Леон Којен: Истина о дуго скриваним злочинима комуниста у Србији

Збирке историјских докумената по правилу интересују научнике који изучавају време на које се дати документи односе и мало кога другог. Са књигом која се сад налази пред читаоцима (ОЗНА. Политичка репресија у Србији 1944–1946. Документи) ствари стоје друкчије: прошло је три четвртине века од времена њених докумената, првих година по свршетку Другог светског рата, али пред њима тешко да ће остати равнодушан ико коме је стало да разуме прошлост Србије и тим сазнањем осветли њену садашњост и будућност.

Документи садржани у овој књизи представљају непобитно сведочанство о томе како се, од првих дана победничког повратка партизанске војске у Србију, нова комунистичка власт учвршћивала смишљеном, добро организованом репресијом над цивилним становништвом. На десетине хиљада недужних људи страдало је под измишљеном оптужбом да су „народни непријатељи”, „издајници” и „сарадници окупатора”, док стварни разлог за њихову ликвидацију без суда уопште није био у оном што су током рата чинили него у оном што су били у јавном и приватном животу. У очима Комунистичке партије Југославије и њене тек основане тајне полиције, ОЗНЕ, њихова „кривица” просто се састојала у томе што су по свом социјалном положају и политичким уверењима, по својим моралним вредностима и културним опредељењима могли представљати сметњу успостављању тоталитарне диктатуре совјетског типа у Србији и Југославији.

Ова репресија, коју не би било погрешно назвати терором, ако се под тим мисли на њен обим, плански карактер и беспримерну бруталност, постала је, већ 10-15 година касније, једна од најбоље чуваних тајни комунистичког режима и то мање-више и остала за све време његовог трајања. Деведесетих година прошлог века најзад су могла да буду објављена и тако стигну до шире јавности многа драгоцена сведочанства преживелих жртава „црвеног терора” – поменимо само У предворју пакла (1991) проте Саве Банковића и Ожиљке и опомене (1995) Димитрија Ђорђевића, касније једног од најбољих српских историчара – али тек у овом веку појавиле су се непристрасно писане и на примарним изворима засноване историјске студије посвећене овој деценијама забрањеној теми. Књиге Бојана Димитријевића,[1] Косте Николића[2] и Срђана Цветковића,[3] једног од двојице приређивача ове збирке докумената, први су и врло значајни монографски доприноси српских историчара осветљавању овог периода пресудног за успостављање комунистичке диктатуре у Србији и Југославији.[4]

За сваког идеолошки неоптерећеног човека, поменуте књиге показале су колико је било мало истине у миту о тобоже изузетно хуманом карактеру југословенског комунизма, његових носилаца и његовог лидера, Јосипа Броза Тита.[5] Али, ако у овај мит данас вероватно више нико не верује, још увек постоји уврежено мишљење да је, поставши масован кроз партизански отпор окупатору, комунистички покрет у Југославији ипак био идеолошки мање оптерећен и мање склон злочину него изворни бољшевизам и његови деривати настали после победоносног продора Црвене армије у Источну и Средњу Европу 1945. године. И то мишљење, као уосталом и цео мит о посебној хуманости југословенског комунизма, сведочи о једном од трајних успеха Брозовог режима. Захваљујући потпуном монополу власти над образовним системом, научним животом и јавним мњењем када је реч о историји Србије и Југославије за време и после Другог светског рата, деценијама је владало (и до данас није ишчезло) уверење да је „наш” комунизам од самог доласка на власт био блажи и попустљивији од совјетског. Потпуно супротан одрицању власти од контроле над културним и уметничким животом, до којег је дошло средином педесетих година, тај монопол почео је да слаби тек после Брозове смрти 1980, у последњој деценији комунистичког режима.

У ствари, разлике између комунизма у Совјетском Савезу и Источној Европи, с једне, и комунизма у Југославији, с друге стране, које су овај други у поређењу с првим учиниле мање репресивним и генерално сношљивијим за становништво почеле су да се појављују тек од средине педесетих, а поготову од средине шездесетих година прошлог века. У време доласка на власт 1944–1946. године југословенски комунисти по спремности на убијање, идеолошкој искључивости и одсуству свих моралних обзира нису нимало заостајали за својим совјетским узорима. Никакве разлике није било ни у оправдавању сопствених поступака: као што су у Совјетском Савезу за време чистки тридесетих година људи које је требало ликвидирати без икаквог основа цинично проглашавани за „саботере” и „стране шпијуне”, тако су у Србији и Југославији они који су 1944. и 1945. ликвидирани без суђења цинично жигосани као „ратни злочинци”, „народни непријатељи” и „сарадници окупатора”, мада у великој већини случајева то нису били, чега је било потпуно свесно и комунистичко руководство које је донело политичку одлуку о њиховој ликвидацији.

