Љубомир Симовић: Вучић се понаша као власник ове државе, коме све припада, који свим располаже, који о свему одлучује и суди

Година је прошла у знаку пандемије ковида 19, а судећи по свему, пратиће нас и током следеће године. Прошла је и у знаку отворене аутократије, која ће се, судећи по свему, такође наставити и у години која долази.

Начин на који Вучић обавља дужност председника Републике далеко превазилази компетенције које председнику прописује Устав. Он се не понаша као председник, већ као власник ове државе, коме све припада, који свим располаже, који о свему одлучује, о свему суди, који се пита за све, од кога све зависи, и који за оно што ради не одговара никоме.

У жељи да остваре нека своја права, неки грађани се, као врховном судији, обраћају њему, тражећи да им помогне, да интервенише, да пресуди, да исправи криву Дрину, а притом не схватају да му таквим молбама признају право да влада на начин на који влада. Вучић је у Вашингтону, између осталог, потписао и обавезу Србије да своју амбасаду из Тел Авива пресели у Јерусалим, чиме се озбиљно доводе у питање наши односи са читавим низом држава. Не можемо а да се не запитамо ко стоји иза те одлуке – влада, министарство иностраних послова, Народна скупштина – или је то његова лична одлука, донета без консултација са било ким, као да је дипломатија Србије његова приватна ствар.

Кад је већ реч о Вашингтонском споразуму… сетите се оне хоклице на којој је пред Трамповим столом седео Вучић. Можете ли на тој хоклици да замислите Ердогана или Орбана, или Мицотакиса – да не помињем Ангелу Меркел! Када Вучић, који је био високи функционер Радикалне странке, странке која је западну границу Србије видела дубоко у Хрватској, на линији Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, данас, као напредњак и председник Србије, на устоличење новог епископа далматинског, у цркву Светог Спаса у Шибенику, као свог изасланика, пошаље министра одбране, министра војног, каква је то политика? Каква је разлика између оног радикала, који је у Глини 1995. грмео да “никада Српска Крајина, никада Глина неће бити Хрватска, никада Банија неће назад у Хрватску”, и овог напредњака, који преко моста на Дунаву, са букетом цвећа, иде у сусрет Колинди Грабар Китаровић, а на црквену свечаност у Шибенику шаље министра одбране?

Ова власт је морала да падне још онда када је у Београду укинула Главну железничку станицу, када је интерес два милиона грађана подредила интересу тајанственог власника Београда на води. Сада једни предлажу да се у згради бивше станице отвори музеј Николе Тесле, док би други ту сместили музеј Немањића. А било би најприродније да то опет буде оно што је некада било: Главна железничка станица. Био би то знак враћања у нормалу.

Мало им је што су срушили Савамалу, што су Београд оставили без Главне железничке станице, што због жичаре и гондола доводе у питање аутентичност Београдске тврђаве, што су, упркос аргументима архитеката, урбаниста, економиста и правника, подигли Београд на води и што су власнику тог здања, поред станице, препустили и хотел “Бристол”, и преко 100 хектара савске обале, и што савски мост желе да изместе на суво, него хоће да униште и Макиш, и изворишта у Макишу, и да своју владавину крунишу Београдом без воде.

Љубомир Симовић: Кванташка пијаца

Што је јуче коштало 20 динара,

данас кошта 20 хиљада.

А сутра ће 20 милиона!

Неће проћи ни 20 минута,

а тих ће се 20 милиона

попети на 20 милијарди!

А више се могло пазарити

јуче за оних 20 динара,

него данас за 20 милијарди!

Чиме си јуче купио венац лука,

данас не да не можеш једну главицу,

него не можеш ни једно једино чено!

Више данас кошта једно јаје,

него јуче јато кокошака!

Да сам јуче имао милион,

белела би ми се река од гусака!

А данас ми се, за тај исти милион,

не би на води забелело ни перце!

Да сам јуче имао милијарду,

мого сам да питам пошто је Ваљево!

А данас питам колико кошта зеље!

Нема меса, а неће бити ни зеља,

ни жишке у пећи, ни петље на игли!

А долази дуга и јака зима!

Не бојте се, браћо, хладне зиме,

него се бојте, браћо, неслане соли!

Засветлеће жишка у пепелу,

намаћи ће се вунена петља на иглу,

забелеће се гуске у рукавцу,

освануће на трпези храна,

када опет со постане слана!

(НоваС)