Лењин, Пергамски олтар и`пријесто сатанин

• Када је почетком 1924. године Лењин умро у лудилу прогресивне парализе изазване сифилисом, бољшевички функционер Красин је одмах предложио да се тело великана балсамује и сахрани у нову, величанствену гробницу–маузолеј. Пројектанту маузолеја је као узор послужио Пергамски олтар.
• Шта је, у ствари, тај Пергамски олтар?
• Крајем првог века хришћанске епохе пергамска хришћанска заједница је трпела сурова прогањања од стране незнабожаца. Зато се у Откривењу Јовановом Господ обраћа посланицом (писмом) грађанима Пергама и каже: „Знам дјела твоја и гдје обитаваш, тамо гдје је Пријесто сатанин. И држиш Име Моје, и ниси се одрекао вјере ни у оне дане у које је Антипа, вјерни свједок мој, убијен код вас, гдје сатана борави“.
• Према томе, Пергамски престо је, у ствари, „Пријесто сатанин“.

АУТОР:  Драган Р. Млађеновић

У школама СФР Југославије објашњавали су нам да су Октобарску револуцију у Русији 1917. године започели гладни радници и трудбеници које је тлачио тирански цар Николај II Александровић Романов (Ни­ко­лай Алек­сан­дро­вич Ро­ма­нов, 1868-1918).

Прва револуција у Русији избила је 1905. године, одмах пошто су Јапанци поразили руску царску војску. Западни банкари су помогли да цар Николај II изгуби рат, обећавајући му зајмове које му никад нису дали.  Штавише, банкари са њујоршког Волстрита су финансирали и „комунистичко образовање“ руских ратних заробљеника у Руско-јапанском рату. Ови заробљеници, као и „заражени комунисти“, одиграли су важну улогу у Лењиновој револуцији 1917. године.

Само две године раније (1915), „професионални револуционар“ Лењин (1870– 1924) је без пребијене паре у џепу и са само петнаест присталица стигао у Лондон. Имао је писмену препоруку за енглеског лорда Алфреда Милнера (Al­fred Mil­ner, 1854–1925).  То је било довољно, јер је лорд Милнер био продужена рука и благајник банкарске империје Ротшилда, па је бољшевички вођа збринут поклоном од 60 милиона фунти стерлинга (у данашњој вредности – најмање шест милијарди!). Овај поверљиви податак је, између многих других, изнео у својој књизи „Ко је ко у Завери – Веће од 300 чланова“, др Џон Коулмен (John Coleman, 1935), бивши истраживач у британским и америчким тајним службама.[1]

Британија – организатор Октобарске револуције у Русији

Коулмену је постављено питање: „Шта је лорд Милнер добио за свој новац?  И он је одговорио: „Допуштено му је да у Русију пошаље свог главног агента, Бруса Локхарта (Sir Robert Hamilton Bruce Lockhart, 1887–1970), заједно са Сиднијем Рејлијем (Sidney George Reilly, 1873–1925) из Британског обавештајног сервиса (British Secret Service Bureau). Они су исцрпно обавештавали шефове о сваком плану и поступку бољшевичких челника. Локхарт је могао обавити разговор са Лењином или Троцким у свако време, чак и онда када је њихово предсобље било препуно најистакнутијих дипломата који су данима чекали на разговор са бољшевичким вођама“.

Овде је, дакле, реч о тајној, „паралелној“ британској Влади која је планирала, финансирала и извела бољшевичку револуцију.

Хенри Клајн (He­nry Kle­in), частан адвокат из Њујорка, објавио је књигу „Ционизам влада светом“. У њој Клајн тврди следеће: „Године 1917. Шиф, Варбург и њихови сарадници – супербогати њујоршки јеврејски банкари, финансирали су Троцког– Бронштајна и Лењина–Уљанова који су збацили Руску владу. Њихови следбеници, револуционари, убили су цара и његову породицу, и милионе људи у Украјини… Комунизам није опасност за контролу новца – он је инструмент новчане моћи“.