Али, после разлаза са Стаљином и напуштања совјетског блока морао се наћи неки легитимациони основ за нову власт који би се и даље наслањао на комунистичку идеологију али би се суштински разликовао од њене лењинистичке, совјетске варијанте. Мит о посебном карактеру југословенског комунизма, заснованог на братству и јединству и љубави према мудром и праведном „другу Титу”, негован је од првог дана доласка КПЈ на власт, али се тада још уклапао у шири легитимациони наратив о „првој земљи социјализма”, под чијим се непогрешивим руководством све комунистичке земље сложно боре против немани светског капиталистичког поретка. После 1948. власт комунистичког режима у Југославији могла се заснивати само на локалном миту о „Титу и Партији”, с годинама прилагођаваном тако да се што више истакне њихова хуманост и широкогрудост. Зато се током читавог трајања комунистичког режима тако упорно и тако успешно прикривала истина о томе како су југословенски комунисти заиста освојили власт: њеним откривањем открило би се и тоталитарно порекло целог режима, који је – упркос пропаганди својих апологета – све до свог краја остао обележен многим траговима тог порекла.[6]

Срђан Цветковић (Фото: Дневник.рс)

Вероватно да једино оваква збирка докумената, зналачки састављена тако да се директно виде сви аспекти комунистичког терора у Србији после победе над окупатором, може да развеје последње илузије које многи још имају о природи и побудама Титовог режима. Документи сакупљени у овој књизи недвосмислено показују да је „црвени терор” био пажљиво планиран и припреман од тренутка када је, половином 1944, Титу и његовим најближим сарадницима постало јасно да им се у догледној будућности победа смеши и у Србији.

Најпре jе, на острву Вису 24. мajа 1944, усвојена Уредба Врховног штаба о војним судовима. Њом је утврђен „законски” оквир, који је имао да оправда планирани обрачун са припадницима непријатељских снага, али исто тако и беспоштедни обрачун са свима за које се веровало да могу угрозити нову комунистичку власт. Војним судовима стављено је у надлежност да „суде за сва дела која су уперена против ослободилачке борбе народа Југославије”, те „против тековина и интереса те борбе” (чл. 2), а поред војних њихова надлежност проширена је и на цивилна лица (чл. 4, 5). „Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени” (чл. 27), а „поступак војних судова имаде бити брз и без сувишних опширности, али потпун” (чл. 18). Поред других, суд може да изрекне и смртну казну (чл. 16), која се „врши стрељањем, а у нарочито тешким случајевима вешањем” (чл. 30); али нигде није прописано за која се дела она може изрећи – и то је остављено слободној оцени суда.[7]

Затим је јуна 1944, такође на Вису, формирана ОЗНА за Србију, и одмах се приступило одбиру руководећих и оперативних кадрова који ће беспоговорно извршавати наређења каква год она била. Упоредо с приближавањем партизанске војске Србији, а поготову после пробоја на њену територију, организовање ОЗНЕ је настављено, да би били дефинитивно заокружено пред улазак у Београд и почетак „црвеног терора” у престоници. Тај процес је подразумевао и прављење детаљних спискова оних који су имали да буду убијени одмах по ослобођењу Београда.[8]

Резултати ове чудовишне припреме нису изостали. Како су партизанске јединице улазиле у Србију у јесен 1944. године, тако је по градовима, варошима и селима отпочињао талас терора чији је циљ био далеко амбициознији од обрачуна са онима који су заиста радили за окупатора или били део Недићеве власти. Документи у овој књизи показују да су мета ликвидације без суда били сви за које се мислило да би својим политичким ставом и опредељењем, својим богатством и угледом, својим знањем и моралним држањем могли угрозити успостављање новог револуционарног а стварно нељудског, тоталитарног поретка. Могло би се рећи да је на овај начин српска политичка, економска и културна елита за непуних годину дана била потпуно обезглављена: они који нису платили животом били су или послани у комунистичке робијашнице или остављени да живе у беди и страху или регрутовани да служе новој власти. Тако су, рецимо, неки потписници пронемачког и антикомунистичког „Апела српском народу” с почетка окупације били одмах стрељани, други су били осуђени на временске казне или онемогућени да раде, а трећи су (рецимо, Александар Белић, председник Академије и пре и после рата) постали део Титовог режима.

