Убиство Оливера Ивановића је екстремни политички чин и један од најзначајнијих догађаја у Србији последњих година који ће наметнути оквир будућег развоја ситуације на Косову и Метохији. Да би смо видели ко стоји иза тога треба сачекати даља политичка решења и она ће неминовно али потпуно поуздано, открити налогодавца мада ни у овом тренутку није тако несхватљиво ако следимо трагове и не само оне очигледне, материјалне.
- Упада у очи „поклапање датума”. Наиме, четири године раније, на исти дан, убијен је Димитрије Јанићијевић, кум и пријатељ Оливера Ивановића, такође политички активан у систему албанских сепаратиста тачније Српској либералној странци чији је кандидат био у северном делу Косовске Митровице 2013. године. Убиство Јанићијевића није расветљено као што се не очекује да ће бити ни убиство Ивановића.
Знамо да своје победе на изборима, како на КиМ тако и у остатку Србије, СНС на крају остварује управо „утицајем” својих режимских батинаша којима координишу бата Андреј али и читава екипа са Косова и Метохије од Зорана Милојевића Зеље преко Звонка Веселиновића до његовог кума Милана Радојичића за кога Вучићев коалициони партнер Рамуш Харадинај каже да је “неки са Севера, који је битан за све и ја причам и са њим”. Занимљиво да годинама уназад нико од тих људи домаћим медијима није привукао већу пажњуе а да то убиство Оливера Ивановића мења у једном тренутку.
Ипак, Ивановићева политичка упорност, искуство и утицај, за разлику од Вучићевог башибозука коме све то недостаје,могли би да буду мотив за убиство али не у овом тренутку. Нарочито јер је последњи круг сепаратистичких избора одржан октобра прошле године, на којима је Ивановић у коначном збиру намештених резултата жестоко поражен, а нових у најави нема. У међувремену, захваљујући управо „подршци” тих људи Вучић је успео да Србију на Косову и Метохији готово у потпуности угаси, протера и повуче и све то уз ништа мању и још значајнију подршку српских медија.
Одакле онда одједном толико „храбрости” и „савести” да се у јавност без ваљаних доказа иступа са тим именима? Просто, решење загонетке налази се у именима саговорника и редакцијама које су то чиниле.
Пре свих истиче се Н1 телевизија која је прва дала простора саговорницима који ће за убиство директно окривити људе Александра Вучића што је изненађујуће храбро учинила Рада Трајковић наводно политичар са Косова која већ дужи низ година живи у Београду.
“…Ако смо некада говорили ‘север слободан’, далеко је од слободе. Посебно после Бриселског споразума, када суштинску власт спроводи Милан Радојчић који у међународној заједници важи за човека из мафије, оног снажног регионалног нивоа. Он контролише потпуно живот на северу, одређује и добро и зло”, изјавила је Трајковићева за ову телевизију такође по први пут наводећи податке о страшној свакодневници Срба на КиМ онако храбро као да неко много утицајан у том тренутку стоји иза ње.
Иначе председница НВО „Европски покрет”, Трајковићева ужива велико поверење америчких дипломата што се може видети из низа депеша објављених на Викиликсу. Оданост је исказала и дугогодишњим учешћем у раду такозване „Скупштине” албанских сепаратиста у Приштини, углавном у друштву управо Оливера Ивановића због чега је нарочито емотивно доживела овај атентат.
Своје оптужбе убрзо је поновила овај пут још отвореније за лист „Данас”. Преносећи опширан опис „надлежности”, моћи и утицаја Милана Радојичића који је изнела Рада Трајковић, редакција листа завршава коментаром: „Саговорници Данаса изричити су да је све председнике у српским општинама изабрао и поставио Радојичић. Истичу да сви који не слушају имају проблеме, или су им запаљени аутомобили, или им се упада на приватан посед, парадира црним џиповима испред куће, или заврше са шест метака као Оливер Ивановић”. Овако директна оптужница за убиство ретка је у медијима који себе сматрају „просвећеним”.
У медијима на албанском убрзо је објављен и телефонски разговор Николе Сандуловића, „контроверзног бизнисмена” и Оливеровог неименованог сарадника у тренутку када је обдукција управо завршена. Сандуловића интересују сумње најближих Оливерових сарадника и градске гласине а он сам је до тог тренутка наводно већ „добио информације” према којима је сигурно да „нико од Албанаца није убица”. И он хитро уплиће Звонка Веселиновића да би поновио како „Албанци сигурно немају ништа с тим” али и додао да „то неко из иностранства да ради, у тренутку када Европа и Америка желе на сваки начин да изграде мир, значи и то отпада као солуција, ван памети је”.
