Ужице – Кад се стрмом стазом, одавно зараслим бившим цариградским друмом, крочи у кањон речице Дервенте у шумовитим брдима око Севојна, пред очима попут привиђења искрсне прастари камени мост. Као да га је неко донео и поставио у овај усамљени кутак дивљине, чудом сачуване на свега десетак километара од градских улица.
Народ овог краја ту камену грађевину, којој се старост поуздано не зна, одвајкада зове римски мост. Векове му нико није тачно избројао, а заборављен је и од истраживача старина, мада се по начину градње и изгледу претпоставља да је ипак из турског времена. Док су други остаци древне прошлости по насељима рушени силом, ратом или зубом времена, трајао је овај лучни мост у скровитом кањону, далеко од погледа. Ни за ћуди плаховите Дервенте, притоке Ђетиње, није марио.
Одолева камени усамљеник и сада, кад су поваљали пут који води преко њега, а планинари ходећи ка Дрежничкој градини открили чари тог кањона. Стоји мост стамено и данас, кад су ова брда, где се граниче села Поточање и Збојштица, остала само с ретким становницима, углавном остарелим. Један од њих, осамдесетогодишњи Борисав Боре Митровић, самац чија је усамљена кућа најближа овој ћуприји, везао је сваки свој дан за тај камени прелаз преко реке.
– Крај моста сам растао, преко њега на посао у фабрику цео радни век ишао, а и сада, у пензији, са својим верним псом Лујом, радо овуда прошетам. Ко зна откад је овај мост овде, а није тен’о (неоштећен је). Једни кажу да је римски и тако га ми у народу зовемо, други да је турски. Ко ће га знати… Ова забит је ћуприји век сачувала – вели Боре.
Дервента се овуда низ стрме стеновите стране спушта ка долини и Ђетињи. Некад је пуна воде, а каткад негде понире, као ових зимских дана, кад је низводно од ћуприје речним коритом текла само вода с оближњег извора званог Близанци. Стазом око моста још су понегде видљиви остаци турске калдрме.
– Преко ћуприје сам деценијама ишао на посао у Ваљаоницу бакра у Севојну, ту сам радио као ливац. Препречим овим стазама и шумама преко Рујевца, па за 40 минута стигнем пешке до фабрике. Да сам ишао главним путевима, требало би ми неколико сати. До Ужица одавде се нормалним ходом спустим за нешто више од сата. Дуго су само пешаци и понека запрега овуда пролазили. Прва возила дођоше тек последњих година, откако су поваљали пут. Сад позовем такси ако хоћу до лекара и возило ми дође до моста, одвезе ме и врати – казује старина и наставља:
– Здраво је и мирно овде уз ову ћуприју. Ето, изгурах осамдесету, већ 29 година сам у пензији, а да нисам имао операцију желуца, што ме повремено мучи, уз висок притисак, био бих најздравији пензионисани ливац. Не смета ми што живим сам. Прошетам, одем на извор по воду, понекад наврати даљи комшија Драгојле Цујо Лазовић из Дрежника да прозборимо и попијемо коју…
Чврст је Борисав као овај мост преко којег цео свој век прелази. Не жали се на самоћу, удаљеност, не признаје да му нешто није по вољи.
– Треба бити храбар. Ако данас није добро, сутра ће бити боље. Ако ни сутра не буде, биће прекосутра. Живот је такав, добро кад-тад наиђе – поручује Боре док од моста полако креће ка својој кући.
Аутор: Бранко Пејовић, Политика.рс
Фото: С. Јовичић