Средиште ове велике операције био је Београд у којем је становништво, измучено после три и по године окупације, очекивало – ако ништа друго – да бар голи живот више никоме неће бити угрожен. Велики број оних који су имали важније положаје у Недићевој власти већ је био отишао из Београда, а у мањој мери то је био случај и са истакнутијим присталицама Драже Михаиловића. Они који су остали а били су обични службеници Недићевог режима или пасивни симпатизери четничког покрета нису могли ни сањати да ће и то бити довољно да буду стрељани без суда. Тим пре то није могло пасти на памет образованим, више или мање добро стојећим Београђанима – професорима, писцима, уметницима, лекарима, инжењерима, адвокатима, официрима, свештеницима, студентима, трговцима, индустријалцима, итд – који су живели под окупацијом не исказујући никакве политичке симпатије и гледајући да преживе не чинећи зло никоме. Први месеци по ослобођењу, а поготову прве недеље, показали су им како су се горко преварили.

Чим је партизанска војска ушла у Београд, ОЗНА је организована у 16 градских квартова и почела су масовна хапшења. Одмах су ухапшени они чија су се имена налазила на унапред припремљеним списковима[9] и они су по правилу стрељани већ у неколико следећих дана.[10] Последње недеље октобра власт је преко радија и штампе позвала све „неокаљане чуваре јавног реда и мира” да се врате на посао; сви који су то учинили, не само жандарми, него и административно особље попут писара или дактилографа одмах су стрељани као „сарадници окупатора”.[11] Хапшења су даље вршена у складу с категоријама идеолошких непријатеља добро познатих из партијске пропаганде (реакционари, буржуји, присталице грађанске демократије, монархисти), а многи су страдали и као жртве денунцијација мотивисаних завишћу, злобом и користољубљем. На мети ОЗНЕ посебно су били богати и уопште имућнији људи, јер је њихова ликвидација као „народних непријатеља” повлачила за собом и конфискацију целокупне имовине: будућим властодршцима је било стало да и пре национализације и законског „подруштвљавања средстава за производњу” униште социјалну базу претходног режима.

Стрељања су првих недеља по ослобођењу вршена свакодневно на великом броју локација претежно на периферији тадашњег Београда (Лисичји поток, Бањичка шума, Кошутњак, Маринкова бара, Царева ћуприја, Јајинци, Кула Небојша, Ада Циганлија, Велико ратно острво, итд) али и у самом центру (парк Мањеж, парк Ташмајдан, дворски парк преко пута Турске амбасаде, итд).[12] Убијало се „скоро свуда, нема места на којем није обављано смакнуће”, рекао је двадесет година после Брозове смрти Милан Трешњић, начелник ОЗНЕ 12. кварта (Дедиње) и једини од организатора терора у самом Београду који је о томе јавно проговорио: „У Београду се [тада] више гинуло него живело, ради се о десетак хиљада живота.”[13] Само у „првих петнаест дана по уласку у Београд”, када је „ОЗНА је била једини суд и закон”, по Трешњићевим сазнањима у престоници је ликвидирано неколико хиљада људи.[14]

Немања Девић (Извор: gimnazijabanjaluka.org)

Сви градови и вароши у Србији, мања места и села преживели су од јесени 1944. до лета 1945. исту врсту комунистичког терора. Виђенији људи и политички неистомишљеници немилосрдно су убијани, по правилу без суда, евентуално с накнадно фабрикованим судским пресудама, које су имале да дају привид легалности већ извршеним ликвидацијама. Образац овог поступка било је чувено „Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду”, објављено на првој страни Политике 27. новембра 1944, из којег је јавност сазнала о смртној казни извршеној над 105 лица[15] у складу с горе поменутом Уредбом о војним судовима. Осим помена у Политици, нема никаквог доказа да су суђења овим људима икада одржана, у више случајева нема ни накнадно написаних пресуда, а тврдња да су омиљени глумац-комичар Александар Цветковић, или познати сликар и декан Техничког факултета Бранко Поповић, или др Петар Зец (секретар Црвеног крста Србије за време окупације) били „издајници и непријатељи народа”, како је писало у „Саопштењу”, морала је чак и многим комунистима деловати претерано. Али, поред привида легалности, нова власт је селективним обелодањивањем својих поступака желела и да застраши, и то је свакако и постигла.

