Леонид Ивашов, Игор Шумејко: Безбедност Русије је угрожена

Игор Шумејко: Леониде Григорјевичу, окарактеришите садашње стање наше армије, њену спремност да одбрани Русију.

Леонид Ивашов: Говорити о стању армије увек је компликовано, јер званично гласило скоро сваке државе сервира како је армија спремна за борбу, спремна да одбрани своју земљу. С друге стране, у свакој армији има недостатака, док је критеријум за њену процену увек њена спремност да води борбу са реалним противником. И говорећи о данашњици, треба приметити да наше Министарство одбране води не сасвим исправну политику. Не видећи реалног противника, оно прилагођава тај постојећи ратни потенцијал, који се још очувао до данас, виртуелном противнику. Данас, наша армија не може да се супротстави НАТО-у, не може да се супротстави војном притиску или инвазији САД, не може се супротставити Кини. Могуће је да је зато као главни противник армије истурен ,,међународни тероризам“. То је изазвало недоумицу код команданата округа, флота, јер нам се некакав полувиртуелни Осама Бин Ладен истура у својству главног непријатеља: па како могу ескадра, флота, мотострељачка дивизија да лове те ,,међународне терористе“? Ипак је борба са тероризмом другостепен, ако не трећеразредни задатак за регуларне оружане снаге. И тако је, с једне стране, разводњен лик реалног противника, док се НАТО промовише у ранг некаквог нашег партнера.

Присетимо се, Хитлер је пошао на Исток са 4500 тенкова, и ми смо видели каква је то ужасна била сила. Данас НАТО има 26000 савремених тенкова, не рачунајући још БМП (борбена возила пешадије, прим. Н.В.). Поставља се питање – куда се та оклопна грдосија може покренути? На запад? На југ? На север? Остаје само један правац њене активације – исток. Исто се односи и на авијацију, артиљерију – сва та грдосија каналише се само на исток. У Ираку и Авганистану, користе се тек невелике снаге Алијансе. И генерално, посматрајући ту објективну реалност, морамо признати да за супротстављање могућој агресији на западном стратегијском правцу, ми нисмо спремни. На јужном стратегијском правцу, чак нас и Турска са америчким појачањима, надмашује.

У вези са техничком спремношћу наше армије. Улаже се много пропагандних напора, показују се нови ловци, средства ПВО, бродови и друго, и ствара се илузија да се има чиме бранити земља. Али, ми на Академији (Вероватно мисли на ,,Академију геополитичких проблема“, прим. Н.В.), имамо великих сумњи на рачун тога. Ми знамо за темпо извођења из строја борбене технике бившег СССР-а. Нормални рок функционисања система наоружања је у границама од 20 година. А сада, у армији, 80% технике још је из совјетског периода. Она се мора уклањати, мењати савременим системима, а наш војно-одбрамбени комплекс за тај посао није спреман. Избацујемо стотине, а замењујемо са неколицином. Армија у техничком погледу пропада. И узрок није само у недостатку финансијских средстава, управо се сада она повећавају за одбрамбене поруџбине. Ипак, наша индустрија не излази на крај са тим, чак ни са спонзорисаном поруџбином. Деведесетих година, то је било ,,Косово поље“ (у оригиналу мамаево побоище – потпуни пораз, велико крвопролиће, прим. Н.В.) у вези са приватизацијом, репрофилисањем, ликвидацијом савезне кооперације војно-одбрамбеног комплекса. И данас, ми не можемо да овладамо серијском производњом. Код ракета – то је једно, суштински, матично предузеће, кадро да произведе до 10 ракета у години. Мало је боље код тенкова и авијације. Али рећи, да ћемо ,,испливати“ у следећих 5-10 година, тешко је.

