Лице са „Шилерове листе“

На своја нејака плећа Александар Вучић је натоварио терет свих лажи и превара којима већ пет година уништава Србију. Сада посрће и ропће, неспособан да нађе решење за проблеме који су га сустигли. Потрошио је стрпљење страних ментора, растурио остатке српске привреде, ојадио грађане и преварио страначке и коалиционе саучеснике у злочинима. Његова криминална група, коју предводи брат Андреј је на мети већег броја служби безбедности европских држава због товара кокаина, лажних пасоша, акцизних маркица, оружја, шверца миграната… А он је упорно јавно штити, тврди колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ…

Вучић зна шта га чека, зато је закукао: „У наредним месецима биће отворено четрдесет афера против мене и моје породице…“Био је у праву. Отворена је афера о „Шилеровој листи“, на којој видно место заузима министар здравља Златибор Лончар. Вучић је главни лик у скандалозној провокацији с иконописаним возом. Његов брат Андреј је офиран у покушају Електро-дистрибуције да опљачка грађане, а побратим Александар Вулин у случају ухапшеног нарко-дилера. Да му мука буде већа, тек га чекају прави проблеми са чуварима страначког сефа.

Откад је на власти, Вучић се све мање дружи с људима, окружио се сличнима себи. Кад се осврне око себе, види само похлепне паразите, увек спремне само за две ствари: 1. да зграбе што више могу и 2. да побегну чим пригусти.

У почетку владарске авантуре успевао је да их контролише претњама и подмићивањем. Многима је испунио снове, омогућио им је да стекну све што су могли само да пожеле, а заузврат је тражио да учествују у његовим неделима. Идила је трајала док су алавци имали корист. И док су се плашили његовог гнева. Временом, односи су се променили.

Први су се узјогунили они који су имали највише користи. Двоструки кум Никола Петровић, који је суштински утицао на Вучићеву политичку и пословну трансформацију, отворио је сезону дезертерства. Петровић се јавно, у режимским билтенима, неколико пута заклињао на вечну верност Вучићу, истичући да ће остати уз њега до краја. Међутим, после серије сукоба с вођом изгубио је стрпљење. Чаша се прелила у Новом Саду, у ресторану „Плеј“, где је Звонко Веселиновић потегао пиштољ на Андреја Вучића. Паметнији од осталих похлепника из власти, Петровић је одлучио да абдицира и направи преокрет у животу. Напустио је место директора Електромреже Србије, одустао од куповине Дипосове виле у Улици Београдског батаљона, продао је стан у „Црвенкапици“ на Новом Београду, у истој згради у којој се налази и стан који је 1998. добио Вучић, кад је био члан Милошевићеве ратне владе.

У том реформском заносу, Никола се развео од супруге Маје, али није могао и од кума Алека. После серије Вучићевих емотивних смс-ова, све у стилу: „Молим те, не остављај ме, ти си ми једини пријатељ“, вратио се у злочиначко коло. Иако нема никакву званичну функцију, Петровић је био у пратњи српског премијера на Светском економском форуму у Давосу. Средином јануара вратио се у Београд и сада чека да га кум постави на место председника Привредне коморе Србије. Ако се то не деси, опет ће запретити одласком. И, тако унедоглед…

Док је трајао сукоб двоструких кумова, сеирио је Славиша Кокеза, Вучићев главни оперативац за мутне послове и Петровићев трајни непријетељ. Уверен да је победио, акутелни председник Фудбалског савеза Србије одлучио је да новогодишње празнике проведе у Хавани. Тамо су га стигле црне вести о помирењу Вучића и Петровића. Кокеза је револт исказао тако што је продужио одмор. Његово одсуство забринуло је све режимске моћнике, који не могу а да се не запитају да ли је Кокеза побегао. Ако је побегао, зашто је то урадио? Ко је следећи?

У врху СНС-а нико не сме ни да помене Кокезу. Не прича се ни о Владимиру Беби Поповићу, Вучићевом консиљереу, који више не штити интересе Станка Суботића Цанета. Чак и припадници Вучићеве дворске свите о Поповићу мисле све најгоре, дакле исто што и грађани. И међу најплашљивијим функционерима СНС-а могу да се чују пикантни трачеви о Ксенији, Тамари, Данилу, па и о бати Андреју, али не о Беби. Зна се да је Беба, сам по себи, потпуно безначајан, али има позјамљену моћ. У таквој атмосфери недавно је севнула муња преко насловне стране Вучићевог „Српског Телеграфа“. Уз наслов „Беба био конобар краљу Аци“ објављена је фотографија са свечане вечере на Опленцу, која је 1992. приређена у част принца Александра Карађорђевића поводом његовог првог доласка у Србију. Принца и принцезу Јелисавету лично је послуживао налицкани Беба Поповић, у конобарском оделу с лептир-машном. Из другог издања „Српског Телеграфа“ избачена је најава с насловне стране, али не и текст.

