Љубомир Кљакић: Именовање је моћ

Светски поредак корпоративне дистопије и његов језик као средство потчињавања

У раду се разматра политичка фунција и унутрашњеи смисао употребе појмова „Југоисточна Европа“, односно „Западни Балкан“, за преименовање простора који се са својим становништвом од 1918. до 2003. самоидентификовао и међународно-правно био признат, познат и препознаван под именом „Југославија“. Представљају се аргументи у прилог закључка да је реч о инструментима доминације и субјугације које савез „либералног империјализма“ САД-ЕУ користи за потврду и одржавање конверзије идентитета тог простора и његовог становништва из идентитета активног субјекта на сцени светских послова у идентитет потчињеног и споља администрираног објекта.

1.

Два оперативна политичка  појма за контролу перцепције и производњу сагласности из богатог арсенала пропаганде¹ класичног и „новог“, тзв. „либералног“ империјализма,² појам „Југоисточна Европа“ (први пут употребљен 1854) и појам „Западни Балкан“, који је, заправо, дериват сродних појмова такође из 19. века („Западна Илирија“, „Трачко-илирско полуострво“, „Европска Турска“, „Источно питање“, „Западни вилајет“), данас користи империјални савез САД – ЕУ за именовање простора изворне Југославије (минус Словенија, плус Албанија), а то значи да ова два појма употребљава као средства за политичко, војно, економско и културно администрирање тим подручјем и његовим становништвом. ³ Другим речима, политичко преименовање простора који се са својим становништвом од 1918. до 2003. самоидентификовао и међународно-правно био признат, познат и препознаван под именом „Југославија“ у „Југоисточна Европа“, односно „Западни Балкан“, представља инструмент којим се потврђује и одржава конверзија идентитета тог простора и његовог становништва из идентитета активног субјекта на сцени светских послова у идентитет потчињеног и споља администрираног објекта.

По природи саме ствари, ова конверзија идентитетâ, као уосталом и сваки такав поступак политичког преименовања кроз историју, представља једноставну и веома уверљиву демонстрацију моћи према потчињеном становништву потчињеног простора. У овом конретном случају, реч је о демонстрацији моћи, интереса и стратешких циљева империјалног савеза САД – ЕУ према потчињеном становништву потчињеног простора који је се од 1918. до 2003. самоидентификовао и био међународно-правно признат, познат и препознаван под именом „Југославија“. Разуме се, (и) ова конверзија припада оној класи инструмената и поступака који, сви заједно, конституишу апарат империјализма и колонијализма, који се од краја седамдесетих година 20. века дефинише и као културни империјализам, а од деведесетих година истог столећа, и као тзв. „либерални империјализам“.⁴

Поступак конверзије „Југославије“ у „Југоисточну Европу“, односно „Западни Балкан“, доследно је спроведен у складу са три начела – у складу са веома старим начелом  именовање је моћ, у складу са такође старим начелом nomen est omen, у значењу име је знак, име је предсказање, име је судбина, укључујући и дериват моћ је у имену,⁵ као и у складу са начелом најбољи начин да се предвиди будућност јесте да се она произведе.⁶

[pullquote_right]

По природи саме ствари, ова конверзија идентитетâ, као уосталом и сваки такав поступак политичког преименовања кроз историју, представља једноставну и веома уверљиву демонстрацију моћи према потчињеном становништву потчињеног простора.

У овом конретном случају, реч је о демонстрацији моћи, интереса и стратешких циљева империјалног савеза САД – ЕУ према потчињеном становништву потчињеног простора који је се од 1918. до 2003. самоидентификовао и био међународно-правно признат, познат и препознаван под именом „Југославија“.