После разлаза са Совјетским Савезом 1948. истина о томе како је 1944–1945. године успостављена комунистичка власт све се више прикривала, да би с делимичном али за становништво важном либерализацијом режима шездесетих година почела и да нестаје из колективног памћења. Процене о томе колике су укупне жртве „црвеног терора” у Србији, слично проценама о укупном броју жртава у Југославији током Другог светског рата, варирале су не само у зависности од методологије и предубеђења истраживача, него и због непостојања поузданих почетних података који би били сигурна основа за даље истраживање. Та ситуација се променила тек када је, средином 2009. године, најзад формирана „Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944”.

Овој Комисији су стављене на располагање сачуване „Књиге стрељаних”, које је, свакако по налогу врха КПЈ, у свим окрузима у Србији водила ОЗНА. И сáмо постојање ових „Књига” дотле је била добро чувана тајна. На основу њих и других расположивих извора,[16] Комисија је утврдила имена преко 59.900 жртава „црвеног терора” 1944–1945. године. Али, то ни издалека није све. Свакако у жељи да се прикрије истина о злочину и његовим размерама, добар део „Књига стрељаних” у неком тренутку је уништен (или се евентуално и даље налази под ембаргом у неком неприступачном архиву). Највећа празнина је непостојање било каквих званичних података о ликвидацијама у престоници ако под тим мислимо на сам град Београд, то јест његових 16 квартова по тадашњој административној подели, без околних места попут Земуна, Гроцке или Младеновца. И за градове као што су Нови Сад, Крагујевац, Чачак, Краљево, Шабац, Ваљево и Ужице постоје само врло оскудни или никакви званични подаци: у најбољем случају понеки непотпун списак ликвидираних лица али не и исцрпне „Књиге стрељаних”.

За Београд и ове градове, а и за друга места где располажемо оскудним или непотпуним подацима, мора се претпоставити да је број убијених био далеко већи од онога који је данас познат. На пример, за сам град Београд (=16 квартова) Комисија је на основу сачуваних извора и приватних сведочења пописала близу 1.900 ликвидираних лица. У поређењу с наведеним исказом Милана Трешњића („ради се о десетак хиљада живота”), који је он износио и касније, то је пет пута мања бројка, што нам очигледно говори да је комунистички терор у Београду однео неупоредиво више од 1.900 живота. Јер, било би крајње наивно претпоставити да један од организатора „црвеног терора” није знао ни приближан број жртава целе операције, а још чудније од тога поверовати да је тај број погрешно запамтио, поготову ако би то уједно значило да га је пет пута преувеличао: људско памћење, када греши, пре умањује него драстично повећава сопствена злодела.

Претпоставке о броју убијених и директно отераних у смрт[17] увек су незахвалне, али и оно што данас знамо показује да је укупан број жртава комунистичког терора у Србији свакако знатно већи од 60.000. Зашто би се иначе уништиле „Књиге стрељаних” управо за Београд и поменуте градове, значајна средишта јавног и културног живота у Србији, ако не да се прикрију највећи злочини почињени приликом комунистичког освајања власти? При том је важно не испустити из вида чињеницу да су се, када је почео терор ОЗНЕ, готово цео Љотићев Српски добровољачки корпус и добар део припадника Недићеве Српске државне страже већ налазили изван Србије, коју су напустили уз помоћ Немаца. Оштрица масовне репресије у Србији није могла бити уперена против оних који у њој више нису били, јер су се с правом бојали одмазде. Она је, изузимајући осветничко понашање према Немцима фолксдојчерима и Мађарима, првенствено била усмерена на оне који се идеолошки и политички нису слагали са комунистима: пошто би их ликвидирала Ранковићева и Пенезићева ОЗНА, Ђиласов и Зоговићев Агитпроп био је ту да те људе лажно представи као „недићевце”, „сараднике окупатора” и „народне непријатеље”.

