СРБИЈА, осим онога што заиста не може да набави на нашем тржишту, попут нафте, гаса, електронике, разних сировина за хемијску, прехрамбену, грађевинску индустрију, увози и много тога чега имамо на претек – на тоне паприке, парадајза, бораније, купуса, па чак и шљива и јабука. Укупна вредност робне размене српске привреде са светом у 2013. износила је око 35 милијарди долара, од чега 20,5 милијарди долара чини увозна роба, а 14,6 милијарди долара је вредност српског извоза.
Према подацима Привредне коморе Србије, током прошле године Србија је увезла за 1,8 милијарди долара ауто-делова, сирове нафте за 1,3 милијарде долара, гаса у вредности од 789 милиона долара, кафе за 81 милион долара, банана у вредности од 48 милиона…. Али, у том периоду Србија је увезла и значајне количине замрзнутог меса, за које је издвојила 32 милиона долара, поред тога девизе смо давали и за црни лук, шарагрепу, бели лук, пасуљ…
– Конкуренција пољопривредних производа из Кине, Казахстана и неких других земаља сада је, нажалост, до те мере развијена и толико је повећан увоз тих прехрамбених производа, да наши сељаци практично немају шансе – каже за „Новости“ економиста Љубодраг Савић. – Цене тих производа су ниже од домаћих, али бих рекао да је и њихов квалитет далеко слабији и понекад чак опасан по здравље.
Када је реч о пољопривредном прехрамбеном сектору, наша земља је раније била позната по изузетно квалитетној храни, коју је Европа тражила.
– Нема дилеме да је увозни лоби ту привредну грану, односно српску прехрамбену индустрију уништио – наглашава Савић. – Преживеле су само ратарске културе које се гаје на великим површинама, као што су пшеница, кукуруз, соја, сунцокрет, јер је дошло до приватизације одређених комбината.
Стручњаци упозоравају да је Србија постала сировински зависна земља од увоза. Наш проблем је, кажу, што имамо четири пута мањи обим производње од потребног, који је у знатној мери опао током приватизација у последње две деценије. Иначе, највише се убедљиво увозе сировине и енергенти, који чине три четвртине увоза, док остатак увоза чини роба широке потрошње. Таквом стању, између осталог доприноси и недостатак субвенција и пореских олакшица домаћим произвођачима. Дакле, није спорно што рецимо увозимо храну, али питање је колико је све то резултат недовољне подршке државе аграрном сектору, изостанка повољног кредитирања да би се помогло домаћим произвођачима и омогућило да буду конкурентни на тржишту.
– Домаћа економија јесте увозно сировински зависна, а само у прва два месеца ове године у укупним српским набавкама, сировине су имале 47,7 одсто учешћа или 1,4 милијарде долара – каже Саша Ђоговић, сарадник Института за тржишна истраживања. – Да би се поправила робна структура потребно је обезбедити континуирани прилив нових инвестиција. У том случају могли би да оживе и неки значајни производни капацитети, а да би се то догодило потребни су бољи пословни амбијент, ефикаснија државна управа, јасне процедуре и смањење пореских намета.
КУПУЈЕМО БУМБАРЕ ЗА ОПРАШИВАЊЕ ПОВРЋА У ПЛАСТЕНИЦИМА
УЗ 28 запослених у пластенику „Сегал“ у Краљевцима вредно ради и на десетине ројева бумбара. Стигли су у Срем из Белгије, јер се у нашој земљи овакви „радници“ готово не могу набавити. У сваком реду стабљика налази се по једна жута кућица – дом за бумбаре који опрашују цветове.
– Увели смо најновији систем производње органског парадајза и потребни су нам ови инсекти, али их до сада у Србији нико није производио, па смо морали да их увозимо – објашњава власник „Сегала“ Александар Јанковић.
– Један човек који има пољопривредно газдинство у околини Сомбора почео је да их узгаја, али нема ни приближну количину која би задовољила потребе свих произвођача парадајза у Србији.
Примена бумбара у оплодњи усева у заштићеном простору почела је пре тридесетак година. Од тада се толико раширила да готово не постоји савремена производња парадајза без њих. Постоји мноштво предности у примени бумбара, а најзначајнија је уштеда рада и значајно побољшање квалитета плода уз повећање приноса. Произвођачи тврде да је оплодња употребом кошнице бумбара много боља и здравија него када се за то користе хибриди или зујалица.
У пластенику „Сагала“ који се простире на три хектара, компјутери контролишу све – од температуре до количине хранљивих материја које биљке потроше, а парадајз који се овде убере је без пестицида.
– Сваке године из нашег пластеника на рафове у Србији, али и иностранству, стигне око 1.000 тона парадајза – каже Јанковић. – Парадајз уместо из земље, расте из посебне подлоге направљене од камене вуне. Све хранљиве материје и неопходну воду добија системом иригације којим управља рачунар. На основу низа параметара он дозира количину „хране“ која је биљкама потребна. (З. Р.)
ОД ПЕРЈА ДО НАФТАЛИНА
НА списку необичних ствари које увозимо, осим бумбара су и људска коса, птичје перје, свињска длака, природни сунђери, специјална дијамантска прашина. Међу увезеном робом је и конопља, корали и сперма бикова. У Србију стижу и шибице, лампе, тегови, вештачка коса, цвеће, нафталин…
ВОДЕЋИ УВОЗНИЦИ
ПОРЕД „Фијата“, НИС-а, „Србијагаса“, „Импола“, „Сименса“, Железаре Смедерево, Ваљаонице бакра Севојно, највећих српских увозника енергената и сировина, у делу прехрамбено-пољопривредног увоза, првих пет места држи „Делез“, „Филип Морис“, „Кока-кола“, „Гранд пром“ и „Свислајон“.
Новости