[/pullquote_right]

Осим што су већ од друге  половине 19. века постали саставни део  доктрина и техника за контролу перцепције и производњу сагласности, односно пропаганде, комерцијалне, политичке и сваке друге, ови принципи (са веома занимљивом историјом употребе и још занимљивијом историјом тумачења), као и читав систем контроле перцепције и производње сагласности, односно пропаганде, нтегрисани су током 20. века у низ академских дисциплина, укључујући овде и номинативни детерминизам,⁷ најновији од академских концепата од интереса у овој ствари. Наука је тако постала пропаганда, пропаганда је тако постала наука. Драматичне размере овог конвертовања пропаганде у науку и науке у пропаганду данас се рефлектују као битно својство историјске и антрополошке кризе у којој се налази човечанство уопште и дубоке кризе савремених друштвених наука посебно. Добили смо тако земаљско царство мрака којим управља онај савез обмањивача о чијем нас постојању и опасним намерама у Левијатану обавештава Хобс. ⁸

2.

Политички појмови „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“, који су, уосталом, синоними, имају за функцију да делотворно именују тзв. „фактичко стање“ унутрашњег пораза произведено кроз разбијања, фрагментацију и субјугацију Југославије у светском рату за југословенско наслеђе 1991 – 2001. Светским ратом за југословенско наслеђе 1991 – 2001, наиме, југословенски простор са својим становништвом насилно је трансформисан и структурисан у фрагментисано подручје које данас има статус ново-феудалне ничије ствари, res nullis. И са становишта раног и класичног империјализма, као и са становишта „новог“, тзв. „либералног империјализма“, то значи да је сада и овде реч о простору нео-феудалних „неорганизованих територија“, односно „нецивилизованих“, „варварских“ земаља које су, истовремено, и узорни постмодерни случајеви тзв. „пропалих држава“, „failed states“.

Са оба становишта, и  са становишта раног и класичног  империјализма, и са становишта „новог“, тзв. „либералног империјализма“, тако неуређен простор може бити једино у надлежности онога ко поседује фактичку, делотворну, дакле суверену моћ да га споља трансформише, уреди и да њиме споља ефективно управља. А то значи да поседује моћ довољну да споља преименује, преобликује и ограничи предметни простор и његове становнике, да га и да их изнутра институционално организује као спољашњу реплику свог унутрашњег поретка, као свој спољашњи посед и продужетак, и да, следствено, такав простор и његове становнике интегрише унутар свог светског поретка „цивилизованих“ народа, као своју граничну област.

Следствено, појмови „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“ имају да делотворно именују ово тзв. „фактичко стање“ унутрашњег пораза произведено кроз разбијања, фрагментацију и субјугацију Југославије 1991 – 2001; да одреде оквир и унутрашњи садржај тог стања као општи и дугорочни оквир и образац који треба да омогуће све опште психолошке, социјалне, економске и политичке услове неопходне за успех моралног слома и масовне „идинтификације са агресором“ потчињеног становништва, услове такође неопходне да се код тог становништва производе масовна представа о себи као о људима и заједницама ниже врсте који, управо због тога, немају други избор него да пристану на спољашње успостављање поректа „добровољног ропства“; да буду важан део апарата за масовну контролу перцепције чија је основна улога да процес „идинтификације са агресором“ и успостављања поретка „добровољног ропства“ што више прикрије и учини невидљивим.⁹

Од 1978 – 1981. до данас савез „либералног империјализма“ САД – ЕУ демонстрира управо ову и овакву моћ да се неки простор и његово становништво, по правилу слабији, а у овом посебном случају простор и становништво Југославије, споља трансформише, уреди и да се њиме споља ефективно управља, да се он и његови становници споља преименују, преобликују, ограниче и институционално организују као реплика унутрашњег поретка агресора, као његов спољашњи посед и продужетак, кога ће, када процес масовне „идентификације са агресором“ буде довољно одмакао и постане практично неповратан, агресор интегрисани унутар свог светског поретка „цивилизованих“ народа, као своју граничну област. Светски поредак који је тај „нови„ тзв. „либерални империјализам“ САД – ЕУ успоставио током последње деценије 20. века, од 1989 – 1991. до 1999 – 2001, јесте светски корпоративни поредак, још прецизније, светски поредак корпоративне дистопије, оно царство мрака којим управља Хобсов савез обмањивача.