Још и зато, јер је војно-одбрамбени комплекс врло сложен систем, и он је стваран као систем. На најнижем нивоу, то су кружоци младих техничара, младих космонаута, секције ДОСААФ-а (масовна одбрамбено-патриотска организација у СССР-у, прим. Н. В.). Кроз све то формирала се одбрамбена свест до самих врхова власти, приоритет одбране земље био је чврст. Данас је војно-одбрамбени комплекс досегао најкритичнију тачку – то су кадрови, чија је просечна старост – 64 године. И смрт наших великих конструктора, доводи до непоправљиве штете, јер нема ко да их замени. Омладина врло слабо иде у конструкторске колективе. Наши великани – Корољов, Макјејев, Непобедимиј, Челомеј – они су живели за Идеју да створе оружје-чудо, да се пробију у космос, да одбране Отаџбину, а о материјалном они практично нису ни размишљали. Држава им је обезбеђивала изобиље на неком фиксираном, не сувише високом, по садашњим аршинима, нивоу, али оно најважније у њиховом животу беше – духовни, стваралачки Полет, служење Отаџбини, друштвено признање њихових заслуга. Данас, момци који ступају у војно-индустријски комплекс, питају: ,,А колико ће платити?“. А плаћа се руководећем специјалисти у одбрамбеној индустрији мање него возачу тролејбуса. Други момент ,,непрестижности“ јесте у томе што је скоро две деценије дискредитовано све совјетско, укључујући и наше велике конструкторе, који су приказивани као некакви милитаристи који теже ка свеопштем уништењу. Критична тачка, тачка бифуркације – то су конструкторски кадрови. И данас, ако се озбиљно размисли о препороду, треба почети… од кружока младих техничара.

Игор Шумејко: Маршал Жуков је сматрао да је ,,храброст наших војника“ главни, финални узрок Победе. Какав је морални потенцијал данашње армије?

Леонид Ивашов: Морални потенцијал – још једна критична тачка. Стање Његовог величанства – Официрског корпуса и целокупног личног састава. Изгубљен је узвишени смисао одбране отаџбине. Неке партије, као на пример Демократска партија, укључиле су у предизборни програм став по којем у армију иду само они који се не могу откупити. А ко може – нека уплати улог да не би служио. Армија, уз то, не схвата, шта да брани? Милијарде Абрамовича? Схватљиво је да она то не жели да чини. Данас, и официрски корпус, и уговорци, и регрути, по правилу, пореклом су из најсиромашнијих породица. Они виде опустошена села, хаварисана предузећа, потпуну корупцију и неправедност. И схватају, да то не вреди бранити.

Игор Шумејко: Да ли је пређена најнижа тачка наше политичке трајекторије? Шта данас представља ,,политичку вољу земље“?

Леонид Ивашов:  У Русији се одвијају врло интересантни процеси. Кардинално, ситуација се не побољшава, али се све доводи до такве ситуације да је практично немогуће стећи објективну информацију. Ако су раније постојали добри или лоши опозициони канали, данас је сва информативна мрежа потчињена само уздизању владајуће партије, администрације председника, самог председника. Као жанр је ишчезла политичка дискусија. Она је замењена политичким шоу програмима. И зато наши људи данас перципирају извитоперену реалност. По војној линији – преноси успешних проба, лансирања, од којих су нека стопроцентно лажна – али слика о томе постоји. Такође, ,,национални пројекти“ – ја их поредим са нашим ,,лењинским собама“ и ,,црвеним кутцима“. Шарена лажа, пи-ар, а не спокојно, системско наступање зарад побољшања живота.

Игор Шумејко: А виде ли се у друштву здраве, организујуће снаге?

