Није могла да прође ни тродневна жалост посвећена жртвама великих мајских поплава. Већ другог дана жалости, у четвртак 22. маја, и директор и председник Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) су пожурили да новинарима у Београду објаве да је њихова банка „заинтересована да учествује у приватизацији ‘Телекома Србија’, ‘Дунав осигурања’ и Аеродрома ‘Никола Тесла’“.[1] Гвожђе се кује док је вруће. Воде су још биле високе, неки људи су се још евакуисали, размере штете још нису биле познате, коначан број жртава још није утврђен. Другим речима, право време за класични неолиберални гамбит. За ону врсту лешинарења коју је описала Наоми Клајн у својој чувеној, упозоравајућој књизи „Доктрина шока: Успон капитализма катастрофе“: „Више од три десетљећа Фридман и његови моћни сљедбеници усавршили су управо ту стратегију – чекати кризу великих размјера, а затим, док се грађани још опорављају од шока, приватницима продати дјелове државног власништва, и, што брже, реформе учинити сталнима“.[2]

На такву врсту безобзирног простаклука се ова два чиновничића финансијског капитализма одговорног за велику економску кризу 21. века засигурно не би усудила да нису били сигурни да имају подршку битних људи у држави и домаћој јавности. Сав онај презир који људи осете када нпр. виде родбину преминулог да се препире око тестамента „док се тело још није охладило“ више је него примењив у овом случају. С тим што нам ни један од ове поменуте двојице нису ни близу тога да буду род. Србија, која је већ била до гуше у дуговима, сад је била и буквално под водом. Али соју којег је Џон Перкинс по злу прославио у својој „Исповести економског убице“ не може да падне напамет помисао да се, макар из спољашње пристојности, макар из маркетиншки одглумљеног пијетета, уздржи док се још броје мртви и траже нестали. Зов изгледног профита је очигледно прејак, мирис крви неодољив.

Наравно, голи нагони су обликовани опробаним методама психолошког ратовања. Треба извући максимум из кризе.Дезоријентисаном народу треба одмах, док не може да стигне ни да размишља, наметати нове „неминовности“. Немој ни да помислиш, само зато што се тренутно давиш, што си остао без ичега, што не знаш где ћеш и шта ћеш сутра, што можда не знаш ни да ли ти је неко ближњи жив – да можеш да избегнеш своје „обавезе“. Да продаш све што је вредно у твојој (државној) кући. А, пошто си сад у невољи и треба ти новац, мораш да имаш на уму да цена данас не може, разуме се, да буде иста као и цена јуче. Као што ни цена данас, ако не пожуриш да продаш, неће бити иста као цена сутра. Ништа лично, то је бизнис.

Ако се сада прстом јавно упире у свакога ко покушава да искористи ову несрећу да би дигао цене дефицитарне или најнеопходније робе, да би пљачкао напуштене куће, да би нудио струју по „два и по пута већој цени“ по тврдњама самог премијера[3]и директора ЕПС-а[4] – где се дедоше строги моралисти из власти да осуде овакво понашање, ову злоупотребу несреће Србије од стране двојице челника ЕБРД-а, ово гажење по званично објављеној жалости у маниру “businessasusual”? И, додатно, како би другачије могао овај гест да се посматра него као шамар, као знак најдубљег презира према земљи и народу Србије од стране ЕБРД-а?

Поплава је избацила многе ствари на површину, па и очигледну чињеницу да је Србија постала практично земља Трећег света, захваљујући управо тзв. неолибералним реформама. И земља са неадекватном војском – поготово неопходном инжењеријом – захваљујући „реформама“ НАТО-курсиста[5] (питање за надлежне: хоће ли и они да сносе одговорност?) И сада, неки од главних ментора и саучесника у уништавању државе би да нас докрајче, истим рецептима. Које најављују док се у Србији још умире – и то не само од последица поплава, него и последица осиромашеног уранијума, за који одштета није ни плаћена (али, треба рећи и ово, није ни тражена, од било које власти после 2000.). Они би сада да зграбе оно што нам је преостало, што још вреди и може да нас извуче из перманентне беде на коју би да нас осуде. Зашто би нпр. профит од Телекома остајао у Србији и био коришћен за развој електротехничке струке и индустрије, кад би лепо могао да се извлачи из земље и да се користи за развој нечије туђе електротехничке струке и индустрије? Зар овој бедној и никаквој Србијици, којој је место једино у чекаоницама, са просјачким шеширом у рукама[6]? И то је био део поруке из ЕБРД-а у дане жалости. А ћутање из власти може се тумачити само као одобрење, као позив на похару онога што нам је преостало. Без и трунке стида и пијетета.

Они који су провели мало више времена у пустињи знају. Ако видиш лешинаре како круже над неким местом, провери шта је то над чим круже. Ако је у питању, не дај Боже, човек и ако још нису приступили жртви, пуцај у вис да би лешинаре растерао. Не одмах у њих, јер они само делују по свом природном нагону, због којег су и постављени на земљу. Осим ако су већ кренули да черече плен или су упорни и неће да одступе. Свако има своју улогу. Лешинари своју. А људи, не звери у људском облику, своју.