[pullquote_left]Овде свакако треба истаћи чињеницу да се у тој истој деценији од 1989 – 1991. до 1999 – 2001, симултано одвијају три процеса од значаја за читав свет и његову будућност – рат за разбијање, фрагментацију и субјугацију Југославије; трансформација економске Европске заједнице у политичку Европску унију; успостављање андрогиног светског поретка, кога – погрешно – називају једнополни, односно униполарни светски поредак, у коме су САД на себе преузеле улогу андрогиног империјалног суверена.[/pullquote_left]

Овде свакако треба  истаћи чињеницу да се у тој истој  деценији од 1989 – 1991. до 1999 – 2001, симултано  одвијају три процеса од значаја за читав свет и његову будућност – рат за разбијање, фрагментацију и субјугацију Југославије; трансформација економске Европске заједнице у политичку Европску унију; успостављање андрогиног светског поретка, кога – погрешно – називају једнополни, односно униполарни светски поредак, у коме су САД на себе преузеле улогу андрогиног империјалног суверена. Симултано одвијање ова три порцеса никако није пука историјска коинциденција. Управо је супротно. Наиме, ова три процеса налазе се у међусобном односу узајамног условљавања, будући да рат за разбијање, фрагментацију и субјугацију Југославије, као и исход тог десетогодишњег рата, није друго него нужан историјски услов који се мора испунити да би се успешно остварило велико дело трансмутације старог светског поретка у нови андрогини светски поредак, дакле у светски поредак корпоративне дистопије. То је оно Хобсово царства мрака, којим суверено влада светски ново-феудални савез обмањивача, транснационални савез корпоративне моћи САД и Европске уније који на великој сцени светских послова наступа у лику андрогиног империјалног суверена.

Као што је то лепо објаснио Мајкл Манделбаум, један  од идеолога андрогиног светског поретка  корпоративне дистопије, моћ савеза „новог“ тзв. „либералног империјализма“ САД – ЕУ заснива се на доктрини по којој САД данас представљају једину силу, тзв. супер-силу, која може да свој поредак истовремено успоставља и одржава и као унутрашњи, и као спољашњи, светски поредак. У складу са овим ексклузивним својством идеалног андрогина, „Америка делује као светска влада“, како то на истом месту истиче Манделбаум. Улога „светске владе“ коју је на себе преузела „Америка“ па следствено и „делује као светска влада“, последица је „чињенице“ да у овом „тренутку“ историје, према истом Манделбауму, управо САД представљају једину људску творевину на планети која поседује „ordungmacht, моћ да твори поредак“, и унутар, и изван својих граница.¹⁰ Следе ли се импликације овог Манделбаумовог „налаза“, а има ли се у виду тврда чињеница да је „ordungmacht, моћ да (се) твори поредак“ заправо у рукама оне корпоративне фракције „новог“, тзв. „либералног империјализма“ која ефективно доминира и суверено управља самим Сједињеним државама, онда следи да је заправо ова иста корпоративна фракција такође и она структура моћи у савременом свету која суверено може деловати и која, следствено, заиста суверено и „делује као светска влада“ –иста корпоративна фракција свој поредак истовремено успоставља и одржава као унутрашњи поредак САД, и као спољашњи, светски поредак.

Конвертован у ново-феудалну ничију ствар, res nullis, данашњи југословенски простор потчињен је, дакле, савезу „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД – ЕУ, његовој „светској влади“ и његовом светском поретку корпоративне дистопије. Последично, фрагментизовани, потчињени и преименовани југословенски простор са својим заједницама, заробљен је унутар чврстих координата режима спољашње империјалне доминације, надзора, управљања и експлоатације. Наиме, захваљујући „корисним идиотима“ као локалним агентима савеза „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД – ЕУ и његове „светске владе“, светски поредак корпоративне дистопије успостављен је унутар југословенског простора као „унутрашњи“ поредак „меке окупације“, масовне „идентификације са агресором“ и масовног „добровољног ропства“.