Сандуловић је иначе агресивни заговорник приступању Србије НАТО пакту „чиме би Србија добила мир” а да „без Европске уније не може да опстане” као тврди. Пре неколико година један од београдских новинара окарактерисао га је као човека „у кога је неко одавно инвестирао и поверовао да би он могао да буде хладно оружје освете”.
Крајем јануара у јавност излази још један полузагонетни лик, слободни новинар Стефан Цветковић из Беле Цркве са тврдњом да има информације о убици Оливера Ивановића коме је наводно исплаћено 40 хиљада евра за извршење злочина. Цветковић се хвали да је он до података дошао „праћењем токова новца” али ни једног момента не помиње да уопште зна ко је тај новац исплатио, на који начин, нити коме. Готово једночасовно излагање Цветковића је једна од најиспразнијих прича у којој се интензивно инсистира једино на томе да Албанци са убиством немају баш ништа и да је то дело, како је потврдио, српских криминалних група „о којима се до сада није толико говорило” али недвосмислено помињући Звонка Веселиновића као потенцијално одговорног.
Цветковићу и Сандуловићу заједничко је то да су обојица била у отвореном сукобу са Александром Вучићем али немају ништа против отимања Косова и Метохије, напротив.
Са друге стране, медији блиски режиму нису часили часа да оптуже Албанце за убиство. Оне исте којима је Александар Вучић остварио сан о држави на тлу српске територије. Технички је незахвално за оптужити их за овај злочин, али се за потребе тога прича да поткрепити „Оливеровом борбом за интересе Срба и само Косово и Метохију”. Нажалост, слаба је то била вајда у пракси.Истина је да се Ивановић супротстављао начину али не и издаји Косова и Метохије, а како је то чинио показаће нам пример приликом расправе са Борком Стефановићем који је новембра 2011. у виду „усмене информације” изнео Скупштини договор из Брисела са сепаратистима а о матичним књигама, катастру и правосуђу.
Оливер Ивановић, као државни секретар за КиМ, мењао је на седници тадашњег министра Богдановића. „Признавање надлежности Врховног суда Косова било би противуставно и незаконито. Неко због тога може сутра да одговара. Без промена Устава не бисмо могли ништа од тога што си предложио да применимо” рекао је Ивановић Борку. Дакле, радило се о томе да такви потези имају обезбеђену правну подлогу како „неко не би сутра због тога одговарао”. Касније, када је Вучић без икаквог заустављања укључио читав Владин апарат у сламање сопствене и заокруживању државности косовских сепаратиста, и Ивановић је желео свој удео у власти у тако масовном покрету. Битно је истаћи да ни један потез Ивановић не би могао да предузме без одобрења самог врха власти и то одобрење је увек имао.
Посредно, своју „сумњу” да су убиство починили Албанци изразио је и Александар Вучић одлучујући да прекине преговоре након убиства Ивановића. Овај вештачки акт протеста обесмишљен је већ у наредним тренуцима када је режим наступио са ставом „да међународне институције заједно са приштинским (сепаратистичким) органима треба да покажу да желе да дођу до разрешења случаја” а српска страна је упутила захтев ЕУЛЕКС-у и УНМИК-у да се прикључе истрази излажући се самопонижењу…
Питање је јесу ли преговори уопште потребни ако се њиховим „институцијама” придаје пуни значај и уважава надлежност, а уважава се. Сутрадан је Александар Вучић телефоном разговарао са Хашимом Тачијем тражећи да се српској страни одобри рад на истрази али су се истовремено сложили да је „дијалог Срба и Албанаца, као и заједнички рад на смиривању и стабилизацији прилика на Косову и Метохији, од кључног значаја за обе стране”.
Овај пут Вучић се није појавио у медијима да приповеда о својој упорности да учини нешто „за Србе на Косову и Метохији” јер просто – после смрти Оливера Ивановића Вучић није имао кога да оптужи за злочин, а да тај није његов сарадник.
Тако да не само да није било ефекта од наводне „интервенције” српских власти већ је Вучић отворено искористио ситуацију да својим понашањем потврди „државност” албанских сепаратиста чиме је онако сервилан, понизан и понижен показао да зна “ко није” убио Оливера Ивановића али и да зна коме то убиство иде у прилог.
