Нама у Русији није најјаснија огромна жеља већег дела српског политичког естаблишмента да по сваку цену постану члан Европске уније. Да ли Србију у европској породици чека бар нешто лепо? Какву улогу Србија може да игра у јединственој Европи? Очигледно је да ће најконкурентније гране српске привреде бити разрушене, јер никоме у Европи нису неопходни – конкуренти, сматра генерал Леонид Решетњиков…
У совјетско време је кружио виц о учитељици која у разреду каже: „Децо, схватили сте да Бога нема. Зато хајде да сви стегнемо песницу и њоме запретимо небу. То учине сва деца, осим малог Мише. Учитељица пита: „Мишо, зашто ти не претиш небу песницом?“ Он одговара: „Ако тамо нема никога, коме да претим? А ако тамо има некога, зашто да му се замерам?“
Било је људи који су устали у одбрану Русије и за њу дали свој живот. Али ми смо претили небу песницом, и зато имамо 27 милиона погинулих. Колико је људи погинуло у Првом светском рату? Погинуло је 1,2 или 1,3 милиона. То су бројке које се не могу поредити. „Слаби цар“ Николај није пустио ни Немце ни Аустроугаре у Русију. Замислите само како смо ми учили историју? Људи чак и не схватају да непријатељ није дошао чак ни до Минска, а у Другом светском рату је непријатељ три године газио читав наш европски део. Кажу: „Цар је био слаб“. Како је цар био слаб, када се под његовом влашћу становништво Русије увећало за 55 милиона? Како се то може десити у рђавој Русији? Како су у самодржавној Русији могли да се роде Пушкин, Љермонтов, Мендељејев, Достојевски, Чехов? Ми се њима поносимо! Како смо могли да саградимо железничку пругу од Москве до Владивостока за 10 година, а чувену Бајкалско-амурску пругу још увек нисмо завршили?
Схватите, ми смо у Русији до крајњих граница изврнули своју историју. Ми не познајемо своју историју. Ми знамо за мит који је створила комунистичка партија. Још увек је Русу тешко објаснити да се империја развијала и давала добре плодове. Било је проблема, понекад и великих, али то су били проблеми развоја. Не проблеми распада, него проблеми развоја. Замислите, кажу да је Руска империја била слаба, да је период самодржавне власти био најмрачније доба у нашој историји. Како смо онда ми од онако мале Московске кнежевине, која је била мања од Србије, могли да постанемо држава која се протеже од Варшаве до Калифорније? Зар је за неколико векова „мрачна и заостала“ Русија могла тако да се прошири? Али један део становништва не прихвата никакве аргументе. Они понављају једно исто: „крвави цар“ и „крвава империја“. А све зато што је створена лажна религија. Совјети су схватили да Рус без вере ништа не ради. Идеал је био света Русија. А они су смислили други идеал: комунизам на земљи. Имају и свог „бога“, зове се Владимир Лењин. Ено чувају и његове „мошти“. Имају и „светитеље“: Ђержинског и Стаљина. И као свака јерес, она се чврсто укоренила у појединим срцима и не дозвољава тим људима да разумеју нешто светло.
Сами ћемо себе издати. Ништа нећемо имати док се не вратимо Русији, док се не вратимо Србији. Ништа нећемо имати док се не вратимо Богу. Сваки дан треба да будемо са Богом. Ми можемо да победимо само молитвом и вером у Господа нашега Исуса Христа!
Треба говорити оно што је на срцу! А срце правог Руса каже да је најважнија истина. А истина је Господ Бог. Без те истине се нећемо померити с места.
Ако пуштате НАТО на вашу земљу, ако им градите базе и постављате њихове ракете, ви морате схватити да ми, уколико дође до тог напада, можемо заратити против своје браће! Браћо Срби, и вас вуку да уђете тамо. Зашто се труде да рашчисте ово последње острво независности? Да би га уврстили у јединствени фронт против Русије. Тај фронт је практично већ формиран, остала је само Србија. И ако то крене, доћи ћемо до апсурда – Срби ће се окренути против Руса. Ми ћемо тако изгубити сваки оријентир у животу.
Нама у Русији није најјаснија огромна жеља већег дела српског политичког естаблишмента да по сваку цену постану члан Европске уније.
Да ли Србију у европској породици чека бар нешто лепо? Какву улогу Србија може да игра у јединственој Европи? Очигледно је да ће најконкурентније гране српске привреде бити разрушене, јер никоме у Европи нису неопходни – конкуренти. Ти процеси нису нови, они се одвијају већ десет година. Приступање ЕУ многе асоцира на могућност безвизног кретања у шенгенској зони, али Бугарска и Румунија показују да и са тим може бити проблема.
Европска унија пуца по свим шавовима, а упорна жеља српске владе, укључујући и председника Николића да уђе у ЕУ, личи ми на покушај да се укрца на брод који тоне.
генерал Леонид Решетњиков, Таблоид
