ВИКТОР ИВАНОВ У ИМЕ РУСИЈЕ ПРЕДЛОЖИО НОВУ СТРАТЕГИЈУ БОРБЕ ПРОТИВ НАРКОТИКА – „ЛИКВИДАЦИЈУ ПЛАНЕТАРНИХ ЦЕНТАРА ПРОИЗВОДЊЕ” (1)
- Русија је данас ушла у тужну тројку светских лидера по употреби авганистанског хероина. На жалост, тренутно су Аргентина и Бразил на другом месту по величини унутрашњег тржишта кокаина у Латинској Америци и употреби кокаина (2,6 одсто)
- Посебно је илустративно што се у Авганистану – где НАТО има 130.000 војника – годишње уништи мање од 4 одсто засада опујумског мака, а преостала производња се испоручује свету
- У државама Јужне Америке се годишње уништи неколико десетина процената кокаина, док се остатку гарантовано обезбеђује испорука, а тај остатак је – до 1000 тона кокаина чија је вредност негде око 200 милијарди долара
- Више пута сам борбу против наркотика поредио са примером уништења митраљеског гнезда. Јер, жеља да се борба са дрогом лоцира у регионе који окружују Авганистан, подсећа на лажне напоре и жељу да уништи митраљеско гнездо хватањем метака. Такав циљ никада неће бити остварен, ма колико да таквих метака ухватимо.
- Структура финансијске помоћи САД Колумбији, не само за План Колумбија, као и сви други програми помоћи у периоду од 1996. године до 2005. године, била је практично у потпуности војног карактера, тако да је више од 80 одсто свих средстава одлазило на подршку насиљу против дела колумбијског становништва
ПРЕДСЕДНИК Државног антинаркотичког комитета Русије и директор њене Федералне службе за контролу наркотика – Виктор Иванов – говорио је на Аргентинском савету за међународне односе (El Consejo Argentino para las Relaciones Internacionales, CARI) у Буенос Аиресу
ФАКТИ у два наставка објављују његов наступ:
„ХВАЛА вам што сте ми омогућили да говорим на овом истакнутом скупу знања не само у Аргентини, већ и целој Латинској Америци.
Знајући ширину обухвата и дубину истраживања које Савет обавља, одлучио сам да вам данас изложим свој став о изузетно актуелном проблему – ликвидацији планетарних центара за производњу наркотика.
Појам Планетарни центар за производњу наркотика (планетари центар за производњу наркотика – ПЦПН, PCDP, planetary centers of drug production) нови је израз и тренутно је у фази пројектовања. Међутим, сам феномен таквих центара у почетку друге деценије новог века веома је очигледан.
У томе је, у ствари, суштина данашњег нарко проблема у свету.
У свету постоје два таква центра – у Авганистану и Јужној Америци – на свакој хемисфери Земље по један.
Ова два центра напајају глобалну нарко трговину – која се преплиће и обухвата практично читаву планету и непрекидно трансформише читаву Земаљску куглу – подривају стабилност недовољно снажних транзитних држава, деформишу економске и политичке процесе у правцу раста насиља и криминала.
Управо наркопроизводња ових центара представља неисцрпно репродукивно гориво које се испоручује разним регионима планете за развој екстремизма, тероризма и транснационалног криминала.
При том, моћ ПЦПН је практички непресушна, пошто оба поменута планетарна центра производње наркотика, имају идеалне биоклиматске карактеристике за производњу наркотика од природних биљки које се, захваљујући неисцрпној енергији Сунца и дејства хлорофила, могу производити практички неограничено.
Ниједна индустријска производња вештачких наркотика не може се упоредити са радом ових фабрика под небом.
Треба посебно истаћи искључиво деструктивну специфичност функционисања ових центара за човечанство и настанак својеврсног злочина из два разлога.
Први је: мултипликација финансијске димензије криминалне производње.
Ако се 100 долара потроши у производњи 1 кг дроге у центру производње, а затим роба пребаци на тржишта дргих транзитних земаља и дистрибуира, вредност те суме постаје 1000 пута већа.
А други: због кумулативности, конвергенције и кририминалних последица овог широког спектра криминала – формирања паравојних група, раста насиља посебно у најгорим екстремистичким формама и тероризма, корупције, политичке дестабилизације и слабљења држава.
На жалост, наше државе су директне жртве дејства датог закона.
Русија је данас ушла у тужну тројку светских лидера по употреби авганистанског хероина. На жалост, нагло се проширила употреба кокаина и у вашој лепој земљи – тренутно су Аргентина и Бразил на другом месту по величини унутрашњег тржишта кокаина у Латинској Америци и употреби кокаина (2,6 одсто).
Шта више, поред очигледне медицинске штете, управо ови центри представљају првобитни извор новца од дроге који су неодвојив део садашњег система и неизбежно генеришу глобалну финансијско-економску кризу и не дозвољавају свету да изгради нову финансијску архитектуру.
Парадокс у дејству међународне заједнице јесте то што она, упркос овој фундаменталној чињеници, напоре међународних органа усредсређује не да би ликвидирала такве центере, већ да пресеца секунарне појаве – транзит.
Тако су, на пример, несхватљиви упорни покушаји држава НАТО да организују борбу са авганистанском дрогом у суседним земљама Пакистану и земљама Централне Азије уместо да уништавају нарко културе и нарко лабораторије у самом Авганистану где је иначе дислоциран НАТО војни контигент који броји 130 хиљада људи.
