С. С. Балмасов
Либан, као и раније, остаје важно место у добијању битке за Сирију. За власт Башара Асада је од животне важности контролисање, у пуном обиму, ситуације у тој држави, због тога што преко њене територије стиже оружје противницима сиријске власти. Транспорт оружја преко Либана има првостепену важност за наоружану опозицију која оперише у реону Хомса и предграђима Дамаска. Све једно, до стабилизације је далеко: практично сваки дан се дешавају сукоби на граници са шверцерима и пушкарање са сиријским војницима, као, на пример, 2. јула када је као резултат ракетног напада на пункт имиграционе полиције са територије Либана било рањавање два граничара.
Међутим, заплена 27. априла брода „Луцвалах Други“ од стране либанске војске, који је ишао из либијске луке Мисурата са оружјем за сиријску опозицију, принудила је главне спонзоре анти-асадовског покрета, оличене у Катару и Саудијској Арабији, да поново прегледају планове о транспорту оружја. После тога, све што је неопходно за борбена дејства доставља се у више мањих испорука.
Постоје подаци о томе да се заплена „Луцвалаха Другог“ десила због разлике у односима према дешавањима у Сирији – противника Асада. У односу према овом догађају се појавило „посебно мишљење Турске“. По подацима либанских извора, добивши информацију о припремању заплене, посада „Луцвалаха Другог“ замолила је Турску за дозволу да уђе у њене територијалне воде. Свеједно Анкара је одбила да спасе терет који су превозили њени конкуренти.
Заплена брода са товаром оружја северно од либанске луке Триполи је извршена од стране елитних јединица либанске морнарице, што се десило после добијања информације од либанских специјалних служби. На броду, који је извршавао чартерну пловидбу, наручену од сиријског бизнисмена који живи у саудијском граду Џида, није се налазило „гориво за моторе“ како је назначено у документима, већ разно војно наоружање, које укључује митраљезе и против-тенковски ракетни комплекс који још увек ретко може да се нађе међу противницима Асада.
Поставља се питање: како су ови подаци дошли у посед либанских специјалних служби? Сагласно изворима из Бејрута, подаци о три вода који су задржани од стране либанске војно-обавештајне службе, која тесно сарађује са Хезболахом и са својим сиријским колегама, стигло је из штаба привремених снага ОУН у Либану.
По свему судећи, ти подаци су стигли од Западних обавештајаца који се налазе у Либији и били су послати до испловљавања брода из Либије.
Треба приметити да Запад још увек не показује активна дејства у односу према дејствима сиријског режима у Либану. Штавише, територија ове државе се користи као канал за везу између обавештајних служби земаља НАТО-а и Сирије. Човек који одговара за послове у Либану у сиријској војно-обавештајној служби – Мухамед Насиф Хаирбег и лични саветник за безбедност Башара Асада су у Либану организовали сусрете са својим Западним колегама. Један од њих се догодио у априлу, недуго пре заплене пошиљке оружја из Либије у Либан.
Основни тон у разговорима су одређивали представници француских и у мањем степену британских обавештајних служби. Главни циљ тих консултација је био покретање канала за везу између Запада и режима Асада, преко кога су му слати разни предлози који су се тицали услова његовог одласка са власти. Такође, Париз и Брисел разматрају могућност да тај канал буде у блиској перспективи средство мање-више регуларне комуникације званичног Дамаска.
По другим подацима (те податке је добавио Хезболах, који се користи хаосом који је настао после Другог либанског рата), Хезболах је раширио комуникације с југа Либана, и из региона долине Баалбека према центру Бејрута. По информацији из либанских извора, после откривања овог канала везе Хезболаха и њему подређених група, успело је да се открије учешће те групе и шиитске организације Џихад Албина у ликвидацији либанског премијера Рафика Харирија која се десила 2005. године.