Ствар је даљих истраживања, за која сада постоји добра основа, да се открију досад непознате нове чињенице и на прецизнији начин утврди у којем се распону вероватно креће укупни број жртава. Ова збирка докумената директно нам не каже ништа о том питању, али нам пружа нешто што је вероватно драгоценије од тог сазнања. Посматрана у целини, она у потпуности разоткрива непосредне циљеве и дубље побуде комунистичког терора у Србији 1944–1945. године, тако да се много јасније него досад може сагледати ко су стварно били они којима су игре великих сила отвориле пут до власти у Србији и Југославији после Другог светског рата. Од егзекутора ОЗНЕ и партије преко оперативних руководилаца до самог врха комунистичког покрета видимо исту безобзирност и вољу за моћ, исто одсуство свих људских и моралних обзира.

Погледајмо шта пише у једном извештају секретара партијске организације у Великој Плани из новембра 1944. године: „[Ликвидације] врше тројке и петорке, али оне не знају кога ликвидирају. На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина који стоје на расположењу. [Комунистичка] одлучност, револуционарност, бескомпромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.” Аутор овог извештаја, Војислав Косовац, био је избеглица из НДХ и бивши студент теологије. Судбина Срба и Јевреја у НДХ и хришћанско учење нису у њему сузбили безгранични фанатизам и вољу за моћ, као ни жељу да се правоверношћу препоручи претпостављенима: његова каснија каријера (поред осталог, био је у више мандата републички и савезни посланик) показује да је у томе потпуно успео.

Оно што су Косовац и њему слични отворено говорили на вишим нивоима у хијерархији ОЗНЕ и КПЈ прећутно се подразумевало. Када су на једном састанку средином 1945. неки републички јавни тужиоци изнели примедбе на масовне ликвидације без икаквог правног покрића, у име ОЗНЕ одговорио им је Милош Минић, будући тужилац у процесу Дражи Михаиловићу, истичући да су начелници ОЗНЕ „чланови наше Партије, и то изабрани између најбољих, проверених чланова Партије од којих се не може очекивати да ће самовољно радити злонамерно и противзаконито”, па је неприхватљиво да тужиоци траже да буду детаљно упознати с њиховим радом. „За мене”, рекао је Минић, „закон није фетиш”, а сви руководиоци ОЗНЕ ионако „улажу велике напоре да ликвидирају самовољне и противзаконите поступке” својих нижих органа и ту су „постигнути видни резултати баш [њиховим] залагањем”, тако да се „у погледу незаконитих поступака органа ОЗНЕ у Србији не би имало много шта изнети”.[18]

Да је Минић овде само изнео став читавог врха КПЈ и да је управо тај врх дао ОЗНИ одрешене руке да свуда (а нарочито у Србији и Словенији[19]) спроводи у дело препоруку „Без много скрупула треба ликвидирати све оне за које знамо да ће сутра бити против нас”,[20] није тешко поткрепити многим примерима. Најпознатији комунистички дисидент, Милован Ђилас, на једном месту треће књиге своје аутобиографије сећа се како је лидер Народне сељачке странке Драгољуб Јовановић убрзо после ослобођења прихватио сарадњу са комунистима али је „постојано, ма и притајено, истицао и чувао своју и странкину посебност”.[21] Није, наравно, прошло много времена и Јовановић је због тога завршио на дугогодишњој робији: већ у октобру 1947. био је на монтираном процесу оптужен за „угрожавање државног уређења и тековина НОБ-а” и осуђен на девет година робије. Али, каже Ђилас на истом месту, док је трајала сарадња са Јовановићем „ми вођи… често [смо] се јадали да смо погрешили што га нисмо ликвидирали у ‘оној гужви’ при ослобођењу Београда – Јовановић се у рату скривао и тек [је] с ослобођењем Србије изишао на јаву”.