Никада нико није извршио тако бруталан атак на Бебину сујету, већу од свих шверцерских шлепера дувана. Док је био Ђинђићев медијски џелат, Поповић је искористио утицај да сакрије све трагове пролетерске прошлости. Уместо да се поноси што је бар некад нешто поштено радио, свако подсећање на тај биографски детаљ доживљавао је као објаву рата. Александар Тијанић и Миломир Марић су износили тврдње да је Беба био конобар у хотелу „Београд“ и угледан шеф сале на сплаву „Галеб“. Због тих прича, Тијанић и Марић су му постали смртни непријатељи. То зна и Вучић, који је десет година Бебу називао тијанићевском синтагмом „лакирана бубашваба“.

У врху Српске напредне странке, одмах по објављивању Бебине компромитујуће фотографије, почела су да се плету нагађања о разлозима због којих је Вучић дозволио такав удар преко новина које контролише његов највернији оперативац Горан Веселиновић. Што год да га је навело на то, Вучићу треба честитати на храбрости да Поповићу покаже зубе. По њима ће добити ударце чим се стекну услови за освету. Беба не прашта.

Не прашта ни Велимир Илић. Седам месеци је момачки трпео Вучићеве лажи, којима је одлагао испуњење предизборног договора о именовању на место директора „Коридора Србије“. Кад му је пукло трпило, Илић је кренуо у напад. Викиликс је објавио неколико милиона тајних депеша америчких дипломата, међу којима и оне који разоткривају беду српских државника. Неупоредиво озбиљније последице изазвао је Вељаликс.

Са две фотографије министра Златибора Лончара, загрљеног с Душаном Спасојевићем, поред базена у Шилеровој, Илић је компромитовао не само Доктора Смрти, него и цео Вучићев клан. Крваво мафијашко перје више не може да се врати у напредњачки јастук. То је и Вучић схватио, али прекасно. Потценио је Илића, мислио је да га може држати на краткој узди као Николу Селаковића, Братислава Гашића, Зорана Бабића и остале маргинализоване саборце. Погрешио је, у односу на напредњачке пудлице Илић је питбул теријер. У осветничком бесу, чачански револуционар већ је нанео више штете диктатору него комплетна опозиција за пет година. Не само што је разоткрио лоповлуке у „Коридорима“, него је урадио и најзначајнију ствар – разбио је страх, последњи Вучићев одбрамбени штит.

У својој колективној лаковерности, за коју наука још нема адекватну дијагнозу, Срби су волели Тита, чак и Слобу. Вучића се само плаше. Нарочито они из његовог окружења. Треба их разумети, они из непосредне близине посматрају његове хистеричне испаде.

Ипак, диктатору је све теже да одржава ту атмосферу страха. Поред компромитованих појединца, застрашених могућом медијском сатанизацијом, постоје и они који су спремни да му се супротставе. Зорана Михајловић, сирота, није смела ни да му пријави да је добила позив да присуствује инаугурацији Доналда Трампа. Пошто је постојала реална опасност да Вучић то схвати као провокацију, па да је гурне под лед, Зорана је позивницу дала свом Свети Марјановићу, да је кришом поједе.

Нису сви као Зорана. Нарочито не Јадранка Јоксимовић. Иако има буран темперамент, за све време учешћа у власти, није правила скандале и истицала се типичним напредњачким примитивним екстремизмом. То не значи да би била безбедна кад би у Вучићу прорадила жеља да је провуче кроз своје блатњаве билтене. Јоксимовићкина слаба тачка је њен брат Александар, који је после њеног уласка у Владу постављен у Управни одбор „Београдског сајма“, а приватни бизнис је разгранао до Уједињених Арапских Емирата.

Без обзира на то, Јадранка користи сваку прилику да подрива Вучићев ауторитет и своди га на реалну меру. Пред једну од јануарских седница Владе, забринутом Александру Вулину, који није знао како да спроведе неко нелогично наређење вође, Јоксимовићка му је дала користан савет:

– Вежи коња где ти каже, нарочито ако ти је коњ газда!

Вулин се претварао да је не разуме. Или је заиста није разумео. Али, поступио је по команди.