Откривање мреже Хезболаха су помогли либански хришћани који му нису дозволили да оствари комуникацију њиховом територијом, што га је натерало да их заобиђе. Тако је, на пример, било у реону села Тарчич. Сада се та мрежа користи као средство комуникације искључиво војног крила организације.
У овом смислу је неопходно приметити разлику у ставовима Западних земаља и арапских монархија персијског залива који практично отворено подржавају сиријску опозицију новцем и оружјем. Последњих девет месеци, Катар активно користи Либијце за пренос неопходних средстава за сиријске побуњенике, као и неопходну опрему за обуку побуњеника.
Запад је до сада углавном радио на појачавању санкција и дипломатског притиска у односима са властима Асада. Још увек се обавештајне службе европских земаља суздржавају од активне подршке сиријској опозицији. Тај правац није изменила ни победа Франсоа Оланда у Француској, и раскол у виду подељених мишљења која се тичу тога коме, како и у коликом обиму пружати помоћ. Слична тенденција се одражава и на посао француских обавештајних служби које указују на то да ће сиријска опозиција у случају свргавања Асада бити још мање лојална у односу са Западом и појединачно према Француској, него садашња власт.
Врло важан став у вези с тим има мишљење бившег шефа DGSE Жан-Клод Кусерана, који је био саветник у француској амбасади у Дамаску од 1993. до 1996. године и који је радио на пословима са сиријским обавештајним службама – омогућавање „техничке помоћи“.
Заплена брода са оружјем је принудила да се појача његов пренос преко других канала, а у том смислу Турског и Јорданског. Све једно, оружје наставља да стиже у Сирију и преко „либанске маршруте“. У количини отпремљеног оружја, претходно наведеним путем преко либанске луке Триполи, се налазе и одређене количине против-тенковских ракетних комплекса и минобацача.
Сагласно изворима из Западних специјалних служби, помоћ при транспорту кроз сиријске баријере пружају и поједини поткупљени људи либанског сунитског лидера Саада Харирија. То су борци Хезболаха, од којих су неки већ били хапшени од стране месних специјалних служби.
Операције специјалних служби Башара Асада у Либану
Власти Башара Асада спроводе операције против оних који подржавају Сиријску слободну армију, и још од априла и претходних месеци је утицај Дамаска на догађаје у Либану појачан.
Башар Џаафари, амбасадор Сирије у ОУН, се у свом писму жалио још крајем маја на то што је одређена територија у Либану која се граничи са Сиријом „постала сигурна територија за терористе из Ал-Каиде и Муслиманске браће“, који раде на поткопавању мировног плана Кофи Анана. А за то време сиријске специјалне службе се старају да ситуацију у Либану ставе под контролу.
Без обзира на постојање искушења да се на територију Либана уведе сиријска војска, сиријске власти избегавају ту замку јер би послужила као повод да се прогласе „агресором“, и труде се да зарад тих циљева користе либанске граничаре и посебно обавештајне службе, у том смислу и војне, с којима тесно сарађују њихове сиријске колеге преко Хезболаха.
Уз њихову помоћ, горе поменути Мухамед Насир Хаирбег координисао је неколико операција против Либанаца који су подржавали сиријске побуњенике на северу Либана (у реону либанског града Триполи).
Као резултат тога, 12. маја, на основу сумњи у организовање илегалног допремања оружја на територију Сирије, био је ухапшен један од лидера месних салафита – Чади Мавлави. По подацима месних извора, он се касније одрекао било каквих веза са сиријским побуњеницима.
Двадесетог маја, при покушају избегавања заседа либанске армије у близини сиријске границе у Халби, убијен је заједно са својим телохранитељем имам Шеих Ахемед Абдел Вахид. Сиријске обавештајне службе су организовале потеру за њим због тога што је био један од организатора помоћи побуњеницима. А по либијским изворима, он је пружио отпор и погинуо је у размени ватре.
Следећег дана, када су његово тело предали рођацима, на сахрани овог утицајног шеиха скупило се хиљаде сунита. По информацијама којима располажемо, многи од њих су се заклели да ће се осветити за његову смрт и да ће продужити његово дело.