До пре пет година, а раније да и не говоримо, не виђенији већ било који Србин није могао да буде нападнут а да на то не стигне одлучан одговор овдашњих Срба који је једини и могао да смири ситуацију на терену. Тридесетог децембра 2008. године у насељу Бошњачка махала нападнут је и избоден српски дечака што је изазвало низ инцидената којима је јасно речено да Срби неће трпети нападе на себе. Иако је то био једини начин да се Срби одбране и не доживе судбину војих сународника јужно од Ибра, Ивановић је сматрао другачије.
Према допису Викиликса (09PRISTINA17_a), са ознаком „поверљиво”, Ивановић је војној служби Ембофф рекао да ће„Срби бити криви јер нису неке (своје) људе уклонили онако брзо како је требало”. Истог дана у Грачаници Рада Трајковић је изјавила Фонету да је министар за КиМ Горан Богдановић „пропустио да помене да су Срби одговорни за насиље другог јануара када је бачена бомба а шест српских ватрогасаца повређено током гашења пожара који је раније избио”. Неколико дана касније Трајковићева је нагласила да је потпуно јасно да се са нередима могу повезати „српски екстремисти” и означила Марка Јакшићаи Милана Ивановића. Пре свега јер официрима ЕУЛЕКС-а и КФОР-а нису допустили да у болници посете повређене српске ватрогасце и промовишу се у медијима јер је управо њихова дужност била да их заштите.
 |
| Новембра 2004. године Оливер Ивановић је био једини са српске стране који је изашао на шиптарске квази-изборе |
У истом допису се наводи да је Ивановић америчком амбасадору на КиМ, Тини Кајданов, рекао да ће покушати „да убеди председника Србије Бориса Тадића да уклони овај пар доктора са њихових службених положаја, али је рекао да је ово помогло да се директно докаже да су тврдокорни Срби били кривци у тим немирима”.
Ивановић је у наредним данима понављао да ће захтевати да Јакшић и Ивановић буду смењени а он сам је „10. јануара (2009.) рекао да ће бити спреман да искористи сваку ситуацију, сваку муницију која му буде била на располагању у борби против Марка Јакшића и Милана Ивановића”. Оливер Ивановић је наставио да инсистира на томе и америчкој представници рекао да ће што пре тражити пријем код Бориса Тадића како би га пожурио да смени Јакшића и Милана Ивановића са позиција из владиних установа али и да умањи њихов утицај колико год буде могао. Као што је говорио и протеклих месеци, он је такође рекао да би пар требао бити оптужен за проневеру и крађу средстава из фондова српске Владе током протеклих девет година (не наводећи да ли уопште постоје или не постоје докази за то) и да они буду или у затвору или натерани да напусте Косово и Метохију.
„Тражио нам је помоћ у убеђивању ЕУЛЕКС-а и КФОР-а да пошаљу исту поруку Тадићу, тј. да су Јакшић и Ивановић једноставно сувише проблематични и да је потребно решити их се. Он је даље рекао да би службени извештај ЕУЛЕКС-а или КФОР-а који би на неки начин њих двојицу огласио кривим за немире протеклих дана, такође био од помоћи у томе” записале је америчка амбасадорка Тина Кајданов.
Запрепашћује и став Ивановића који наставља да инсистира на протеривању тврдокорних Срба и њихових следбеника, разочарењу због недовољног присуства ЕУЛЕКС-а у северном делу града а да косовска полиција, састављена искључиво од Срба, није била „поуздана” те да им треба чвршћа рука и јача контрола током међуетничких сукоба.
„…Насиље у Косовској Митровици је доказ да Срби неће лако одустати; да су њихове акције, више него ишта, имале за циљ да покажу Београду и међународној заједници да они остају сила на коју се мора рачунати. Ефикасна координација и одлучна акција ЕУЛЕКС-а и КФОР-а биће неопходни како би се они држали под стегом. Улога Београда на северу остаје мрачна. Ивановић – који је умерен у својој реторици – очигледно не може да изађе на крај са лидерима са севера (он се притајио на северу Косова и традиционално је у ривалству са Марком и Миланом), а његов утицај на Београд да учини да буду уклоњени са својих положаја је још више под сумњом” закључује Тина Кајданов у само једном допису америчкој Влади из Приштине јануара 2009. године.
Према другом документу такође објављеном на Викиликсу (06PRISTINA647_a ) а процурелом из америчке „амбасаде” у Приштини, Ивановић је још раније “затражио средства за нову НВО осмишљену тако да смањи утицај београдских политичких странака на косовске Србе”!
Даље се наводи да “Ивановић тврди да не може да оснује потпуно независну странку у том тренутку (2006.) јер су емоције изузетно јаке код косовских Срба, који би га могли оптужити за прекидање веза са Београдом и да доприноси независности Косова. Он је рекао да је ‘огранак странке’ компромисно решење које му омогућава да у потпуности изгради партијску инфраструктуру и да се спреми за изборе након статуса”.