Женственији од Јадранке, Небојша др Стефановић је дуго оправдавао надимак који му је лепо описао карактер. Међутим, и он је недавно суочио Вучића са реалним стањем ствари.

Љут због неког безначајног пропуста, Вучић се, по навици, острвио на Стефановића. Док је он урлао и махао рукама, кажу сведоци, доктор му је одговарао смирено, хладно и дрско. Тек тада је Вучић схватио да пред собом више нема дилеју која се расплаче на сваку дреку, већ озбиљног и одлучног типа, који је решен да не дозволи шиканирање.

Напредњачки картел је од врха до дна растрзан унутрашњим сукобима. Генератор кризе је, наравно, Вучић. Нема тог политиканта који се боље од њега сналази у хаосу. Ипак, чак ни он неће моћи да закрпи рупе на страначким Титанику кад крене кончано свођење рачуна с Томиславом Николићем.

Вучић је близу одлуке да вољеног себе прогласи за напредњачког кандидата за председника Србије. Припреме су завршене, обезбедио је подршку Ивице Дачића и групе минорних коалиционих сателита. На ту тему, проблеме му прави само Расим Љајић. „Нека га подржи Зукорлић, таман су један за другога“, тврди Љајић, који најавом своје кандидатуре врши притисак на Вучића, не би ли га принудио да се одрекне новопазарског муфтије.

С Љајићем не би требало да буде већих мука, он је увек спреман на нагодбу. Међутим, Тома Николић неће без борбе подвити реп. Самокандидовањем није постигао жељени циљ, брига Вучића за празне приче. Једнако су прошле и прикривене претње да ће, ако СНС не подржи њега, он подржати Вука Јеремића.

Управо на њих двојицу, Николића и Јеремића, Вучић је нахушкао свог омиљеног опозиционара Војислава Шешеља. Ни мање, ни више, Николића је оптужио да је, „незадовољан својом политичком позицијом, јер стрепи да га његова дојучерашња странка неће истаћи као свог кандидата на изборима лично осмислио провокацију са возом“ како би изазвао крвопролиће. Тако болесних плодова ума постидео би се и Вулин. Не и Шешељ.

У истом пакету, вођа радикалне фракције СНС-а „раскринкао је Вука Јеремића“. На основу депеша америчких дипломата Шешељ је дошао до сазнања да се Јеремић, у сарадњи с Борисом Тадићем, залагао за улазак Србије у НАТО.

Вучић је уверен да ће уценама успети да Николића пошаље у пензију, а да то не изазове поделе у Српској напредној странци. За сваки случај, припремио је стратегију за медијску сатанизацију и довео бившег политичког тату пред свршен чин. Ако не пристане на миран одлазак у прошлост, зна шта ће га снаћи.

Већи проблем представља Јеремић. Према последњим резултатима истраживања бивши шеф дипломатије се значајно подигао изнад осталих опозиционих кандидата и то с тенденцијом даљег раста.

Јеремић је урадио исто што и Вучић у време стварања напредњачког злочиначког удружења, неселективно је пристао на сарадњу са свима који су се понудили. Кампању му је, наводно, осмислила израелска маркетиншка агенција, која је недавно обавила исти посао за црногорски Демократски фронт. Финансије стижу преко једне јапанске фирме, а нико не зна ко стоји иза ње и с којим интересом. Ко год да је, не шкртари. У промоцију на интернету, на друштвеним мрежама и Yоу Тубе, уложене су огромне паре.Организацијом активности на терену баве се бивши отпораш Срђа Поповић и демократа Живорад Анђелковић, звани Паук. Врло значајну улогу имају народни посланици Санда Рашковић-Ивић и Ђорђе Вукадиновић. Сами по себи можда не могу да привуку већи број гласача, али због патриотског педигреа шире гласачки корпус на који Јеремић рачуна. Такву улогу, иако с више спорних детаља, има и Дијана Вукомановић, дојучерашња потпредседница Социјалистичке партије Србије. Увређена Дачићева екс-љубимица напрасно се трансформисала у оштрог критичара власти. На Јеремићеву жалост, њене оптужбе на рачун однарођеног и нехуманог режима делују траги-комично. Како и не би, кад најжешће критикује пљачку пензионера, а сама је гласала за закон којим је извршен тај злочин.