Овај менталитет безобзирног обрачуна са сваким ко би и у најмањој мери могао оспорити неприкосновеност „Тита и партије” није нестао када су се комунисти учврстили на власти. То најбоље показује реакција самог Тита када је на једном састанку високих функционера почетком 1948. године Андрија Мугоша, тада организациони секретар Партије у Црној Гори, предложио да се признају бројне неправде учињене после ослобођења, па и убиства невиних људи: „Чим сам завршио своје гласно размишљање”, посведочио је касније Мугоша, „Тито је енергично реаговао: ‘Нема ревизије.’ Од тада више нико никада није на било којем партијском или државном нивоу поставио то питање.”[22]

Јосип Броз је, за разлику од Стаљина, избегавао да познате политичаре судским путем шаље у смрт. Изузев Драже Михаиловића као лидера српског народа који је самим својим животом угрожавао његову апсолутну власт, ниједан важнији српски политичар противник комунизма – ако је и био суђен, а готово сви јесу – није био осуђен на смрт. То важи како за предратне политичаре – Милана Грола и Мишу Трифуновића, Косту Куманудија и Драгољуба Јовановића, да поменем само њих – тако и за политичке личности четничког покрета попут Стевана Мољевића и Ђуре Ђуровића. Титу је било довољно да их дефинитивно уклони с политичке сцене, шаљући их на дуге временске казне у злогласну митровачку робијашницу.[23] У односу на противнике, Титово достигнуће било је ређе и друкчије врсте. Ако из урођене опрезности и бриге за сопствену репутацију у иностранству није слао у смрт побеђене ривале, он је био немилосрдан тамо где је за успостављање комунистичке власти било најважније. Кичми српског друштва, његовој политичкој, економској и културној елити, он је задао ударац од којег се она није опоравила током читавог трајања комунистичког режима. Признање за то добио је с најмеродавнијег места. Милован Ђилас помиње у Дружењу с Титом како му је један пољски комуниста причао да их је Стаљин критиковао „због млакости према противницима” и указивао им на Титов пример: „А Тито је јуначина (руски: молодјец) – он их је све побио!”[24]

Леон Којен (Фото: Р. Крстинић)

Колико се читав врх комунистичког покрета и деценијама касније безусловно идентификовао с начином на који је дошао на власт може се видети по случају онога од кога би се то најмање очекивало, дугогодишњег дисидента Милована Ђиласа. У већ цитираном тому своје аутобиографије Ђилас се, готово успут, осврће и на ликвидације у Београду и Србији: „Већ пре уласка у Београд утврђени су критерији по којима је требало одмах – такорећи на лицу места – поубијати припаднике недићевских и љотићевских формација. То је већ било обављено, мада је већина недићеваца и љотићеваца одступила са Немцима.”[25] Директни подаци садржани у Шашићевим сећањима, као и многе друге индиције, показују да је план ликвидација обухватао далеко више од убијања „припадника недићевских и љотићевских формација”, што је Ђиласу као члану Политбироа ЦК СКЈ морало бити добро познато.[26] „Дакако”, каже он у наставку, „било је међу стрељаним и оних које би такве судбине поштедео и најгори, најнеправеднији суд.” Међутим, како је историја показала, Тито и његове колеге из Политбироа знали су како да заобиђу ову тешкоћу.

Управо то нам, уједно покушавајући да са Тита, себе и читавог врха КПЈ скине сваку личну одговорност, каже и Ђилас: „Али ратови, а поготову револуције и контрареволуције, врше се по схематским, идеолошким критеријумима – критеријумима који током истребљивања постану страст и пракса, навика и врлина: неко је крив не само што је нешто учинио, него и што је нечем припадао… Судски процеси таквим људима су изгледали бесмисленим, сем у спектакуларним случајевима, коловођама: не може суд изрицати стотине, хиљаде смртних пресуда.” У наведеним реченицама лако је запазити прећутно признање да план ликвидација није имао у виду само „припаднике недићевских и љотићевских формација”: „идеолошки критеријуми” који диктирају да неко треба да умре и зато „што је нечем припадао” а не само зато „што је нешто учинио” свакако се односе на политичке противнике и идеолошке неистомишљенике а не на непријатеље с оружјем у руци. Али, оно што поражава је беспримерни цинизам последње реченице: „не може суд изрицати стотине, хиљаде смртних пресуда”, каже Ђилас, али зато ОЗНА може (по налогу врха КПЈ) да за петнаест дана у Београду поубија неколико хиљада људи, а у целој Србији за шест месеци на десетине хиљада.