Леонид Ивашов: Данас имамо потпуну неконтролисаност многих процеса и потпуну неодговорност. Створен је систем не само корупције, већ и систем тоталног неиспуњавања закона, наредби, инструкција. Закон постоји, али се он неизвршава или се извршава наопако, све зависи од суме мита. И то је једноставно опасна ситуација. Сада, што се тиче политичког поља – током година председниковања Путина, створен је систем  контролисаног политичког хаоса. Управо контролисаног. Политичке партије ни на који начин не утичу на ситуацију у земљи. Вештачки створена партија бирократа и лобиста ,,Јединствена Русија“ не испуњава своју улогу владајуће партије. Током различитих политичких дискусија, постављао сам им елементарно питање: ,,Ви сте донели 4500 закона, неко од вас их контролише, коментарише? Не. Ви носите одговорност за тај исти закон о монетизацији повластица? Не. Влада је одговорна? Треба да јесте, али… није“.

Као код корупције, где је код нас увек крив обични улични полицајац, тако је овде за неизвршење закона одговоран књиговођа некаквог обласног ранга. Неодговорност је комплетна. Партије не износе своје програме развоја државе. Чланови ,,Јединствене Русије“ говоре: ,,Ми имамо план Путина“. Хтео бих знати за тај план, у најмању руку, за десет година унапред, шта је његова суштина? Какав је модел друштва, економије? Иступајући на једном саборском скупу, питао сам чланове ,,Јединствене Русије“: ,,Ако би се данас распустила ,Јединствена Русија’, нешто би се променило?“ Народ би само осетио да има мање пи-ара. Друге се партије специјално стварају, укидају, обједињују, како би се тај политички хаос регулисао. На патриотском полу, како би се спречило стварање моћног покрета, подстакнуто је формирање неколико партија да би се уситнило бирачко тело. Плус још и различите партије-варалице, које одвлаче људе од озбиљних размишљања. Поље је сегментирано, и нема озбиљне политичке партије која је кадра да утиче да се десе промене набоље.

Данас опоненти Русије обављају велики посао, како би рашчланили и сам руски народ – на делиће, на становништво региона, на бирачка тела, на чланове многобројних партија. Видимо да се предузимају гигантски напори, како би се сузбила руска национална самосвест. Само је у Русији национализам реч, која одмах привлачи пажњу правосудних органа. Али класика геополитике и политикологије говори да је без национализма немогуће говорити о народу. То је фундамент сваког народа, сваке нације и у мононационалној, и у мултинационалној држави. Престану ли Французи да буду Французи и да сносе одговорност за Француску – те земље, са свим њеним националним мањинама, неће бити. Исто се односи на Немачку, Енглеску. И у САД схватају улогу Англосаксонаца. Само су у Русији, руски народ свели на исти ниво са свим осталим, и не само у правима, већ и у одговорности, то јест – неодговорности. Права народа су заменили са правима човека, и стога, нити народи имају права, нити посебни ,,људи“ имају заслужених права. Права су расподељена по социјалним групама у пропорцијама које зависе од постојања финансијских средстава у тим групама. То се тиче и службе у армији, и судског поступка, и свега другог…

Данас се партије могу родити само одоздо, само под утицајем националних покрета и социјалних група, путем стварања националне елите и изградње њиховог политичког инструмента. У противном, имаћемо такву владу као што имамо данас, која се не може назвати ни руском, ни владом Русије, ма какав критеријум к њој примењивали – ни по духу, ни по политици коју спроводи. У оквирима глобалне поделе рада, нама не дају (и то осећају и у Кремљу, и у свакој сеоској кући), да се развијамо тако како ми желимо. Нама додељују уску нишу – испумпавајте нафту и гас, достављајте чист ваздух, испоручујте лепе девојке и јефтину интелектуалну радну снагу, али и чувајте отпатке прљавих и опасних технологија. И наша влада, корак по корак, иде у том правцу. Узмимо то ступање у СТО. Нисам срео ниједног губернатора, бизнисмена, ниједног здравог човека, који би се за то борио, или само сагласио са тим. Сада улазити у СТО – значи уништити машинску индустрију, науку, пољопривреду, мали и средњи бизнис. Али, влада нас је тамо увукла.

Игор Шумејко: Да поразговармо о геополитичкој ситуацији. Како Ви оцењујете перспективе фамозне америчке ПРО у Европи и наше покушаје да не допустимо њено ширење?