За то време, алавитска мањина у либанском Триполију наставља са својим упадима из реона Џеб-Ел-Мохтен у суседни кварт Баб-Дебане, где је организовано лечење рањених сиријских побуњеника.
При томе, либанска обавештајна служба General Security, на чијем је челу шиит Абас Ибрахим, враћа Дамаску услугу за финансијску и сваку другу помоћ својим савезништвом. Тако су њене (сиријске) колеге 19. маја ухватиле тројицу терориста који су били у вези са прошлогодишњом отмицом естонских туриста у долини Бекаа.
Могуће учешће Хезболаха у сиријским догађањима
Говорећи о улози Либана у развоју догађаја у Сирији, немогуће је не приметити и „повратну везу“ која се односи на учешће Либанаца у борбама на страни Асада на сиријској територији. Као што је познато, противници власти окривљују Хезболах за учешће у гушењу „револуције“. У својству доказа учешћа либанских шиита у борби са противницима сиријских власти, опозиција указује задржавање групе од 14 ходочасника из Либана, у реону Иглиба, који су у суштини емисари Хезболаха високог ранга.
Ови догађаји су се одиграли у области сиријско-турске границе, а довели су до појачаног деловања регионалних обавештајних служби. Ово може индиректно да указује да су поједини шиитски ходочасници у ствари тајни агенти.
Одговорност за њихово хапшење у провинцији Иглиб је 22. маја преузела на себе мало позната терористичка организација „Сиријски устаници у Алепу“, под руководством Хасана Едина Аваха, која је финансирана од стране Саудијске Арабије, а која је повезана са дисидентском фракцијом Сиријске слободне армије.
После тога су заробљенике поделили у две групе; прву чине стварни ходочасници који су се преко Турске и Алепа враћали из Ирана; друга група су били осумњичени да су агенти Хезболаха. Међу последњима су и активисти као што су Абас Шеиб и Хусеин Хамун, као и други осумњичени људи чију „чистоту“ побуњеници нису могли одмах да утврде. Њихова сумњичења су се тицала истинских циљева боравка у Сирији. Подозрење је појачавало то што су са собом носили моћне двогледе и савремене камере које се не налазе код обичних путника.
Либански ходочасници су такође били тема разговора у Санкт-Петерсбургу током разговора са делегатима ЕУ који су се одржали 2. и 3. јуна. На иницијативу руских представника, 6. јуна су се одржале консултације о питању енергетске безбедности и Блиског истока с учешћем представника из Либана, Ирана и Турске.
Према либанским изворима, група Хасама Едина Авака је ради ослобођења заробљеника захтевала повлачење Хезболаха са територије Сирије у пуном обиму и окончање њиховог учешћа у гушењу „устанка“. Други услов – враћање посмртних остатака Хусеина ал-Хармуша (Слободни сиријски официри) који је по једној од верзија био ухваћен у септембру 2011. године од стране специјалних служби Асада не територији Турске, пребачен у Сирију и погубљен.
Ова ствар је показала такође и ограниченост утицаја туских специјалних служби и власти на побуњенике, који су још 25. маја обећали да ће брзо наћи и ослободити задржане ходочаснике. Турска обавештајна служба MIT, која је повезана са Слободном сиријском армијом, никако није могла да помогне у остварењу овог циља. Представници либанских власти су узалуд чекали појављивање заробљеника на договореном месту на сиријској граници. По разним подацима, противници Асадових власти су заробљене Либанце пребацили на турску територију у пограничну зону, а по другим – они су остали у Сирији.
После тога, шеф MIT, Хакан Фидан, 30. маја, је у Истамбулу примио либанског премијера и министра унутрашњих послова. Приликом тог сусрета он им је изложио своје виђење догађаја. У сваком случају, то што се десило доказује да Турска нема одлучујући утицај на радикалну сиријску опозицију. Чак ни на њен део који се користи подршком и оперише у пограничним реонима Сирије.
