да се стопа незапослености рачуна тако што се број оних без посла подели са укупним бројем становника који су способни да раде.
Драган Илић, нишки предузетник који се бави издаваштвом, каже да се приватници стално довијају за неке програме Националне службе за запошљавање тако што се радници „пријављују и ођављују“ зависно од користи коју има фирма, односно од избегавања плаћања пореза и доприноса за које се сматра да оптерећују фирму. Нишки приватници више воле радницима да кажу да су ођављени са листе запослених него да су добили отказ, а да би за недељу дана опет били запослени.
„То сви приватници раде. Чак се дешава да се неко мање предузеће од пет или шест радника цело ођави у једном дану. Чак се и власник ођави, а онда се пријаве сви за неки програм НСЗ-а, или пак по нормама неке фондације, а радници нормално долазе на посао. И то тако функционише. Тражи се свака рупа по којој би фирма, односно власник, уштедели неки динар јер су порези на доходак велики. Зато је стопу незапослености много тешко утврдити“, прича Илић.
Фингирање података актуелне власти сигурно ће престати када се преко рођака и пријатеља на везу траже послови у државној или градској управи, када се приватницима више исплати радник, односно, када се народу не исплати да ради у државној служби када може више да заради у приватном сектору. До тада ће мршави у кривим огледалима бити дебели, али и обрнуто.
Текст: Марко Смиљковић,Београдски глас