Званични извештај америчке обавештајне службе из времена совјетске револуције гласи: „Фебруара 1916. први пут смо схватили да се припрема револуција у Русији. Открили смо да су следећа, доле наведена лица и концерни укључени у овај чин разарања: Јакоб Шиф, Феликс Варбург, Ото Кан, Мортимер Шиф, Џером Ханауер, Чарлс Гугенхајм и Макс Брајтунг – јеврејски директори „Кун, Леб и компанија“ (подружница Ротшилда са седиштем у Њујорку). Нема никакве сумње да је `Руска револуција`, која је избила годину дана након што смо добили ове податке, била покренута и изведена под несумњивим утицајем Јевреја“.

Да би што више оцрнили хришћанску власт цара Николаја II и да би, са своје тачке гледишта, објаснили узроке револуције, банкари су по целом свету разгласили лажну причу како је руско царство било држава заостале, аграрне, такорећи „феудалне“ привреде. Истина је, заправо, да је Русија од 1907. до 1913. године под царем Николајем II Романовим остварила најбржу стопу индустријског раста и тако надмашила најразвијеније земље – Америку, Енглеску и Немачку. Истина, иако је цар Александар II још 1861. године (пре Линколна!) ослободио замљораднике феудалног ропства, аграрна реформа још није била извршена. Револуционарне групе, које су хтеле да униште царство и насилно „демократизују“ руско друштво, од 1905. до 1908. године извршиле су више од 25.000 атентата на државне чиновнике у име „светлије будућности“ и „раја на земљи“, и опљачкале око пет милиона рубаља.

Било је ту и незадовољство после неуспелог рата против Јапана и, најзад, оснивање Народне скупштине (Думе), у којој је већина посланика сматрала монархију „преживелим обликом друштвеног уређења“. Све су то били озбиљни наговештаји лавине која ће ускоро срушити последњу хришћанску државу на свету.

Нису само банкари давали „Финансијске инјекције“ професионалним револуционарима. Ту су и незаобилазна тајна друштва која у Русији цветају још од двадесетих година 18. века, од времена владавине „просвећеног“ цара Петра Великог  (Пётр  I Алек­се­е­вич, 1672-1725).  У време овог цара формиране су две слободно-зидарске ложе у Русији – Северна и Јужна звезда. Доласком тајних друштава, кругови блиски царској власти били су кадри да скују заверу чији је циљ уништење монархије као друштвеног уређења.

После абдикације цара Николаја II тајна друштва су у потпуности контролисала привремену владу Александра Фјодоровича Керенског (Алек­са́ндр Фё­до­ро­вич Ке́рен­ский, 1881-1970), социјалисте, масона и западног плаћеника.

Цар Николај II Романов је абдицирао 2. марта 1917. године, у 15 часова и три минута; у прогласу цар је написао следеће: „У дан велике борбе са спољним непријатељем који три године покушава да пороби нашу отаџбину, Господу Богу је било угодно да Русији пошаље ново тешко искушење. Започети унутрашњи немири прете да се несрећно одразе на даље вођење одлучног рата. Судбина Русије, част херојске наше Армије, добро народа, сва будућност драге наше Отаџбине, захтева да се рат по било коју цену доведе до победоносног краја… У овим пресудним данима у животу Русије, Ми сматрамо да нам дуг савести налаже да нашем народу олакшамо тесно јединство и збијање свих снага народних за најбрже остварење победе и, у сагласности са Државном Думом, признали смо Ми за добро одрећи се престола Државе руске и предати врховну власт“.[2]

Једна од првих одлука нове власти социјалисте Керенског била је хапшење царске породице и истрага против царице Александре, коју су, као Немицу, оптужили за издају. Керенски је истовремено амнестирао све прогнане револуционаре. Тако су се Лењин из Швајцарске, Троцки из Америке и Стаљин из Сибира, вратили у престоницу Петроград, да доврше своју „редовну“ револуционарну акцију. Многи историчари сматрају да је Привремена влада Александра Керенског била само фронт за бољшевике, и то из три разлога:

1. Александар Керенски, као председник ове владе, остао је у животу пошто је Лењин преузео власт, иако су готово сви чланови ове владе били побијени у револуционарном терору који је уследио;
2. Керенски је објавио општу амнестију не само за бољшевичке вође, већ и за све друге који су прогнани после неуспеле револуције из 1905. године. Рачуна се да је на тај начин ослобођено не мање од 250 хиљада преданих револуционара;
3. Сам Керенски је признао да је његова привремена влада примила извесну помоћ, приватно, из Америке, вероватно од оних истих који су 1905.  финансирали и Лењина.

Владимир Илич Лењин (Вла­ди́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, 1870–1924) се у Русију вратио са још тридесет двојицом револуционара. Ови активисти су напустили Швајцарску у оклопном возу који су штитиле немачке трупе док је пролазио територијом ратом растрзане Немачке. Подсетимо, Немачка је већ пуне три године била у рату са Русијом, а Лењина и његове следбенике нису третирали као ратне заробљенике. Пре него што је стигао у Русију, Лењин је свратио у Шведску, где је у једној шведској банци подигао 22 милиона марака!

Сви су се сад нашли у царској престоници Петрограду и – револуција је могла да се доврши. Бољшевици су сменили владу Керенског 7. новембра 1917. године. Та привремена влада је за 25. новембар расписала изборе, који су требало да буду први слободни избори у историји Русије. Народ је требало да гласа први пут и да изабере чак и бољшевике, ако је то желео. Међу самим бољшевицима је било доста расправе да ли уопште треба дозволити изборе. Троцки је био за, и његово мишљење је преовладало.  Гласало је 42 милиона људи, а бољшевици су добили једва 30%. Руски народ је, дакле, на првим слободним изборима комунисте одбацио са 70% гласова против. У комунистичким уџбеницима и „историјским“ студијама стално се понављао, као рефрен, да је народ „спонтано збацио цара тиранина“, да би га заменио „дивном комунистичком влашћу“. Али, комунисти се ни мало нису обазирали на резултате избора.

Оно што је затим уследило, добро је познато.

Чим је узурпаторски засео на престо Русије (којој су комунисти променили име у СССР), Лењин је гордо обзнанио: „Наша снага не познаје слободу или правду. Она је у потпуности успостављена на уништењу појединачне воље. Ми смо господари. Потпуна незаинтересованост према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрутност је врлина… Путем систематског терора, током кога ће свако раскидање уговора, свака издаја и свака лаж бити законите, ми ћемо наћи начина да човечанство спустимо на најнижи ниво егзистенције. То је нужно за успостављање наше доминације“.

Лењин је 8. новембра свечано обзнанио: „Право на приватно власништво над земљом заувек је укинуто. Сва земља коју поседује Црква, приватна лица и сељаци, одузета је без накнаде“.

Један од првих потеза нове, бољшевичке власти у новембру 1917. године било је распуштање слободнозидарских ложа које су тако здушно припремале револуцију.

Међутим, најподмуклији потез нове, комунистичке власти, који је руском народу и држави нанео највећу штету, било је склапање сепаратног мира са Немачком у Брест-Литовску. Преговори са Немцима су почели 22. децембра и тада се партија практично поцепала на присталице Лењина с једне стране, и такозваних левих комуниста које је предводио Николај Ивановић Бухарин (Ни­ко­лай Ива­но­вич Бу­ха­рин, 1888-1938) са друге. Превагнула је Лењинова, дефетистичка струја и понижавајући мировни уговор је потписан. Он је обавезивао комунисте да се одрекну руске територије која је обухватала милион квадратних километара, што је било пространство веће од саме Немачке.

Престоница нове државе СССР је из царског Петрограда пресељена у Москву.