Леонид Ивашов: У условима развоја глобалне ПРО (противракетне одбране, прим. Н.В.) САД-а, јачања неатомских система високопрецизног оружја, типа Томахавк, очувања у САД значајног ,,узвратног нуклеарног потенцијала“ (до 6000 бојевих глава), очувања атомског потенцијала Велике Британије и Француске, јачања савремених ракетно-нуклеарних средстава Кине – Русија, практично у потпуности, губи способност за нуклеарно обуздавање својих геополитичких супарника, пре свега САД, што ће свакако послужити као прилично искушење за њих, да покушају да реше своје геополитичке и економске проблеме са ослонцем на нуклеарну уцену, и на претњу употребе (или употребу) знатно надмоћнијих обичних средстава концепције ,,Брзог глобалног удара“. Не тако давно, труст мозгова РЕНД, по наруџбини војно-ваздушних снага САД, припремио је истраживање о Русији ,,Проблематичан партнер“ у којем се јасно говори: ,,Ако руска реформа оружаних снага прође успешно, оружане снаге Русије биће мањег обима, али са повећаним могућностима и средствима; њихова архитектура биће предвиђена за мале локалне ратове, а не војне конфликте великих размера“. То јест за одбрану од агресора типа Грузије, и не више од тога. Што се тиче ,,повећавања средстава и могућности“ – без индустријске основе земље не може постојати и развијати се одбрамбено-индустријски комплекс. Тај аксиом је познат сваком инжењеру-почетнику – као и немогућност да се уз разорену индустрију безбедно експлоатише и рукује са раније створеним технопарком земље…

Игор Шумејко: Леониде Григорјевичу, Ви сте анализирали војне аспекте ситуације која се формира. Шта кажете о морално-политичким последицама?

Леонид Ивашов: И распад СССР-а, и све невоље данашње Русије, повезани су са погрешним избором геополитичке идеје (инкорпорација у западну заједницу), са разарањем вековима стваране цивилизацијске основе (православно-словенске и руско-евроазијске цивилизацијске матрице), и никаквим делимичним преображајима без кардиналне промене тог уређења и стратешког правца, оне неће бити уклоњене. Садашње уређење и правац способни су само да ,,стварају“, по изразу истакнутог руског академика Б.Е. Чертока, богаташке забране. Прецизније – зоолошке вртове.

Русија се у ХХI веку нашла у крајње опасној геополитичкој ситуацији. Нови век, како је предсказао још у ХIХ веку наш истакнути земљак Н. Данилевски, биће ера не етноса и држава, као раније, већ епоха светских цивилизација (културно-историјских типова по Данилевском). И данас, разговетно се разабирају следеће тенденције:

– западна цивилизација све више губи цивилизацијске квалитете; све више вођена фарисејско-финансијском олигархијом, губи своје позиције на планети. У њеним недрима испољавају се обележја, која нису својствена чак ни свету животиња;

– либерално-тржишни модел западног типа развоја, себе је дискредитовао, пошто противречи смислу човековог бића, законима природе, преживљавању становништва планете;

– судбину човечанства у ХХI веку одредиће источне цивилизације, пре свега, Кина, Индија, а потом и исламски свет. Као духовно-моралније, колективистичкије, са очуваном својом животном енергијом. Али, њима ће се жестоко супротстављати светска финансијска олигархија, остатци англо-саксонске елите.

Русији је неопходно да изабере своје место у систему новог светског поретка, да дефинише своју улогу у светском оркестру цивилизација, да успостави властиту цивилизацијску матрицу. Зато су хитно потребни разрада и утврђивање геополитичке доктрине Русије. У новом столећу мењају се и карактер и размере геополитичке конфронтације. Она ће имати међуцивилизацијски карактер. Главним објектима те борбе, већ постају кључне области света (по правилу, раскршћа цивилизација: Балкан, Блиски исток, Кавказ, југоисточна Азија и др.), стратегијске комуникације, глобални ресурси. Процеси те конфронтације моделирају се данас у Авганистану. Главни театар геополитичке борбе у новој етапи, постаје духовно-цивилизацијска сфера.

