Баваниште – Међу непрегледним пољима кукуруза, шећерне репе, пожњевених њива пшенице и стрњишта у околини села Баваниште код Ковина, све је више оних са којих се шире мириси нане, камилице, матичњака, першуна… Овде на југу Баната налазе се највеће плантаже лековитог биља у Србији. Баваништански паори се одавно „занимају” мирисним зачинима и благодарним биљем и у том послу имају завидан успех.

„Када сам почео да гајим камилицу, пре готово четири деценије, овде су се људи већ увелико бавили производњом ове врсте биља, а село имало и легенде, попут Стевана Брдарског, који је по познавању ове области био ’број три’ у тадашњој СФРЈ. Лековито и самоникло биље некада је на овом терену захватало до 800 хектара, а у последњој деценији од преполовљених површина полако наилази тренд повећања”, прича нам Властимир Живков, један од највећих узгајивача камилице у Војводини и први у Баваништу.

Иако стручњак и љубитељ ове биљке лепог цвета, наш домаћин нам сугерише да је сада за сликање мента, за коју каже да је ове сезоне „експлодирала”, па је има на око 200 хектара и ускоро ће се скидати друга жетва. Ретко се чује прича из Баната, о пољопривреди, а да је овако добра и да се људи не жале. „Узгој лековитог биља је најуноснија грана пољопривреде и далеко исплативија од ратарства, али има и много више да се ради. Не може да се посеје и покупи летина. Биље је захтевно, али као готов производ, у листу и етеричним уљима, може се лепо наплатити. Но, потребна је посебна припрема за јесење отварање бразди и сетву, с пролећа биљке захтевају негу, стално окопавање, чупање корова… а онда следи берба, па сушење, прерада и паковање. Све то изискује много радника и трошкова”, објашњава наш саговорник.

Али зато за пласман нема бриге. Живков каже да је сигуран, јер су и Баваништанци одлични произвођачи. Све се гаји органски, па је на овом терену присутно неколико сталних и великих откупљивача, а преко републичке Привредне коморе Србије остварена је и сарадња са предузећима широм Србије.

Од овог узгоја, додаје наш Живков, може да се „убере” око 1.000 евра по хектару, те је од краја седамдесетих његова производња нарасла на данашњих 10 хектара. Било је и ишчитавања литературе, слушања савета искуснијих, а присећа се и ручног брања које је трајало и два месеца, јер се тако убрана камилица обнавља. Из године у годину је напредовао и стигао до машина и алата које је сам конструисао. Много тога морало се унапредити у ходу и без веће помоћи државе. „Није да се жалимо, али могло би да нам буде много боље – свима. Држава нема тачан податак ко и колико производи, а ми овде знамо да интересовања и капацитета има да се ради и на 10.000 хектара, колико је у Србији некада било под биљем, па да га извозимо, а не увозимо из Хрватске, Словачке, Украјине, Алжира…”, истиче Живков.

Од Баваништанаца се очекује да буду „мотор развоја”, те овде не посустају, већ последњих неколико година шире асортиман, па су на ораницама све чешћи бели слез, естрагон, матичњак, егзотични босиљак и оригано. Протеклих година лековитог и ароматичног биља је извезено у милионским доларским износима, а робе би било и више, када би за ове пољопривреднике било субвенција. „И за лековито биље, као и за много шта, прича се да је наша развојна шанса. Колико год да нас и небо погледа, а земља прероди, увек то наши паори тешко наплате. Ми у Баваништу знамо и ево сведочимо да лековито и ароматично биље успешно може да лечи хроничну беспарицу на војвођанским пољима”, завршава Властимир Живков.

Аутор: Олга Јанковић, Политика.рс