Годину дана после бољшевичке револуције, 3. новембра 1918. године, немачки цар Вилхелм II (Friedrich Wilhelm Viktor Albert, 1859-1941) био је збачен, а већ недељу дана касније, 11. новембра, социјалдемократи Фридрих Еберт (Fri­e­drich Ebert)  и Филип Шајдеман (Phi­lipp Sche­i­de­mann) су, у Компену, ставили своје потписе на Акт о капитулацији Немачке пред Антантом. Одмах затим, бољшевик Јаков М. Свердлов (Я́ков Ми­ха́йло­вич Свер­дло́в,  1885–1919) је објавио да су документи Брест–Литовског мировног уговора, потписани 3. марта 1918. године потпуно лишени снаге и значаја. За историју комунистичког бесчашћа и безобзирности, докуметна Лењиновог Брест–Литовског мира остају као сведочанство велеиздаје руских националних интереса. Већ је тада комунистички безаконик показао да је једино до чега му је заиста стало – апсолутна власт.

Лењин се надахњивао Робеспјером и његовим јакобинцима. У чланку  „Непријатељи народа“, велики совјетски вођ је написао: „Пример јакобинаца је поучан. Тај пример ни сада није застарео, само га треба применити на револуционарну класу 20. века, на раднике и пролетере. У 20. веку непријатељи народа за ту класу нису монарси, већ племићи и капиталисти као класа“.

Лењин се целог живота држао начела и упутстава Макијавелијевог „Владаоца“: „Ми из искуства знамо да су велика дела полазила за руком само онима који се нису трудили да одрже дату реч, и који су умели, када је то потребно, да људе врте око прста“.

У  чланку „О историји питања диктатуре“, објављеном у часопису „Комунистички интернационалиста“ (новембар 1920), вођа Совјетије пише: „Диктатура и јесте неограничена, незаконита власт, која се ослања на силу, у правом смислу те речи… Научни појам диктатуре не значи ништа друго него власт која ничим није ограничена, никаквим законима, власт која није стешњена апсолутно никаквим правилима, власт која се ослања непосредно на насиље… револуционарни народ непосредно представља суд и суђење, врши власт, ствара ново револуционарно право“.

После неуспеле револуције из 1905. године Лењин је био протеран, а у прогонству се одмарао, ишао у лов, водио коресподенцију и писао белешке „О терору“. У њима је тумачио сопствену теорију и писао да „при нечувеној суровости државних прогона… политичка убиства представљају потпуно природан и неизбежан одговор од стране грађана“.

Чим је уграбио власт, овај „усрећитељ народа“ је наредио хладнокрвно убиство цара и његове породице. У Јекатеринбургу, на Уралу, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, а по наређењу Лењина и Сведлова, бољшевици су убили цара Николаја II Романова, царицу Александру Фјодоровну, царевића Алексеја, царевне Олгу, Татјану, Марију и Анастасију, породичног лекара Боткина, собарицу Демидову, лакеја Трупа, слугу Харитонова, па чак и омиљено псетанце цареве деце. Крвљу убијених мученика џелати су по зидовима исписали црно-магијске симболе. Последњи руски император је страдао од антихристове руке, као хришћански мартир.[3] Руска загранична црква је цара мученика и његову породицу 1981. године увела у Православни календар као новог руског свеца.

Како се види из документације прикупљене током истраге о цареубиству, месецима раније неки тајанствени „зелени“ су руководили завереничким акцијама против цара. Телеграми са потписом „зелени“ стизали су из Стокхолма, који је тих, ратних година био центар немачке шпијунаже против Русије. Истраживач Н. А. Соколов (Ни­ко­лай  А. Со­ко­лов) износи претпоставку о постојању тајне, окултне организације, чији су се чланови налазили у најужем окружењу цара Николаја. Завереници су се у преписци користили посебним шифованим знацима, међу којима је била и – свастика. У попису ствари затечених после убиства царске породице, „под бројем 142, налази се икона Христа Спаса нерукотворена, малог обима. На полеђини је натпис на енглеском у коме се, међутим, могу разазнати само неколико речи, које не омогућавају да се разабере смисао“. Касније је тај натпис дешифровао генерал Кутепов (Алек­сан­др Па­вло­вич Ку­те­пов) – царичином руком је било записано нешто смислом нејасно: „Зелени Змај. Били сте апсолутно у праву“. Ускоро су генерала Кутепова ухапсили чекисти и он је погинуо под неразјашњеним околностима.

