Лепосавић: Страховлада породице Јаблановић, шпијуна, батинаша и нарко дилера

Општина Лепосавић на Косову и Метохији, прави је пример шта се дешава када се од злога отргне гори, у овом случају “владајућа”, породица Јаблановић, која сама господари овим подручјем. На сцени је нескривени, школски пример идиократије (владавине идиота) коју неизбежно прате посесивност, халапљивост, грамзивост…Ти људи живе у непрестаном грчу своје психе, до мере анималног нагона гориле који завукавши руку у шупље дрво, одавно припремљену му замку, зграби неколико плодова на дну шупљине и по цену своје смрти не испушта их. Ту наступа пропаст, јер он више не гледа својим очима, већ пуним шакама.

У општини Лепосавић, значајној стратешки јер је етнички чисто српска и никада није етногеографски припадала Косову (само насилно, административно), на власт је доведен клан Јаблановић захваљујући Вучићевом министру Александру Вулину али и много више због масовног бојкота, јер народ није желео да учествује у издаји фактичком признавању албанских власти у Приштини. Гашењем институција државе Србије, временом је угрожен голи опстанак овдашњих Срба који све мање виде излаз у бојкоту система лбанских сепаратиста када им је сва друго одузето а сами су немоћни.

Клан Јаблановић познат је по многим „преступима”. Против Драгана Јаблановића Специјалном тужилаштву у Београду поднета је кривична пријава због сумње за шпијунажу. Тада је смењен са функције председника Привременог органа општине Лепосавић. И у то време оптуживан је за проневеру и ненаменско трошење милионског износа из буџета државе Србије кроз спајање разних пројеката и нерасписивање тендера за набавке. Његов син, Александар, познат је по преком карактеру, потезању пиштоља али и неподесних изјава које су га коштале политичке каријере у систему самопроглешене државе Косово. Док је био на функцији председника Српске листе, спекулисало се да је узео 100.000 евра од Харадинаја тврдећи да је то за Српску листу, а новцу, иначе намењеном Београду, на име подршке за улазак у такозвану “владу Косова”, изгубио се сваки траг. Због сумње да је умешан у криминал смењен је са функције председника те листе. Други син, Марко, ухапшен је крајем јануара прошле године године, када је у службеним колима министарства за рад и социјална питања, превозио већу количину хероина.

Са њима су се Вучићеви намесници дебело намучили не би ли преузели власт. Ова борба за територију слична је онима у афричким нетакнутим преедлима које међу собом воде дивље звери што ствара надреалне „косовске разгледнице” кроз варијанте (а)социјалног понашања локалних властодржаца. Циљ је само један – шака пуна „плодова”. Сврха – уништити државу Србију до корена и на том месту успоставити „независно Косово”.

Јасно је да ту више нема потребе за интелектом нити способношћу, које би биле само сметња услед веће или мање дозе савести која код таквих ипак постоји, па су најбљи они који овакво стање прихватају и у њему умеју да запливају. Дубоко и далеко.

Тако је до недавно директор директоријата за инфрастуктуру општине Лепосавић, а при систему тзв „републике Косово”, била бивша кафе куварица при Центру за социјални рад у Лепосавићу, Драгана Дамњановић – Денић. Захваљујући свом тако стеченом утицају на платни списак буџета сепаратиста из Приштине додала је девера, снају и наравно свог супруга, иначе запосленог на позицији кондуктера у „Космет-превозу”. За то време и сама је примала дуплу плату, и из буџета Републике Србије, као кафе куварица. То свакако не би могла да није имала пуну подршку дугогодишњег директор Центра за социјални рад (2001. до 2012.) Драгана Јаблановића, који од септембра 2012. обавља дужност председника Привременог органа општине Лепосавић при српским државним институцијама, да би јануара 2014. године био изабран за градоначелника Лепосавића по законима тзв “републике Косово”.