То је био први пут да странка са главним представништвом моћи у Београду, има регистрован огранак у Приштини и то код ОЕБС-а. Своје менторе је подсетио да “ниједна друга странка са седиштем у Београду није основала нити регистровала свој огранак на Косову и рекао да је учествовао на листи СЛКМ 2004. на косовским изборима али као грађанска иницијатива, а не странка”јер је тада био једини на српској страни који се кандидовао на изборима сепаратиста након Погрома 17. марта.
Затражио је и новчану помоћ за своју НВО како би кроз једну такву основану при сепаратистичким институцијама умањио своју зависност али и “драстично ослабио утицај Београда” код косовских Срба. За ту намеру, у првом кругу,захтевао је 340.000 евра.
У коментару дописа се наводи да је “Ивановић много пута до сада долазио код нас пре него што је дошао са обећањем да ће се придружити локалним институцијама самоуправе (сепаратистичким) и преформулисати основу своје политике на Косову. Овај пут изгледа да је направио конкретнији корак у том правцу”. Пошиљаоц наводи да нико од донатора у том тренутку није спреман да подржи оснивање ове странке али “ће наставити да га подржавају како би видели да ли може више да понуди за њихов пројекатрастућих жеља импленетације на северу“.
На први поглед може да делује збуњујуће да би Американци могли да имају нешто против локалног политичара који је први изразио пуну спремност да помогне остварење њиховог дугогодишњег циља али није баш тако. Некада високорангирани официр Војске Србије, данас високи функционер једне од политичких партија, на догађаје везане за Ивановића кратко и уопштено је прокоментарисао „они ти дају новац за то што тражиш, кад процене да им је то од користи, и кажу ти да можеш за себе да узмеш 7%. Ако узмеш 8%, оде глава”. У Ивановићевом случају нема материјалних доказа са колико је средства подржан али је чињеница да је касније одређене наводе из другог дописа који смо навели, остварио.
Треба обратити пажњу на подршку коју је Ивановић тражио како би помогао амерички дугогодишњи план „имплементације на северу” односно преузимање пуне контроле над севером покрајине. Доласком Александра Вучића на власт то је остварено на други начин, много озбиљније и обимније него што су и сами могли да замисле да ће десити без ширих сукоба.
Временом су схватили су да ипак нису успоставили своју контролу на северу покрајине већ конце у рукама држе Вучићеви сарадници, тачније криминална структура је много утицајнија од скупа поуписмених локалних „политичара”. Американцима је свеједно ко од њих има фактичку моћ све док су Срби. У таквом развоју догађаја Ивановић је изгледа постао истрошени политичар, непотребна фигура. Његовим уклањањем ништа неће бити технички поремећено а медијски се добија обиман материјал да за то буду оптужени Срби. Баш они који у рукама држе све конце а овај тренутак је идеалан за то.
На северу Косова и Метохије заживела је странка, “Српска листа”, која иако без легитимитета представља Србе у парламенту сепаратиста. На њеном челу налазе се неуки и поткупљиви људи са којима се сваки циљ може постићи а истовремено су и представници власти из Београда за које их везују само криминалне структуре, без њиховог присусва утицај Београда би ишчезао за дан. Друге странке која би јој парирала нема, те би и Срби на северу покрајине били принуђени да прате њихов пут на коме се могу надати неком послу након повлачења српских институција. Каква би препрека могла да се нађе на путу ако је без икаквог протеста прихваћен избор најокрутнијег ратног злочинца за премијера при сепаратистичким институцијама и то уз помоћ управо највеће српске странке? Без икаквих протеста протекла је и вест о подршци Војсци Косова, царини, Телекому…
За то време институције албанских сепаратиста су успостављене, повезане и формиране на локалном нивоу у све четири општине на северу КиМ и разним мамцима Срби се увлаче у тај систем. Фронт у Србији који је основан да Албанце штити у медијима од оптужби за убиство за крајњи циљ има што лакше прихватање од стране Срба кроз „престанак непријатељстава”. Управо је ово најпогоднији тренутак за промену у којој ће све функционисати по систему албанских сепаратиста а положај српског народа на северу КиМ разним вештачким кризама пружати повод НАТО војсци да и даље остане на Косову чију је независност од остатка Србије на корак да потпуно заокружи. Ту последњу фазу је морао да прати драматични преокрет, једноставно, неко је то морао да плати главом.