Због свега изложеног, преко је потребно, да се брзо поново размотри стање заштићености руске државе и друштва, и да се донесе нова стратегија националне безбедности. Поново размотрити – значи схватити једноставну мисао, да у основи безбедности нације леже три фактора:

1. способност нације да очува своју суштину, и наравно бројност, кроз чување наслеђа предака, историје, традиције, културе, језика, духовно-моралног система вредности;
2. способност нације да репродукује, у новим историјским условима, национална обележја, вредности и особености (пре свега, духовно-моралне), а не само да чува и репродукује физичку бројност;
3. очување потенцијала националног развоја, то јест развоја национално-цивилизацијских обележја, квалитета и особености, који су се утемељили кроз векове и миленијуме, узимајући у обзир развој других народа и цивилизација, и измењене историјске услове.

На тај начин, решавајући проблеме националне безбедности, важно је не само сачувати територију и бројно стање становништва, већ најпре квалитет људи, њихово свето право да буду и да се развијају управо као Руси, Татари, Чукчи, Авари, а не као некакви универзални људи, биороботи.

Игор Шумејко: Дакле, где је место Русије у новом светском поретку?

Леонид Ивашов: Ма како жалосно, али уз очување суштине садашње власти, и уз продужавање правца која она спроводи, не назире се будућност Русије. Она ће се, у најбољем случају, очувати као другоразредна регионална држава, која се налази под утицајем светских центара моћи. Закон гравитације делује и у геополитици.

Данас, геополитички статус Русије као светске силе прве тројке (САД, Кина и Русија) ослања се на: инерцију наследства моћи Совјетског Савеза, ракетно-нуклеарни потенцијал, размере територије и постојање залиха природних ресурса светског значаја. По броју становника, већ нисмо велики, прешла нас је Индонезија, стиже нас Јапан, чак и Вијетнам; по квалитету људског потенцијала (критеријуми УН), током ,,мрсних” година, ми смо се скотрљали на 73. место. Удео Русије у светском БДП-у 2015. године чиниће мање од 3% (Кина – 18%), и то већ није светска сила.

Земља нема никакав циљ, не само развоја, већ и постојања, нико у земљи не зна, какав модел државе и друштва ми покушавамо да створимо, какав тип привреде, осим сировинске, планирамо да изградимо. У светској заједници, формира се чврсто мишљење о Русији као земљи која нагло пропада и изумире. По дужини животног века, посебно мушкараца, ми заузимамо једно од последњих места, и једно од првих по нивоу насиља против својих грађана, броју болесних људи, наркомана, по обиму корупције, неизвршавању закона и уредби. Више од четвртине становништва – испод линије сиромаштва. Земља се налази у прехрамбеној и технолошкој зависности од других држава и транснационалних компанија.  Одбрамбено-индустријски комплекс је престао да постоји као јединствена системска структура, која је кадра да задовољи потребе јединих савезника Русије – армије и флоте. Да, и оружане снаге земље престају да буду државна организација, која одговара потребама обезбеђивања војне сигурности државе. Остаци армије, после окончања сердјуковско-путиновских реформи, биће кадри само за дејства по жариштима зарад заштите одређених објеката, али не и државе у целини.