Кафе куварица није једина сарадница Јаблановића која је уживала знатне привилегије. Наиме, Бранко Бојовић такође сарадник и одборник у Јаблановићевој општинској администрацији, запослење је обезбедио за себе, супругу и оца, иначе пензионера. Оцу указује велико поштовање и доводи га на место директора директоријата за градско грађевинско земљиште. Но, будући у годинама, отац није био у стању да редовно долази на посао те је наишао на разумевање свог послодавца коме није сметало што директор на посао долази тек онда када се дели плата. Овде појам “дели” има буквално значење јер заправо нико од ових људи ништа конкретно не ради а посла су се прихватили искључиво зарад месечних примања. Других привилегија није могло да буде а прихваћени су од послодавца из Приштине којима је једино било важно да квази-институције сепаратиста заживе и на северу покрајине како би и тамошње Србе интегрисали у свој систем што представља крупан корак ка заокруживање албанске “независности”. Локалне властодршце “мотивисали” су редовним попуњавањем буџета и никакавом контролом трошења тих средстава.

Примера ради, Драгана Дамњановић – Денић као директор директоријата за инфрастуктуру, потписом је одобравала све инвестиционе радове на територији општине Лепосавић, од асфалтирања путева преко изградње разних објеката до олимпијског базена. Мало је шта започето, још мање завршено. Како је новац за финансирање развоја општине Лепосавић обезбедила Европска унија и тзв „влада Косова”, послови су морали да буду склопљени са албанским фирмама којима је исплаћиван тек део новца пред склапање посла или чак ни то али се највероватније очекивало да се они, пошто није било извођења радова, неће ни бунити што ни исплата није обављена по уговору. На крају је један број власника албанских фирми тужио општину и на суду при сепаратистичком систему добио случај након чега је оптшина била принуђена да исплати одштету. Како није било довољно средстава на оштинском рачуну, одлуком тих судова он је блокиран.

Иначе, инвеститори нису тражили извештај о трошењу новца па су грађани, и сви заинтересовани, остали ускраћени за званичну информацију о томе а Јаблановић удобно заваљен у своју фотељу.

Најиздашнија политичка обећања, па тако и пред оне по систему косовских сецесиониста, односила су се на отварање нових радних места па је готово највећи број гласача баш то мотивисало да изађу на последње квази-изборе. С тим што се онај ко жели посао налази у некој врсти “подразумеване обавезе” да на гласање са собом поведе и чланове своје породице. Мада је не ретко и то прецизирано у преговорима током трговине гласова па онај ко доведе више људи, има више и шанси за посао или привилегију ако оне нису само празно обећање. А овде је баш то био случај. У ишчекивању расписивања конкурса за нова радна места ти исти гласачи су сазнали да су она већ попуњена. Тачније, Драган Јаблановић се сам похвалио, потврдивши у гостовању на локалној телевизији, да је упослио 220 радника од чега је нешто више од половине већ имало засновани радни однос при српским институцијама И представљали су махом део његових најужих сарадника и политичких “симпатизера” још од раније.

Парадоксално, као и све остало у овој причи, уместо да се говори о заради запослених и евентуалном расту стандарда на локалном нивоу, општинска комисија оптужила је Драгана Јаблановића за проневеру два милина и 350 хиљада евра! Чак је на некој од претходних седница један од чланова комисије, Ненад Радосављевић иначе власник РТВ “МИР” из Лепосавића и још од првих дана окупације у добрим односима са УНМИК-ом и другим безбедносним службама, изнео је податак да је Александру Вулину новац за стан о коме се у медијима говори већ дуже време, није дала никаква тетка из Канаде већ кум из Лепосавића, односно управо Драган Јаблановић, тврди извор Магазина Таблоид.

Радосављевић је већ током кампање за последње квази-изборе на КиМ, на којима је и сам предао кандидатуру испред Грађанске иницијативе “Народна Правда”, истакао да је Јаблановић уз помоћ сепаратистичких власти “приграбио све”.