Окултизам –  идеологија револуционара

Намеће се закључак да је постојала читава мрежа агената тајне организације која је литературом или преко уског круга лица на високим положајима на Двору, покушала, и успела да окултним средствима утиче на широке масе.[4]

Добри баћушка Николај је велики заштитник православних Срба, јер је у најтежем тренутку Првог светског рата, 1915. године, помогао војсци Краљевине Србије и тако од пропасти спасао српски народ и његову војску и државу.

Мудри вођ Лењин је био творац „архипелага Гулаг“ и свих осталих логора на отвореном. За све ужасне геноцидне установе и за свако друго мучење умоболна бољшевичка власт нашла је леп, циничан назив – изолација. Као што је обећано, плуг револуције преорао је Русију и посекао „стару шуму“, а та „сеча“ је однела око сто милиона недужних људи, жена, деце, стараца. У архивима свемоћне комунистичке полиције, ЧеКа, НКВД, КГБ, сачувана су брда писама несрећника из бројних логора. Ево једног таквог, непотписаног, упућеног „У Москву, властима“: „Пишем вашој милости и молим вас да се уверите на нашем писму, које је оплакивано у северној тундри, не горким сузама, већ црном крвљу… Када смо пристигли на место усред северне тундре Нандомског рејона, видели смо прогнане невине душе. Они су прогнани не на пребивалиште, него на живу муку, какву нисмо видели од стварања света… Када смо били на северу, били смо очевици како по деведесет две душе умиру дневно! Били смо у ситуацији да чак и децу сахрањујемо, и непрекидно трају сахране. Ово писмо је састављено веома кратко, а ако се тамо борави неколико недеља, као што смо ми били, онда је боље да се провали сва земља до морске воде и с њом сва васиона, и а више не буде света и свега што живи на земљи“.[5]

Унесрећени и понижени, а недужни људи, често су свој неутешни бол уобличавали у песнички вапај и упућивали га безосећајним „кремаљским вођама“:

„Ви сте многе људе стрељали/ И многи су иструлели у вашим тамницама,

Многе сте у прогонство послали/ На сигурну смрт у тајгу.

Злотвори су некада обећавали/ Људима живот добар дати.

А уместо тога разорили су/ Хранитељку Отаџбину-мајку.

Ви сте више и од Цара стрељали/ И више су иструлели у вашим тамницама,

И више сте у прогонство послали,/ На јадну смрт у тајги.[6]

По угледу на Робеспјерове јакобинце, Лењин је наредио немилосрдно убијање монаха, свештеника и читавих њихових породица, јер су они, по њему, сви до једног били „реакционари“ и „снаге контрареволуције“. Мудри вођа је поставио темељ каснијих „безбожних петолетки“ и подстакао формирање Друштва борбених безбожника.

Када је почетком 1924. године Лењин умро у лудилу прогресивне парализе изазване сифилисом, бољшевички функционер Красин (Ле­о­ни́д Бо­ри́со­вич Кра́син) је одмах предложио да се тело великана балсамује и сахрани у нову, величанствену гробницу–маузолеј. Пројектанту маузолеја је као узор послужио Пергамски олтар.

Пергамски олтар

Шта је, у ствари, тај Пергамски олтар, односно Зевсов жртвеник подигнут 180. године пре Христа у славу победе Пергама, Родоса и Римљана над сиријским владаром Антиохом III? Украшен је фризовима који, примерено оном времену, следи паганску теогонију.

