Београд — У Србији се лековито биље гаји на малим површинама, доноси пристојну зараду и, осим што је здраво, многима би могло да опорави и новчаник.
Наиме, лековито биље се све више тражи на домаћем и на страном тржишту.
Народ верује да за сваку бољку постоји биљка која је лечи. Зато се испирамо камилицом или пијемо чај од нане. Мајчина душица добра је као зачин, а невен је “на лице да га привијеш”. А, може да буде лековит и када је посао у питању.
Како објашњава Саша Станимировић, узгајивач лековитог биља, од невена који је посејао на десет ари добија зараду од 40 до 100 хиљада динара.
“То је породични посао, не захтева много улагања, семе је јефтино, биљка је отпорна на сушу и болести”, истиче Станимировић.
Производњу лековитог биља Станимировић за сада види само као допунски посао, за који се одлучио након предавања стручњака са Института “Јосиф Панчић”.
Према речима Никице Маринковић из немачке организације ГИЗ, данас се у Србији ретко улаже у едукацију.
Драгомир Златановић, директор Пољопривредне школе у Неготину, каже да би био велики успех за школу, ако бар 10 или 20 одсто ученика одлучи да се бави производњом лековитог биља.
“То значи да смо успели да их убедимо да је то корисно, да од тога могу да имају материјалну добит за своју егзистенцију”, додаје Златановић.
Лековито, ароматично и зачинско биље доноси пристојну зараду, али се у Србији, за сада, мало људи бави том производњом. Можда би у будућности то могло да се промени, јер је ово биље отпорније на сушу од других култура, а стручњаци за наредни период најављују време слично овогодишњем.
“Довољно је да се неко прошета тим ливадама и да види које биљке успевају”, каже Владица Гавриловић из Пољопривредне стручне службе у Неготину. Код нас успева дивља нана, кантарион, мајчина душица, а камилица нешто мање, због киселијег земљишта.
Рачуница показује да је гајење лековитог биља три пута исплативије од повртарства, а чак и до седам пута од ратарства. За озбиљну производњу потребна је сушара.
Како објашњава узгајивач лековитог биља Саша Ранковић, од два и по хектара различитог биља први откос се природно осуши, а проблем настаје када други откос не може да се суши, па је зато сушара и важна.
“Да нема сушаре изгубио бих један откос, а да не причам о трећем, који је половичан, али сушење је обавезно”, додаје Ранковић.
РТС