Супротно ономе што тврди Ђилас, масовне злочине врше људи, идући за својим циљевима, а не „револуције и контрареволуције” као безлични историјски процеси за чије одвијање појединци не сносе личну одговорност. Књига коју читаоци имају у рукама потврђује ову елементарну истину. Она показује ко је и по чијим налогу у Србији 1944–1946. успостављао комунистичку власт не презајући ни од чега, шта се стварно догађало тих година иза лажне фасаде официјелне пропаганде о „изградњи социјализма” и „светлој будућности”. Она је драгоцен прилог не само историографији него и јавним расправама о томе шта је била судбина Србије у другој половини прошлог века и какве поуке данас треба извући из критичког осврта на овај период наше новије историје. Износећи пред нас неулепшану истину о природи и размерама комунистичког терора, она ће бити незаобилазно штиво за свакога ко жели да дође до праве оцене полувековне комунистичке владавине у Србији и Југославији.

[1] Бојан Димитријевић, Грађански рат у миру. Улога армије и службе безбедности у обрачуну са политичким противницима Титовог режима 1944–1945, Београд, 2003.

[2] Коста Николић, Мач револуције. Озна у Југославији 1944–1946, Београд, 2012.

[3] Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва: ликвидација „народних непријатеља” 1944–1953, Београд, 2006; друго допуњено и измењено издање 2015.

[4] Овде треба поменути и документарну телевизијску серију у шест наставака Црвено доба: црвени терор у Србији и Црној Гори 1944–1947 (2004), чији је аутор историчар Душан Батаковић, а коју је режирао Петар Јаконић.

[5] Тај мит је у Србији деценијама био упорно пропагиран кроз образовни систем, контролисано јавно мњење и официјелну уметност (пре свега књижевност и филм).

[6] Најбољи доказ ове тврдње је непромењен једнопартијски монопол над влашћу и политичким животом уопште. Све до слома комунистичког режима 1990. и распада државе 1991. нико није могао бити ни на каквом политичком положају а да није био члан комунистичке партије (нити су друге политичке странке уопште биле дозвољене). Ту се ништа није изменило ни после конфедерализације спроведене новим Уставом 1974. године, само што је сад пресудно постало чланство у републичкој а не, као дотад, у јединственој југословенској партији.

[7] Поред већ наведеног члана 2, каже се и да „војни судови суде за: (а) ратне злочине, (b) дела народних непријатеља и (c) кривична дела војних лица и ратних заробљеника” (чл. 12), а затим се врло широко дефинише ко су „ратни злочинци” (чл. 13) односно „народни непријатељи” (чл. 14).

[8] Организовање ОЗНЕ за Србију и њене детаљне припреме за муњевито деловање у Београду најпотпуније је описао Коста Николић, Мач револуције. Озна у Југославији 1944–1946, стр. 55-92. В. и Коста Николић и Бојан Димитријевић, „Формирање Озне у Србији и Београду и ликвидације ‘народних непријатеља’ 1944”, Историја 20. века, 28 (2010), бр. 2, стр. 9-28.

[9] Да су ти спискови постојали и ко се на њима налазио, види се по сећањима Јефтимија-Јефте Шашића, у то време једног од највиших руководилаца ОЗНЕ, а касније шефа војне контраобавештајне службе. Шашићева сећања укључују опширне изводе из његових бележница за септембар и октобар 1944, који садрже многа имена људи предвиђених за ликвидацију и откривају нам како се такав списак формирао: Шашић и његове колеге почели су са списком добијеним од Благоја Нешковића, тада првог човека КПЈ у Србији, а касније су га проширивали, поред осталог и низом имена која им је дао Марко Ристић, убрзо после тога постављен – на предлог Милована Ђиласа – за првог амбасадора комунистичке Југославије у Француској. В. Коста Николић и Бојан Димитријевић, „ОЗНА против ‘народних непријатеља’ у Србији. Два документа”, Наша прошлост, 9 (2010), стр. 155-168.

[10] Низ појединачних случајева ове врсте описан је, на основу расположивих докумената и аутентичних сведочанстава чланова породице и пријатеља, у књизи Срђана Цветковића. В. Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва: ликвидација „народних непријатеља” 1944–1953, стр. 116-171. Ове странице Цветковићеве књиге дају досад најпотпунију слику револуционарног терора у Београду првих месеци после ослобођења.

[11] Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва, стр. 126-127.

[12] Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва, стр. 134-135.

[13] Милан Трешњић, „Ослобађење Дедиња”, разговор са Соњом Ковачевић, Круг [недељник], бр. 8, 9. март 1999, стр. 66.

[14] Милан Трешњић, „Ослобађење Дедиња”, стр. 62.