Крајем првог века хришћанске епохе пергамска хришћанска заједница је трпела сурова прогањања од стране незнабожаца. Зато се у Откривењу Јовановом Господ обраћа посланицом (писмом) грађанима Пергама и каже: „Знам дјела твоја и гдје обитаваш, тамо гдје је Пријесто сатанин. И држиш Име Моје, и ниси се одрекао вјере ни у оне дане у које је Антипа, вјерни свједок мој, убијен код вас, гдје сатана борави“.[7]

Према томе, Пергамски престо је, у ствари, „Пријесто сатанин“.

Шта се у међувремену догодило са Сатаниним престолом? Лист „Свенска Дагбладет“ од 27. јануара 1948. обавештава о следећем: „Совјетска армија је након освајања Берлина пренела из Немачке у Москву Сатанин престо“.

Међутим, изненађује да тај олтар није био изложен ни у једном совјетском музеју. С којим циљем је онда пренет у Москву? Археолошки експонати изузетне вредности, као што је Пергамски престо, обично се не скривају од очију јавности, него су, напротив, понос музеја који их поседују. Може се, према томе, претпоставити да је совјетско руководство резервисало сатанин престо за личну окултну употребу (?!).

Узгред, поменимо и једну тугаљиву анегдоту везану за Лењинов маузолеј. Иако су се градитељи потрудили да свом вољеном „бесмртном вођи“ обезбеде сву удобност, одмах после уношења ковчега у гробницу излила се канализација и просторију је испунио неподношљив смрад. Када су о том догађају испричали руском патријарху, он се благо насмешио и рекао: „Према свецу и миро“.

Но, вратимо се совјетској револуцији као теми овог поглавља; ево њених горких плодова:

1. Укинута је приватна својина над земљом;
2. „Национализовани“ су банке и већина индустријских предузећа;
3. „Национализована“ је трговачка морнарица;
4. Потуно је укинута Робна берза;
5. Укинуто је право на наслеђивање;
6. Држава је прогласила монопол над златом;
7. Сви владини дугови су проглашени ништавним и анулирани су;
8. Стари судови су замењени револуционарним трибуналима у којима је сваки грађанин могао да делује као судија или адвокат („Кадија те тужи, кадија ти суди“);
9. Стари строги закон о браку и разводу замењен је веома благим грађанским прописима;
10. Црква није била сасвим укинута, али је жестоко прогањана, њени поседи заплењени, а веронаука у школама забрањена.

Лењин је сместа преузео контролу над руским банкарским системом и успоставио монопол на штампање и издавање новца, сагласно Марксовом учењу да држава (иако делује на сопственом „укидању“) треба да створи централну „националну“ банку. Штавише, управо је Карл Маркс у Комунистичком манифесту истакао да је контрола монетарног система једна од главних полуга за освајање света. Лењин је касније изјавио да „оснивање централне банке значи присвајање 90% власништва једне земље“.[8]

„Лењин је користио штампарске пресе да би уништио штедне улоге људи и расподелио богатство на тај начин што су сви делили сиромаштво. Године 1921. комунистички економиста Еуген Преображенски је чак посветио једну књигу `штампарској преси Комесаријата за финансије` коју је описао као аутоматску пушку која пуца у буржоаски режим с леђа – у његов монетарни систем – претварајући буржоаске економске законе и циркулацију новца у оружје уништења тог истог режима, и у снагу која финансира револуцију“.[9]

Лењин је за кратко време – од 1921–23. – штампајући новац и стварајући инфлацију, повећао количину рубаља у оптицају за скоро 20.000 пута! Инфлација је тако подигла генерални индекс цена 16.000 пута у односу на онај из 1913. године. Циљ је остварен, јер је главни непријатељ Завере у Русији, њена средња класа – просто збрисана.