[pullquote_right]Систематским коришћењем појмова „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“, као битних инструмената за спровођење тзв. „меке моћи“ којима располаже, савез „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД – ЕУ успоставља, организује и одржава тај и такав пордак „меке окупације“, „идентификације са агресором“ и „добровољног ропства“ као чврст „унутрашњи“ оквир и образац целокупног социјалног и приватног живота потчињених заједница.[/pullquote_right]

Систематским  коришћењем појмова „Југоисточна Европа“  и „Западни Балкан“, као битних инструмената за спровођење тзв. „меке  моћи“ којима располаже, савез „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД – ЕУ успоставља, организује и одржава тај и такав пордак „меке окупације“, „идентификације са агресором“ и „добровољног ропства“ као чврст „унутрашњи“ оквир и образац целокупног социјалног и приватног живота потчињених заједница. Следствено, „фактичко стање“ структурирано је као „вечна“ немоћ потчињених локалних заједница, данас тзв. независних држава, као основно антрополошко, морално, културно, политичко и економско својство „вечне“ кризе и немоћи сваке од њих, свих њих узетих заједно, али и сваког од њихових појединачних припадника. Појмови „Југоисточна Европа“ и „Западни Балкан“ представљају, дакле, битне инструменте тзв. „меке моћи“ коју САД-ЕУ користи за одржавање и репродукцију тзв. „фактичког стања“ на југословенском простору као локалног деривата андрогиног светског поретка, односно као локалног андрогиног поретка „корисних идиота“, „идентификације са агресором“, „меке окупације“ и „добровољног ропства“. Са становишта идеолога, оперативаца и администратора андрогиног поретка, он нити има, нити може имати алтернативу.

3.

Али, чак се и савез  „новог“, тзв. „либералног империјализма“ САД – ЕУ упиње да своје постојање, своје деловање и свој андрогини  поредак представи као легитиман  и легалан. Отуда и тај савез, и његова „светска влада“ и његов  светски поредак корпоративне дистопије, раде више него ико пре њих у познатој историји на стварању глобалне представе о легалности и легитимности свог постојања и свог деловања. Томе служи веома разуђени, веома софистицирани, научно утемељени и технолошки апсолутно подржани пропагандни систем за оправдавање „либералног империјализма“. Занимљиво је то што се и данас читав овај веома комплексни систем контроле перцепције и производње сагласности, односно пропаганде, заснива на вредносним представама које су се искристалисале током тридесетих и четрдесетих година 19. века у амбијенту америчког национализма, романтизма, раног империјализма и расправа унутар Демократске странке САД (тзв. Џексонови демократи). У самом језгру ових вредносних представа налазе се две које су стекле статус религиозних догми. Обе догме иницијално су формулисане 1839. и 1846. у три надахнута пропагандно-активистичка новинска чланка извесног Џона Л. О’Саливена, тадашњег горљивог активисте Демократске странке, који је, пун полета, прогласио да сам Бог интервенише на страни САД у три крупна догађаја од интереса за ту земљу. Реч је о рату САД против Мексика, о једностраном преузимању британске Територије Орегон од стране САД, као и о случају анексије независне Републике Тексас од стране САД. Тумачећи позицију САД у ова три случаја, О’Саливен је формулисао своје две представе о САД које ће ускоро постати догме. То су догма о „америчкој изузетности“, „American exceptionalism“ и, нарочито, догма „објављене судбине“, „manifest destiny“.

По изворној О’Саливеновој  интерпретацији, сам Бог доделио је Сједињеним државама нарочиту „мисију да искупе стари свет (својим) високим примером… генеришући потенцијале нове земље за изградњу новог неба“ и да, као земља „великог експеримента слободе“, „the great experiment of liberty“, испуне своју „објављену судбину“ и прошире идеале америчке републике и њене демократије прво широм континента, а потом и широм света… итд.¹¹

Разуме се, поред тада још живог патоса америчке револуције и рата за независност, у О’Саливеновој  интерпретацији „објављене судбине“, препознајемо и утицај оне миленаристичке и месијанске самоиндентификације Кристифора Колумба са Божјим изаслаником и Откровењем св. Јована. Своју миленаристичку и месијанску самоидентификацију Колумбо је документовао 1500. године, у једном писму које је написао током своје треће пловидбе у „Хиспану“, „Хиспаниолу“ (лат., Hispana, Hispaniola, шпан., La Isla Española, Шпанско острво, La Española, креол. Ispayola, изворно, на језику аутохтоног народа Arawak Taino, Haití, Планинска земља, највеће острво у Карипском мору, на коме се данас налазе републике Санто Доминго и Хаити), прву савремену европску колонију у Америкама: „Мене је Бог изабрао за свог поклисара, показавши ми на коју се страну налази ново небо и нова земља о којима је Господ говорио кроз уста Светог Јована у његовој Апокалипси, а које је Исаија пре тога спомињао.“