Највећи проблем, недостатак страначке инфраструктуре која би могла да обезбеди услове за нормалну кампању у унутрашњости, Вук Јеремић покушава да реши уз помоћ Душана Петровића и Верољуба Стевановића, лидера „Заједно за Србију“ и „Заједно за Шумадију“. Јеремићу у Београду помаже Марко Бастаћ, председник централне градске општине Стари град, бивши функционер Демократске странке, који се одметнуо после прошлогодишњих избора, кад је, зарад опстанка на власти, направио мистериозну коалицију са представницима свих странака. Пред њима је тежак задатак да обезбеде контролоре на бирачким местима. Вучић ће, по навици, да краде гласове у сваком случају, али ако остане без контроле, неће бити изнанђење да освоји уверљивих 109 одсто.

Поред техничких, водећи опозициони кандидат има и кадровске проблеме. На Јеремићеву жалост, подржавају га и браћа Бургије, Милан и Миладин Веруовић. Док је био на функцији министра спољних послова, Јеремић је запослио Милана, бившег телохранитеља Зорана Ђинђића. Касније је удомио и Миладина, кога је поставио за шефа обезбеђења резиденције српске амбасаде у Португалу. Згрожен и преплашен, тадашњи амбасадор Душко Ковачевић, једва је успео да намоли Јеремића да повуче Бургију, који је пиштољем претио особљу амбасаде и изазивао бројне непријатне сцене.

Браћу Веруовић искористио је Вучић како би криминализовао Јеремића. У немуштом покушају одбране министра Лончара од оптужби за сарадњу са земунским кланом, Вучић је узвратио контранападом: „Лончар није учествовао ни у каквом кривичном делу, за разлику од оних који су продавали дрогу нашој деци и за то су правоснажном пресудом осуђени… Дакле, браћа Бургије…“

Наравно, крајње је лицемерно да такве оптужбе износи председник Владе чији кум је Петар Панић Пана, али, исто тако, Јеремићу у овој, као и у било којој другој, кампањи није потребна подршка Бургија.

Ипак, Јеремић је још добро прошао у односу на Сашу Јанковића, кога подржавају Драган Шутановац и Чедомир Јовановић. Корупцијске и сличне афере Шутановцу не могу да опросте ни најзагриженији гласачи ДС-а, а Јовановићева подршка је дошла главе и Зорану Ђинђићу и Душану Спасојевићу. Јанковић је десет година, као заштитник грађана, стварао имиџ озбиљног, одговорног и искреног борца за правду, људска права и демократизацију друштва. Могао је да буде политичар великог формата, али онда га је Шутановац, на ручку у „Мадери“, испресавијао и ставио у џеп. Данас Јанковић има мањи рејтинг од посрнуле Демократске странке. Сутра, кад Јанковић освоји убедљиво четврто место на председничким, а ДС падне испод цензуса на ванредним парламентарним изборима, одговорност ће се стровалити на прерано потрошеног екс-заштитника. Погрешним избором сарадника, Јанковић више не представља проблем Вучићу, него самом себи.

Без обзира на све муке које су га снашле, Вучић тера по своме. За разлику од противника, он нема кризу политичког идентитета, добро зна да је нико и ништа. Зато успева да своју глуму прилагоди свакој представи. Кад треба да се понижава пред странцима, нико то не ради срамније од њега. Кад треба да прети својим поданицима, најјачи је. Истовремено, у популистичком заносу хвали се невероватним успесима и обећава мед и млеко. Спреман је да поднесе сваку жртву, само да усрећи народ. У много поза. Ето, усрећио је Богољуба Карића. Помогао му је да се реши одговорности за пљачку 60 милиона евра, а онда је у Минску свечано отворио Карићев шопинг-мол, који је почео да ради пре годину дана. Широм света Вучић купује војну опрему, хеликоптере, Мигове, ракете… Кад се добро наоружа, сетиће се да стадиони зврје празни, као створени за неподобне грађане, који не схватају да су расходовани авиони важнији од хране и лекова.

Српска напредна странка још није званично представила свог кандидата, али он, Вучић, одавно води кампању. Још крајем децембра СНС је на 550.000 адреса својих чланова послала Вучићево писмо у коме их позива у борбу против неистомишљеника. Напредњачки јуришни одреди на интернету већ спроводе конкретне диверзантске акције против свих нормалних грађана. Добровољни и принудни спонзори отворили су кесу и припремили средства, новац и робу, којим ће владајући картел куповати гласове својих жртава.

У складу са својим кловновским карактером, Вучић је нову политикантску авантуру најавио у магазину „Зона сумрака“, где је представљен као „Божји човек, послат да спаси Србију од убијања, разарања и смака света“. Да, изгледа сабласно смешно, али у томе има истине. Вучић може да спаси Србију од свих несрећа. То ће и урадити оног часа кад седне на оптуженичку клупу и одговара за све злочине које је извршио откад је на власти.

Предраг Поповић, Таблоид