Упркос изјавама сиријске опозиције о активном учествовању Хезболаха у гушењу побуне против Башара Асада, Западне обавештајне специјалне службе ово не потврђују. Али, у исто време, они уочавају наводна места погибије шиитских бораца у Сирији. По подацима либанских извора, најмање седам бораца Хезболаха погинуло је на сиријској територији од момента почетка „Арапског пролећа“ у тој земљи. Ови подаци нису уверљиви, и они се заснивају на подацима граничара који бележе премештање представника Хезболаха преко сиријско-либанске границе у Либан, заједно са њиховим товарима, а у том смислу и телима погинулих бораца у Сирији.
Према информацијама либанских извора, троје од њих погинули су у области града Блудан између Дамаска и Бејрута, још двојица су били убијени у Хомсу, а два преостала погинула су у предграђу Дамаска. Такође, према истим изворима, поједини лешеви су били измасакрирани од стране побуњеника из мржње према странцима који се боре раме уз раме са безбедњацима Асада а против опозиције.
Потврде које се тичу могућег утицаја Хезболаха у сиријским догађајима су се јављале и раније. Још у августу 2011. године Западни медији, а посебно Radio France, објављивали су делове „необјављеног извештаја“ високог комесара UNHCR у којем се говорило о томе да борци Хезболаха и Корпуса страже исламске револуције[1] стрељају дезертере сиријске армије. Хезболах је већ оповргао ту информацију. Једнако и „неутралност“ тог покрета, с тачке гледишта противника режима Асада, изгледа нелогично.
Још једна изјава која се тиче учешћа Хезболаха у гушењу „Сиријског пролећа“ се појавила почетком марта 2012. године. Делимично, у одломцима, новина „Аш-Шарк ал-Аусат“ је објавила интервју с вишим бригадним генералом армије Асада који је служио у обавештајној служби Ратног ваздухопловства и, наводно, дезертирао – прешао на страну опозиције.
У том материјалу говорило се да вероватно у Сирији дејствује иранска оклопна бригада и четири батаљона Хезболаха (101., 102. и 103., а такође и батаљон за специјалне операције који има задатак прецизних и појединачних ликвидација).
Како тврди та иста новина – „Аш-Шарк ал. Аусат“ – у гушењу сиријске опозиције учествују специјално обучени делови Хезболаха. У том смислу, састоји се и од бораца који су завршили обуку у Сирији. По њеним подацима, специјалност 101. батаљона су уличне борбе. Према томе, његови борци су могли да учествују у специјалним операцијама у предграђима сиријске престонице.
Било како било, не треба преувеличавати значај могућег учешћа Хезболаха у гушењу устанка опозиције. Углавном, његова помоћ се састоји у неутрализацији опасности по власти Асада која долази са територије самог Либана.
Што се тиче могућег активног учешћа Хезболаха у борбеним дејствима у унутрашњости Сирије, оно је слабо вероватно. На то указује и чињеница да многи либански борци лошије познају сиријски терен од самих Сиријаца, и због тога што су они више обучени за партизанско него антипартизанско деловање.
Тим пре што власт Асада има довољно оданих бораца, иако они и не могу физички да обезбеде присуство у свим потенцијално опасним областима по власт.
Како год, у перспективи, у случају оштрог погоршања ситуације у Сирији, Хезболах ће, за кога је очување про-иранске оријентације службеног Дамаска од животне важности, можда узети активније учешће у догађајима који следе.
У сваком случају, увлачење Либана у унутар-сиријски конфликт тицаће се интереса Дамаска, Техерана, Ријада и других про-сиријских (про-иранских) и про-саудијских група, што је само питање времена.
С. С. Балмасов, 6. 7. 2012.
Превод: Институт Ближнего Востока
Превод са руског језика: Бошко Јовановић
Напомене:
[1] Одреди који спречавају дезертирање.