[pullquote_left]

Као манифестације Божје промисли, догме „америчка изузетност“ и „објављена судбина“ не подлежу никаквом доказивању и никаквој дискусији, оне су неупитне јер као „чуда“ припадају класи трансприродних, трансисторијских и трансљудских манифестација.

Следствено, оне су ствар веровања и вере, па је на људима да их се доследно придржавају, да их следе и да их као Божју вољу увек изнова, и увек дословно спроводе.

Испуни ли се тај услов, све је могуће, све је дозвољено и све је опроштено. Чак и сваки рат, чак и највећи злочини почињени у име испуњења „објављене судбине“ и „америчке изузетности“.

[/pullquote_left]

Као манифестације  Божје промисли, догме „америчка  изузетност“ и „објављена судбина“  не подлежу никаквом доказивању  и никаквој дискусији, оне су  неупитне јер као „чуда“ припадају класи трансприродних, трансисторијских и трансљудских манифестација. Следствено, оне су ствар веровања и вере, па је на људима да их се доследно придржавају, да их следе и да их као Божју вољу увек изнова, и увек дословно спроводе. Испуни ли се тај услов, све је могуће, све је дозвољено и све је опроштено. Чак и сваки рат, чак и највећи злочини почињени у име испуњења „објављене судбине“ и „америчке изузетности“. Ово стање чињеница веома добро документује импресивни, статистички преглед од укупно 482 војне операције (ратови, војне интервенције, употреба војске против цивила у унутрашњим сукобима, друго) које су за протеклих 229 година, од 1783. и краја рата за независност до данас, водиле и воде све владе САД, како у земљи, тако и широм света. Иако непотпун – наиме из њега су изостављене све војне операције које су планирале, организовале и спроводиле владе САД не користећи властите војне ефективе, као и све војне операције које су планирале, организовале и спроводиле или специјализоване обавештајне агенције те земље, или њене корпорације – овај статистички преглед помаже нам да историју испуњења „објављене саудбине“ и „америчке изузетности“ препознамо и као „стање“ перманетног рата и ратне привреде у коме се САД налезе већ 229 година и у коме ће се, сва је прилика, налазити још дуго. У познатој историји не постоји сличан пример.¹²

Следствено, и  сви амерички председници и њихове владе за протеклу тридесет и једну годину (Роналд Вилсон Реган, 40. председник, 1981 – 1989; Џорџ Херберт Вокер Буш, 41. председник, 1989 – 1993;  Вилијем Џеферсон Бил Клинтон, 42. председник, 1993 – 2001; Џорџ Вокер Буш, 43. председник, 2001 – 2009; Барак Хусеин Обама II, 44. председник, 2009 – 2013), 2013  – 2017) од када човечанство има посла са офанзивом савеза „либералног империјализма“ САД – ЕУ и успостављањем светског андрогиног поретка корпоративне дистопије, а основано можемо претпоставити да ће тако бити и за наредне четири године (Барак Хусеин Обама II, 44. председник, други мандат, 2013  – 2017), али и дуже, дали су изванредан лични и институционални допринос испуњењу „објављене судбине“ и „америчке изузетности“ одржавајући и стално унапређујући „стање“ перманетног рата и ратне привреде.

Конверзија идентитета простора и становништва који су између 1918. и 2003. били међународно-правно признати, познати и препознавани под именом „Југославија“ из идентитета активног субјекта на сцени светских послова у идентитет потчињеног и споља администрираног објекта под именом „Југоисточна Европа“, односно „Западни Балкан“, припада класи феномена овог перманетног рата и ове ратне привреде.

Београд, септембар, децембар 2012.

Фонд Слободан Јовановић