Свако позива грађане да га следе, али не испуњава ни минимум услова да буде слеђен, да буде вођа. Тренутно, ми немамо вође, имамо нешто што се вековима звало „лажне вође“, што не одступа пуно од лажне стварности коју смо приморани да живимо. Начин образовања и васпитања, организација политичког система и друштва, уређена је тако да праве вође нећемо имати ни у скоријој будућности ако наставимо овако.
Друштво је одувек имало и требало вође; али праве вође. У државним односима нема предаха, нема одмора, рат увек траје, само се средства ратовања мењају. Неће бити ни личног спасења (узалуд сав труд) ако не спасемо најпре друштво у коме живимо, и оне који немају снаге ни знања да се сами спасу. Када би грађани јасно испостављали захтеве властима, када би немилосрдно тражили резултат у пракси, већина салонских салвета, које се превлаче из државне фотеље у фотељу, пре би узело крамп и лопату у руке него седело на функцијама, које као да наслеђују по породичној линији.
Вођство је предмет пажње окупатора. Том појавом се управља тако да буде у функцији потреба окупационе управе. Свесно се урушава поверење у лица која имају потенцијал да преузму улогу вође у друштву (на било ком нивоу), урушава се поверење грађана у вођство, а у грађане се инсталирају контрадикторни захтеви према потенцијалном вођи који се не могу реализовати у пракси. Набројао бих неколико особина које се „утискују“ у лица именована да обављају јавне дужности на било ком нивоу. Због просторних ограничења, не могу се набројати све особине, већ само најбитније, као што ни коментар појединих особина не може бити целовит како би требало.
Наметање лица без потенцијала на местима вође у друштву је део програма окупације. Неспособне „вође“ убијају у народу жељу за акцијом, корумпиране „вође“ убијају поверење у организовање, „вође“ без резултата у пракси служе да огаде окупираном народу жељу за деловањем, лажљиве „вође“ разарају односе међу окупираним грађанима, неодговорне „вође“ атрофирају вољу народа на побуну. У једној речи, „обезглављивање народа“ најчешће прикривено причом о „демократији“.
Вредносни систем, сврха рада и живота човека (па и вође) је прва цигла окупације. „Материјализам“ (само се материјалне ствари узимају као вредност за коју треба живети) се испоставио као најефикаснија матрица. Све материјално, шта пожели вођа, лако се набавља. А како да набавите поштење, спретност, знање, образовање, врлине, мудрост? Како да набавите све оно за шта је потребно време, упорност, марљивост, рад, пожртвовање, таленат? Немогуће! Стога, вредносни систем окупиране државе „наштеловати“ тако да буде остварљив без пуно труда.
Повлађивање слабостима човека. Појединац ће скоро увек између „труда“ (како би нешто научио или себе унапредио) и „линије мањег отпора“ (како би нешто постигао) увек изабрати друго – јер је лакше. Процес се подржава паролама-оправдањима која се сеју по друштву: „заш`о, па наш`о“, „фора“, „сналажљивост“. Након што се прва екипа таквих личности инсталира на врх лествице, даље је лако одржавати и надограђивати такав систем. Истичем да у држави-окупатору и даље активно живе вредности.
Безумље (политичко и државно) је постала обавезна особина вршилаца власти данас. Делом је резултат необразованости, а делом занемаривања личне изградње. Безумље власти уочавамо најпре у избору циљева када појединац делује у име народа. Иначе, владање у корист општег добра је аксиом који живи хиљадама година.
Психијатријска стања. Грађана за велики број руководилаца јавних предузећа и политичара кажу: „Он има шифру!“. Свестан избор лица, који имају одређене психолошке проблеме за позиције на којима се доносе одлуке у име грађана је начин разарања окупиране територије без очигледног мешања окупатора.
Граница врлине и порока. Скоро по правилу, циљ окупатора је да становништво гурне у простор зависности и болести (опијумски рат). Да би се захватио што већи број грађана, потребно је померати границу порока на рачун врлине. Тиме се уједно умањује незадовољство грађана овим ужасним процесом.
Формализам, испуњење форме и процедура без резултата у пракси. Дефинисање процедура има за циљ да активност постигне планиране резултате. Међутим, лоши „лидери“ испуњавају форму да им нико не би могао наћи замерку, али ретко или никада, постижу резултат у пракси. Резултат је оно за шта се ради и улаже! Формализам је одбрана лоших „лидера“ пред јавношћу („Учинио сам све по процедури!“), и одбрана пред правосудним органима. Формализам је покривач којим се скривају праве намере.