[15] Стварно 104, јер је глумац Лазар Јовановић неким чудом преживео и умро много година касније.

[16] „Књига притвореника ОЗНЕ” (где је уз многа имена на маргини било додато „стрељан”), саопштења у штампи о извршеним смртним пресудама, решења о конфискацији која су као основ наводила осуду на смрт, „Књига антинародних елемената”, других званичних докумената, те сведочења породица, пријатеља и познаника убијених.

[17] Рецимо, неподношљивим условима у логорима, што је била судбина хиљада Немаца фолксдојчера у Војводини.

[18] Тито – строго поверљиво. Архивски документи, приредили Перо Симић и Звонимир Деспот, Београд, 2010, стр. 177-178. Овај документ у ствари је изјава Милоша Минића упућена Централном Комитету КПЈ нешто после састанка са тужиоцима који је, по мишљењу Косте Николића, одржан „у јуну или најкасније почетком јула 1945” (Коста Николић, Мач револуције. Озна у Југославији 1944–1946, стр. 178).

[19] На словеначкој територији, на Тезном, у јамама и пећинама Кочевског рога, на Похорју, у логору Техарје и другде, од краја маја до почетка јесени 1945. с беспримерном бруталношћу ликвидирано је без суда најмање педесет хиљада Хрвата, Словенаца и Срба, већином припадника разних оружаних формација (али и цивила) који су, склањајући се пред комунистима, пребегли у Аустрију. Британска војска је после 15. маја 1945. из Корушке почела да их враћа у Југославију где су их по налогу комунистичког руководства одабране јединице у огромном броју ликвидирале, не обазирући се притом ни на разлику између војника и цивила, ни на степен евентуалне кривице и разлоге за бекство преко границе. Изузетно сложен проблем детаљне реконструкције догађаја и бар приближног утврђивања броја жртава може се сагледати ако се упореде две и по методологији и по прећутном идеолошком ставу сасвим различите књиге – Nikolai Tolstoy, The Minister and the Massacres, London, 1986, стр. 130-207 и Jera Vodušek Starič, Prevzem oblasti, 1944–1946, Ljubljana, 1992 (хрватски превод Kako su komunisti osvojili vlast, 1944–1946, Zagreb, 2006, стр. 253-282) – које ипак у општим цртама дају сличну слику и обе се опрезно уздржавају од процене о укупном броју жртава. О том питању, пре свега када је реч о хрватским жртвама, в. Мartina Grahek Ravančić, „Razmišljanja o broju pogubljenih i stradalih na Bleiburgu i križnom putu”, Časopis za suvremenu povijest, 40 (2008), стр. 851-868, књигу исте ауторке Bleiburg i križni put 1945. Historiografija, publicistika i memoarska literatura, Zagreb, 2009 и Aleksandar Jakir i Paulinka Vasić, „Recepcija Bleiburga u hrvatskoj javnosti kao tema povijesnog istraživanja”, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Splitu, 6/7 (2013/2014), стр. 195-206. Важна сведочанства о страдању Срба (а делом и других) које су Британци изручили југословенским комунистима садрже и две књиге Боривоја Карапанџића; в. Bor. M. Karapanžić, Kočevje. Titov najkrvaviji zločin, Cleveland, Ohio, 1959 и Jugoslovensko krvavo proleće. Titovi Katini i Gulazi, Cleveland, Ohio, 1976.

[20] Како пише у једном извештају хрватске ОЗНЕ из јануара 1945. године.

[21] Милован Ђилас, Револуционарни рат, Београд, 1991, стр. 414.

[22] Наведено према Коста Николић, Мач револуције. Озна у Југославији 1944–1946, стр. 174-175.

[23] Сви поменути политичари робијали су у Сремској Митровици, осим Милана Грола који је био политички демонизован али не и хапшен и извођен пред суд.

[24] Милован Ђилас, Дружење с Титом, Harrow, 1980, стр. 35.

[25] Милован Ђилас, Револуционарни рат, Београд, 1991, стр. 407. Контекст показује да се реченица „То је већ било обављено” односи на првих седам дана по уласку у Београд. Сви цитати из Ђиласа у даљем тексту налазе се на истој страници његове књиге.

[26] Сам Ђилас у својим сећањима на време када је био у врху КПЈ инсистира да је кључне одлуке увек доносио Тито, уз сагласност Политбироа.

Леон Којен, Стање ствари