Србија је дубоко утонула у понор корупције а ова ситуација, ванредна и тешка, поред осталог донеће нови удар на правни поредак и на уважавање закона, каже у разговору за Данас економиста Љубомир Маџар.
– Спадамо у земље које су најслабије по погледу владавине права и професор Павле Петровић са своја два коаутора написао је о томе један од најзначајнијих радова у последње две деценије. Показали су да због корупције и одсуства владавине права, хаоса који се састоји у непоштовању важећих правила, Србија годишње губи један процентни поен од своје стопе раста. А пошто је та стопа била испод три одсто у периоду десет или 12 година, значи да је једна трећина стопе раста изгубљена због тога што се нисмо држали реда и поштовали прописе. Недостатак правне државе и корупција, та два зла, због ове кризе вероватно ће бити даље погоршана и то је тежак трошак са којим ће земља морати да се суочи у постепидемионом периоду.
* Власт је најавила пакет мера за ублажавање последица епидемије по привреду. Kако оцењујете одлуку да се сваком пунолетном грађанину исплати по 100 евра?
– Прво да кажем, добре су оне мере које су намењене приватном сектору уз услов да се не отпуштају радници. То се ради и у другим земљама и то је јако добро. Али, мислим да исплата од 100 евра није најбоља мера јер је донета у знаку уравниловке. Нису сви грађани у једнаком положају, постоје они за које је 100 евра безначајан износ и они којима је то крупно као Палата Албанија. Било би боље да се то селективније направило, али опет, мора се узети у обзир и то да држава нема превелик капацитет и да би та селективност могла да се изметне у неке злоупотребе којима је свака власт склона. Добро је што ће то бити избегнуто, а лоше што је тако поравнато. Можда је могло и без те мере а да се уместо ње помогне бескућницима, онима који немају посао, самохраним родитељима или породицама са више деце. Неко ће можда рећи да је власт проценила како ће већи број гласова добити уз овако поравнату дистрибуцију и вероватно је да постоји ту неки политички интерес, али то не би могло непобитно да се докаже.
* Да ли ће та мера да подигне тражњу и тако допринесе опоравку привреде?
– Не мислим да ће тако бити. Ово што се дешава није поремећај тражње, него удар на понуду. Јако много људи је онемогућено да ради, читави сектори су остали без посла, туризам, угоститељство, забава… Kада је понуда тако жестоко погођена, онда подстицање тражње може направити више штете него користи.
* Већ сте оценили да су неке од мера добре јер чувају радна места, да ли у то спада и минималац који ће из буџета бити исплаћен за раднике у малим и средњим предузећима?
– Да, смисао те мере јесте да се очува колико је могуће запосленост, да се привреда не наведе на масовно отпуштање радника. С друге стране, то значи да и фирме неће доживети превелики удар и да, кад све прође, неће морати са процесима да крену испочетка. Јако је добро да се не уруши оно што не мора, јер је дизање на ноге после епидемије дуготрајно, ризично и скупо.
* Да ли у позитивне мере спада и доступност кредитима за мала и средња предузећа, одлагање пореских и кредитних обавеза?
– Апсолутно, то су мере које се у свету масовно предузимају. Оне су добре, али кад је реч о о одлагању отплате кредита, треба имати у виду да банке не могу једине да поднесу терет. Проблем је друштвени и привредни и решење не би смело да падне на терет једног сектора макар то био и банкарски. Ту би држава морала да залегне својим средствима из буџета и очигледно, новог задуживања.
* Најављен је и пакет за велика предузећа, пре свега подстицај за емитовање корпоративних обвезница за које је држава обећала да ће их и сама откупљивати уколико међу инвеститорима не буде довољно интересовања. Да ли ће то помоћи великим компанијама?
– Њима хоће, али ће државу скупо стајати. Међутим, и та мера има економску логику јер домаће тржиште капитала готово да није функционисало, плитко је. То је сектор који нисмо успели да дигнемо на ниво праве тржишне привреде, на њему корпорације не би могле да се овајде уколико држава не помогне. Kомпаније јесу претрпеле велику штету и то ће им олакшати ситуацију, помоћи да не би велики број људи у кратком периоду остао „на ледини“.
* Укупан пакет мера који је предвиђен тежак је 5,1 милијарду евра. Одакле нама те паре?