Рушење потребе друштва за вођством, као и поверења у вођство је алат окупације, а не случајан процес или грешка домородачког становништва. Крах вођства у друштву омогућио је страним компанијама и државама једноставан приступ нашим ресурсима и имовини: немилосрдно се узимају људски ресурси, потом природни (воде, руде, пољопривредно земљиште, шуме), и економски (тржиште, производња).
Глупост вршилаца власти се уноси путем необразованости. Министри, који су јавно признали да су купили диплому, представљају пројектил који је испаљен да разори везу између вође и мудрости. Прецизније, да разори везу између образовања-искуства и државне функције. Уједно, глупост је ослободила простор за нестручне на нижим нивоима власти. Глупост је донела игнорисање и ароганцију.
Игнорисање грађана, сарадника и носилаца супротног мишљења је алат којим се прикрива незнање, неискуство, непримереност позицији, а потом и личне слабости и нерад на себи. Уједно, тиме се копа канал између власти и народа.
Ароганција је искључила скромност, која је обавезни део карактера већине добрих домаћина, који су некада доносили одлуке у име заједнице. Ова особина ствара нову линију поделе у окупираном друштву.
Злоба је у душе вршилаца власти дошла на крају, када су јој глупост, игнорисање и ароганција прокрчиле пут.
Грађанин је постао анониман. Грађанин је носилац суверенитета државе.Грешке вођа плаћају порески обвезници који су преведени у анонимне личности да би то ћутке извршавали. Деперсонализација грађана је омогућила једноставније располагање имовином заједнице (радном снагом, природним ресурсима, кредитним потенцијалом државе итд).
Одсуство целовитог посматрања појава и проблема. Када нема целовитог размишљања, нема ни уочавања интеракција између појединих области заједнице. Тиме се фрагментирају битни процеси у друштву и од очију грађана скривају многобројни канали разарања и пљачке државе.
Негативна селекција, лош вођа себе штити још лошијим сарадницима. То не чине у приватном пословању (тамо траже најбоље) .
Затварање канала кретања у друштву, стварање правих вођа, од способних и вредних појединаца, омогућавају вертикални и хоризонтални канали кретања у друштву. Да би се то спречило, постојећи канали се затрпавају непотизмом, сујетом, нерадом, страхом, себичношћу, лењошћу тако да брзо постају непроходни.
Сумња, крајњи циљ свих акција на окупираној територији. Сумња разара сваки вид сарадње и организовања становништва: сумња у циљеве, сумња у начин организације, сумња у личности, сумња у квалификацију личности, сумња у могућности појединца и организације, сумња у успех побуне, сумња у сврсисходност побуне, сумња у начела за која се треба борити, сумња у исправност поступака, сумња у хијерархију, сумња у прошлост, итд. Сумња је главни алат којим се поробљено становништво спречава у отпору. Кроз њу се уситњава друштво до појединца, а потом појединац само-онеспособљава.
Рушење потребе друштва за вођством, као и поверења у вођство је алат окупације, а не случајан процес или грешка домородачког становништва. Крах вођства у друштву омогућио је страним компанијама и државама једноставан приступ нашим ресурсима и имовини: немилосрдно се узимају људски ресурси, потом природни (воде, руде, пољопривредно земљиште, шуме), и економски (тржиште, производња).
Наша заједница нема вођство. Имамо пластичну фигуру вође која се већ годинама клима. Зато толико подупирача (како би стајала), толико бесмислене приче, терора свуда и на сваком месту. Ми гледамо илузију вођства, нешто попут холограма. И уместо да признамо себи оно шта видимо, ми сами себе убеђујемо да видимо оно шта нам је потребно. Гледамо крај дугог умирања управе наше државе. Очигледно је да је ово само неуспео експеримент, који окупационе власти не смеју да пријаве свом шефу, а сумњам да их уопште није ни брига што је овде све толико пропало.
Покорени народ који не може да се сложи, који не може да прихвати вођу, који нема поверења у вођу и који нема личности које могу бити вође, не може да се брани. Може само да гледа како једног по једног одводе на стратиште, без отпора. Да ли ћемо тихо и ћутке гледати како нестају један по један атрибут наше крваво стечене државности, и још горе, мирно стајати у реду чекајући сопствену егзекуцију, зависи од нас. Први корак је да победимо окупатора кога су (нашом непажњом и лаковерношћу) инсталирали у нас саме. За то је потребно велико буђење наше заједнице, а пре тога сваког од нас понаособ.