Поље мака у Авганистану
Интересантно је да су основни напори међународних органа усмерени на борбу са транзитом већ произведене дроге, тј. са последицама, а не на ликвидирају центара њене производње, тј. на сам узрок.
Посебно је илустративно да се у Авганистану годишње уништи мање од 4 одсто засада опујумског мака, а преостала производња се испоручује свету.
Као и у државама Јужне Америке, у којима се годишње уништи неколико десетина процената кокаина, док се остатку гарантовано обезбеђује испорука до 1000 тона кокаина чија је вредност негде око 200 милијарди долара.
Више пута сам то поредио са примером уништења митраљеског гнезда. Јер, жеља да се борба са дрогом лоцира у регионе који окружују Авганистан, подсећа на лажне напоре и жељу да уништи митраљеско гнездо хватањем метака. Такав циљ никада неће бити остварен, ма колико да таквих метака ухватимо.
У чему је штетност стављања акцента борбе само на транзит наркотика?
Прво, због огромних ресурса који се троше и њихове неефикасности. Зато што су центри производње наркотика локализовани у једном региону, док транзити иду на више континената истовремено.
А друго, због напора који бивају девалвирани на тразитним каналима због „ефекта балона” (balloon effect) који подсећају на својеврсна враташца у поље, а која у суштини, преусмеравају транспортне маршруте.
Недавни раст обима промета кокаина преко територије Аргентине и Базила у многоме је повезан са појачаном борбом против наркотицка у Мексику и Колумбији, што је натерало нарко трговце да не прекидају свој криминални рад, већ да само потраже друге путеве изласка на тржишта.
Због екстремног напора САД да појачају безбедност на мексичко-америчкој граници раздвојен је глобални промет кокаина. Пре само десет година није било других канала испоруке дроге из Латинске Америке у Европу. Последњих година он се по капацитету може упоредити са испорукама кокаина у Северну Америку.
Тако да нерешени проблеми панетарне производње наркотика воде не ликвидацији проблема, већ елементарном преусмеравању трговинске нарко-масе.
Створен је потпуно нови феномен транзита преко Западне Африке и даље „Сахелском Маршрутом”, што је допринело да дође до такозване „арапске револуције”.
Знамо да ваша држава преко одговарајућих специјалних служби показује високу евективност, међутим транзитна нарко трговина се може зауставити једино ликвидацијом њеног примарног извора.
Овакве подморнице картели у Колумбији користе за транспорт тона дроге
Али, зашто ликвидација ПЦПН није директан предмет консолидованог дејства међународне заједнице?
Очигледно је да је то условљено одсуством изграђених инструмената ликвидације ПЦПН у свету и трансформације сличних центара у ефикасне функционалне државе и економије.
Међународна заједница није у стању да данас консолидује своје напоре у организовању сличних центара националног и регионалног развоја.
У суштини, не реализује се нормативни захтев УН за примену антинаркотичке политике и избалансирани приступ.
У борби са наркотицима преовлађујућу и неретко сувишну улогу добили су полицијске, тј. репресивне мере. Међутим, ликвидација ПЦПН захтева фундаментално обнављање економија и социјалне организације земаља, на чијим тероторијама се производе наркотици.
Али не само да се не реализују, већ нема ни формалне израде таквих програма.
Тако, на пример, анализа Меридске иницијативе показује да је алтернативни развој фактички сведен на нулу, док је тежиште на војно-полицијским или административно-правним аспектима.
Конгрес САД је 2008. године издвојио за Мединску иницијативу 1,5 милијарду долара, а оне су потрошене на:
1) испоруку хеликоптера мексичкој армији и мексичкој федералној полицији,
2) испоруку скенера и рентгена за пропусне пунктове,
3) обуку сарадника правосудних органа и судског система,
4) спречавање криминала, јачање социјалних веза и профилактичко-пропагандни рад у мексичким организацијама.
Исто видимо и при анализи класичног „Плана Колумбија”.
Борба са производњом наркотика, која је милитаризована и постављена на картелским основама у Колумбији, озбиљно је повећала насиље у земљи, иако није ликвидирала ефикасност производње наркотика у планетарним оквирима.
Шта више, сличне једностране мере често терају експерте да закључују да борба са наркотицима пре у функцији геополитичких интереса и приступа туђим националним природним реусрсима, пре свега, нафти.
Индикативно је да је „План Колумбија”, који је предложио председник Колумбије Андрес Пастрана још 1999. године, у почетку био замишљен као пандан „Маршаловом плану” да путем пројеката у сфери алтернативног развоја омогући сељацима да пређу са узгајивања коке на узгој других пољопривредних култура.
У првобитној верзији плана претвостављало се да се не предузимају војне акције против устаника из групе која се зове Револуционарне оружане снаге Колумбије, већ да се усредсреде на велике социјално-економске пројекте који ће омогућити да се ликвидира сиромаштво и неравноправност који су били главни узрок оружане борбе чланова Револуционарних оружаних снага Колумбије против владе.
Међутим, План Колумбија се претворио у директну супротност првобитној идеји.
Готово 80 одсто финансијске помоћи 2008. године коју су САД дале уоквиру овог плана било је усмерено на подршку армији Колумбије и вођење војних операција.
У целини узев, структура финансијске помоћи САД Колумбији, не само за План Колумбија, као и сви други програми помоћи у периоду од 1996. године до 2005. године, била је практично у потпуности војног карактера, тако да је више од 80 одсто свих средстава одлазило на подршку насиљу против дела колумбијског становништва”
(следи наставак)