Уместо православних хришћанских празника, совјетска власт је почела да уводи и намеће нове, комунистичке (анти)празнике, којима је требало обележавати значајне датуме „напредне“ атеистичке историје. Да би истисла Васкрс, најсвечанији хришћански празник, Совјетија је наметнула свој „празник рада“ – Први мај. Замисао да се хришћански празници истискују и замењују комунистичким обележавањима значајних датума, потекла је од главног борбеног безбожника совјетске власти – Јемељана Јарославског, чије је право име било Минеј Израиљевић Губељман (Емельян Михайлович Ярославский, право име Миней Израилевич Губельман). Па да видимо какав је то празник.

У првом певању „Фауста“ (1808) велики немачки песник Јохан Волфганг фон Гете (Jo­hann Wol­fgang von Go­et­he, 1749–1832), описује један древни обичај на гори Брокен у Немачкој, где се све нечисте силе света окупљају да би се „у мимоходу“ поклониле сатани лично. Овај обичај се назива Валпургијска ноћ и пада у ноћ уочи – првог маја.

У Паризу су се 1889. године састале многе сумњиве личности из целе Европе и одржале Конгрес такозване Друге интернационале.[10]  Једна од важних одлука овог скупа била је установљење Празника рада који ће се славити сваке године 1. маја у спомен на чикашке раднике пале у обрачуну са полицијом. У историји радничког покрета оваквих штрајкова, сукоба са полицијом и жртава није било мало, али – Друга интернационала је одабрала управо први мај. Да ли је то било случајно?

Друг Јарослав Губељман, идеолог комунистичког радничког нерада, открио је широким пролетерским масама да је први прогнаник, бунтовник и револуционар био главом и брадом Луцифер. И ево нас опет на гори Брокен у Гетеовој Валпургијској ноћи. Окултни корени комунистичког „дијалектичког материјализма“ чекају своје будуће непоткупљене истраживаче.

А у Америци су четворица председника, која су у Белу кућу дошла после комунистичког симпатизера Вудроу Вилсона (Thomas Woodrow Wilson, 1856–1924), сматрала да је цена коју је руски народ платио за „утеривање у комунистички Рај“ ипак превисока. Своје неслагање са бољшевичким режимом су изразили тако што су одбили да га призмају као званичну власт у Русији.

Оваква америчка спољна политика трајала је до 1933. године, када је нови председник САД-а, Френклин Делано Рузвелт (1882–1945), комунистичкој власти СССР-а указао званично признање, легитимизујући крволочни режим и одобравајући њихов метод контроле над окупираном и напаћеном Русијом.

Рузвелтов наследник у Белој кући, Хари Труман (1884–1972), запамћен као монструм који је августа 1945. године наредио да се баце нуклеарне бомбе на два хришћанска града у Јапану, отишао је корак даље. Он је изразио уважавање и дивљење за СССР, изјавивши да се „Русија издигла из мрачног доба тек 1917. године“.[11]

[1] John Co­le­man, Con­spi­racy Who’s Who: The Com­mit­tee of 300, 1991.

[2] Жељар, Император Николај Други и јего семја, (на руском), Виена, 1921, стр. 149-150.

[3] Мартир на грчком значи „сведок“, а у хришћанском смислу „мученик“ као „сведок Христове Истине“.

[4] Јуриј Воробјовски, Западни пут у апокалипсу, превео с руског Владимир Јагличић, Цетиње, 2000, с. 102-3.

[5] Дмитриј Волкогонов, Лењин – политички портрет, Београд, 1997, стр. 365.

[6] Исто дело, стр. 365-6.

[7] Откривење 2, 13.

[8] Гери Ален, Нико се не усуђује да то назове Завером, стр. 41.

[9] Гери Ален, Завера планира економски колапс, 1968, срр. 33.

[10] Руски писац Јуриј Воробјовски би овакав скуп назвао – Инфернационала.

[11] Елдорус Л. Дејтон, Приреди им пакао, Хари!