– Мислим да ће морати да се изађе у иностранство и да се држава задужи како се и досад задуживала. Није мала свота пет милијарди, али када се стави у однос БДП-а који је око 42-43 милијарде евра, то је отприлике на нивоу онога што раде и друге земље.
* Председник Вучић а потом и министар финансија Мали најавили су да ће део тог пакета бити финансиран из уштеда у јавном сектору, али да се неће смањивати ни плате ни инвестиције. Где онда могу да остваре уштеде? Да ли постоје скривени фондови, канали којима се одливао новац па ће сада то другачије да се употреби?
– Мислим да такви канали не могу бити реда величина који би одговарао сада потребној своти. Оно што ја видим као уштеде и на чему је Фискални савет више пута инсистирао јесте да се смањи улагање у опремање војске и полиције. Превише се улагало у којекакве хеликоптере, авионе, опрему домаћу и увозну. Мислим да то није била добра политика и да је више одражавала релативну политичку моћ одређених сектора него стварне друштвене потребе. После 5. октобра 2000. ја сам предлагао да Србија потпуно укине војску, да кадрови који су се затекли буду на хумани начин збринути. Многима је то изгледало смешно, никога нисам успео да импресионирам тим предлогом. Значи да нисмо извукли поуке из последњих дешавања а то је да када се ствари јако закувају, онда проблеме решавају велике силе, крупни играчи а наша војна моћ у таквим ситуацијама не игра никакву улогу. Зато у том сектору видим један извор уштеда и верујем да ће власт тако и поступити. Међутим, неки други високи приоритети могу бити скрајнути, попут санирања животне средине.
* Kако оцењујете прогнозу председника Вучића да ћемо када ово прође бити по привредном расту трећа земља у Европи?
– То председник не може знати, као ни многе друге ствари које је устврдио и да оне немају своје разумно покриће. Ситуација је толико узаврела, усковитлана, нестабилна и непредвидива да нико не може дати поуздану прогнозу. Једино што може је да се чека да истутњи ова епидемија, па кад се мало смири биће могуће неке процене, али и оне неће бити поуздане. Сада говорити о томе каква ће Србија бити после епидемије, мислим да није ни препоручљиво ни разумно. Па, не знамо ни колико ће да траје. Могуће је да такве изјаве могу донети неки глас на изборима који после епидемије треба да се одрже, али са разумним предвиђањем будућности такве тврдње немају никакве везе.
* Економисти тврде да нас после епидемије очекује јако дубока криза, али неки верују и да је то прилика за рестартовање у расподели светског богатства. Да ли имате неку претпоставку како ће изгледати свет после епидемије?
– Искрено, не. Нико не зна колико ће трајати и колика ће штета бити направљена, па нема основа за разумну прогнозу. Без ризика се може тврдити да ће штета бити огромна и да није разумно очекивати из тога неке користи које би могле да је компензују. То не може да се деси. Жестоко смо настрадали и то ће дуго притискати светску привреду и становништво. Тачно је да постоји у економији нека теорија по којој након великих катастрофа долази брзи опоравак. То се десило после Другог светског рата, неке земље су се муњевито обновиле. Али, бојим се да ова ситуација неће бити таква и да нам предстоји дуго путовање ка колико-толико нормалном стању.
Потенцијал комарца
* Kакав је потенцијал Србије да се суочи са последицама ове кризе?
– Потенцијал је мера развијености а Србија је сиромашна и једна од најнеразвијенијих држава у Европи. При том, ми смо у последњих петнаестак година расли јако споро, били смо међу спорорастућим економијама не само у окружењу него и у Европи. Из тога следи да нисмо способни за неко ефикасно суочавање са тако великим ударима. Kада комарцу ишчупате ногу, оде цео комарац и бојим се да ће део те истине бити релевантан за Србију. Дакле, потенцијал суочавања и хватања укоштац са кризом је мали, а то значи да треба рачунати са великим штетама и дугим периодом ниског стандарда и малог обима производње, слабог учинка у међународним економским односима, у спољној трговини пре свега. „Злу се надај, добро бити неће“ – то би био најкраћи начин да се каже какав је наш потенцијал.
Пише: Мирјана Н. Стевановић, Данас.рс