“…Располагање новцем, одлучивање о томе где ће се и за шта тај новац трошити, куда ће се улагати, у које село. То је све потпуно приграбио за себе и никога не консултује. Располаже новцем како он хоће. То значи да новац из Приштине беспоговорно дају, чак мислим да га стимулишу, да би он тај новац трошио како хоће и да притом приграби део новца и за себе и оне које су га ту поставили”, појаснио је Радосављевић.

Та моћ се огледала и у опстанку на власти на челу општине иако није био члан СНС већ Јулиновог Покрета социјалиста. После неколико година неуспелих покушаја да загосподаре и општином Лепосавић, Вучићеви људи окупљени око Српске листе, коначно су то успели октобра прошле године довозећи из централне Србије аутобусе расељених и оних који су на КиМ тек рођени а отишли пре три или четири деценије. Са толиким бројем гласова на место новог градоначелника по систему тзв “републике Косово” дошао је Зоран Тодић кога су као честитка дочекали повећи дугови и блокирани рачуни. Врло брзо реагује саопштењем, већ устаљеним најоштријим методом Српске листе, наводећи да су дугови у овој општини направљени услед противзаконитих процедура јавне набавке бившег градоначелника Драгана Јаблановића.

“…Свестан сам да Јаблановићи увредама на рачун Српске листе желе да у неким албанским партијама нађу заштитнике од криминалних активности које су вршили у општини Лепосавић, али им то неће проћи”, навео је Тодић у саопштењу додајући да ће се “том групом губитника” бавити надлежни правосудни и полицијски органи.

Уместо тога, месец дана касније, заклетву “републици Косово” положили су одборници те општине и то на свечаној седници(!) симболички заказаној у 12.44 а коју су пратили представници КФОР-а, ОЕБС-а и Европске уније! Њоме је иначе председавао најстарији одборник а то је бивши градоначелник Драган Јаблановић!

Но, кампања за освајање власти била је широка и на неколико фронтова. Тодић је, ако не дугове оно био у вези да оствари што је својим сарадницима обећао пре избора. Тако је једном од кандидата за одборника у општинској “скупштини”, Небојши Нинићу који није освојио довољан број гласова, обећао место директора директоријата за спорт. Тодић је своје обећање испунио али на незадовољство “виших органа власти” односно ефуместички помињаних као “неформални центри моћи”, прецизније – криминалне структуре. Представници тих “органа” су решење којим је Нинић именован на жељено место директора, исцепали пред њима чиме је оно “правоснажно” престало да важи. Огорчен због тога Небојша Нинић нешто касније физички напада Тодића задајући му неколико удараца песницом и шамарајући га. Ситуација је достигла врхунац када су учесници међусобне претње потврдили потезањем пиштоља због чега је косовска полиција наредних неколико дана обезбеђивала кућу Зорана Тодића.

На место директора директоријата за спорт изабран је Гојко Миливојевић, бивши директор Дома културе у Лепосавићу. “Он је увек био флексибилан и поседује приступнице свих политичких странака које су биле на власти у општини Лепосавић”, навод извор Магазина Таблоид.

За 1. фебруар, непосредно пред закључење овог броја због чега не можемо да пружимо више информација о њој, заказана је седница новоизабраног састава општине Лепосавић по законима сепаратиста са чак 16. тачака дневног реда. Из редова ових посланика сазнајемо да се очекује жустра расправа о корупцији, несталом новцу, о запосленима који не примају плате (А то им је ионако био једини циљ да у свему овоме учествују) јер су оба жиро рачуна, по српском и албанском систему, блокирана.

Жиро рачун за средства из Републике Србије блокиран је по правоснажној пресуди Суда из Краљева а по приватној тужби предузећа из тог града “Амиго” које је градило спортску халу. Оптужбе за онај рачун по систему сепаратиста такође стижу све гласније а окривљени је, наравно, Драган Јаблановић, бивши градоначелник “општине” Лепосавић.

Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице)

Таблоид

фото: Ало.рс