Данашња Русија се нашла изван светских цивилизација, успешно разоривши своју цивилизацијску основу – православно-словенско и евроазијско лидерство. У словенском свету имамо много непријатеља, али не и пријатеља и савезника. У односима са Украјином, руска власт учествује у сценарију који води ка оружаном конфликту. Белорусија, не видећи у руској реалности пример за имитацију, и осећајући сталну усмереност Москве да приватизује белоруску привреду, трага за партнерима и савезницима мимо Русије. Украјина и Белорусија, као уосталом и друге земље ЗНД-а, уз све њихове недостатке, граде националне државе са водећом одговорношћу главног етноса. У Русији, садашњи руски етнос је измучен и понижен, а руски национализам не само да је забрањен, већ се и кривично гони. Тако, о каквом братству са Украјинцима и Белорусима ми говоримо? Иста таква ситуација је и на словенском Балкану. Пријатеље и потенцијалне савезнике у арапском свету ми смо трампили за посебне односе са Израелом. Индију као стратегијски важног савезника одгурнули смо одустајањем од сарадње у сфери високих технологија и обманом у испорукама војне продукције. Уопште, савремена официјелна Русија искључила је из праксе међународних односа, цивилизацијски (етнокултурни и духовни) аспект, док баш цивилизације, а не етноси и државе, ступају на прве позиције у светској хијерархији субјеката. То је управо и предсказао још у ХIХ веку Николај Данилевски.

Заједница Независних Држава није се одржала као јединствен духовно-културни (цивилизацијски) простор, баш супротно, њени остаци руше се сваким даном. ЗНД је данас бизнис-клуб председника, где су главни догађаји постале трке за награду председника Русије. Ниједна од држава ЗНД-а није подржала одлуку руског руководства о признању независности Абхазије и Јужне Осетије. То говори о томе, да нове независне државе не повезују своју будућност са Русијом, да не виде будућност у самој Русији.

Под притиском Запада и властитих либерала, уништава се још један врло важан елемент нашег геополитичког потенцијала – културноисторијски. Наша историја је и тако вештачки раздерана: православље не признаје пагански период духовно-културног постајања Русије, негативно оцењује деловање Петра I, комунисти и социјал-демократи не прихватају монархију, либерали генерално негирају све руско и совјетско, и позивају да клекнемо и покајемо се пред Пољацима, Мађарима, Румунима, пред целим Западом. Сада је покренут обиман напад на смисао и глобални значај победе руског и других староседелачких народа СССР-а у Великом отаџбинском рату. Мислим, када би Американци имали толико славну и драматичну, као ми, историју, сваки становник планете би се клањао при сусрету са Јенкијима. Они би приморавали да се поштују, и пожњели би из историјског потенцијала максимум могућег.

И тако, можемо констатовати, да је геополитичка безбедност Русије под претњом: ми губимо своју геополитичку суштину као једна од светских цивилизација, као субјект светских процеса у ХХI веку. Преостаје једино да се уздамо у Бога и у руско чудо. Али, неминован услов руског чуда јесте радикална промена суштине власти. И власт, уз највећу одговорност за судбину земље и свих народа који је насељавају, мора бити руска по својој суштини, а не по презименима и паролама. Друго, истинска и веродостојна елита Русије мора опремити друштво и државу са сакралном националном идеологијом, предложити модел спољнополитичког позиционирања и унутрашњег развоја управо као самобитне цивилизацијске матрице. Треће, Русија са својим геополитичким савезницима, мора се потврдити у лицу не само посебних држава, већ и светских цивилизација, предложивши им нову прихватљиву агенду за развој човечанства у ХХI веку. За почетак, могуће би било да се вратимо поновном осмишљавању суштине ШОС-а, усмеривши тежиште на зближавање са Индијом и привлачући ка делатности будућег ШОС-а Латинску Америку, могуће, преко БРИКС-а.

Руско чудо ће се десити, ако поново почнемо да живимо по својој памети, прихватајући сва најбоља достигнућа других народа и цивилизација, ако се вратимо ка својим изворима и усмеримо ка високим и лепим циљевима. И обновимо проћердани врло моћни потенцијал руске цивилизације. И тада ће Господ помоћи нашој племенитој тежњи.

Превео са руског – Небојша Вуковић

Извор – http://www.nash-sovremennik.ru/archive/2012/n8/1208-13.pdf

НСПМ