ЉУДИ који говоре и мисле на руском језику проклињу Русе, интелектуалци одгајени на руској култури јавно се од ње одричу, лумпен ликови који носе руска имена и презимена, урличу на трговима, захтевајући „москаља на вешала“.
Како је до овога могло да дође? Зар се у неке Русе који живе у Украјини уселио демон украјинског национализма?
Не, они остају у границама медицинске норме, енергично бране своја убеђења, чак су у понечему логични и доследни. Међутим, све није почело у фебруару 2014. године, нити у време „наранџасте револуције“, чак ни у време проглашења независности Украјине.
Људи се одричу свог народа када почну да га презиру, када престану да се поносе заједницом људи којој припадају по праву рођења.
Домаћа култура је од Петра Великог прожета подражавањем Европи. Та чињеница је била предмет жестоких дискусија словенофила и западњака још у XIX веку.
Европски континент који се динамично развијао, с његовом техником и науком, филозофијом и правом, културом и уметношћу, мамио је значајан део друштва, често водећи механичком и непромишљеном копирању туђег искуства, независно од тога колико је оно било примењиво у домаћим условима.
Због жеље да се нешто уради „што пре“ и „као код њих“, насилно су стављане перике гатчинским гардистима Павла Првог и настајали масонски снови Пјера Безухова, руско племство је у екстази копирало француску моду и енглеске методе вођења домаћинства, а демократе-буржуји преузимали су методе револуционарног терора и друштвене теорије. Било је преузето много тога доброг, али штошта и на невиђено и узимајући здраво за готово, на пример, да је страна мода боља од домаће.
А шта је било с обичним грађанима?
Природно, када елита размишља искључиво у категоријама подржавања страног, обичан грађанин, тежећи да се попне на ниво својих надређених, почиње да се понаша на исти начин: да разговара на „мешавини француског и нижњеновгородског“ или, у складу с још једном модом, да открива очигледно криве ноге, искрено сматрајући то одликом „цивилизованости“.
Обичан грађанин инстинктивно подражава културу виших слојева друштва, али је та култура, како се испоставља у међувремену, преузета. То значи да је домаће заостало и провинцијално (размишља он), чим га се и надређени стиде.
Појављивање совјетске елите на историјској сцени само је погоршало ситуацију.
Дојучерашњи ситни чиновници, морнари и радници нису се дуго наслађивали својим положајем авангарде револуционарног покрета у свету. Њима, ненавикнутим на самосталност, као хлеб је била потребна морална подршка Запада – колевке напредних теорија, то јест систем спољних координата с којим би могли да упореде исправност изабраног правца. „Ми смо авангарда? Зар не?“
И европски посматрач благонаклоно клима главом: „Да, заиста занимљив експеримент“. Затим, у зависности од расположења, престаје да клима. И друштво које је навикло да живи подражавајући доспева у панику: „Сишли смо са главног пута цивилизације! Више нисмо авангарда! Ко зна где смо уопште!“ И ко је крив заблуделима?
Разуме се, њихова неспособност (недостатак жеље) да копирају нове, „напредне моделе“ цивилизованог друштва данас – „потрошачког друштва“.
Туђе је по навици боље, а домаће – „домородачко“ – напредни либерал, који је огрнуо тогу просвећеног Европљанина, треба доследно да избегава. И у поступцима, па чак и у мислима.
Неки Руси чак престају да буду Руси не зато што су „лоши“ – обрнуто, они желе да изгледају „боље“, „квалитетније“, „респектабилније“. Наводно, они су „истински Европљани“, а као обавезна последица – и „демократе“.
Руско племство је почетком XIX века подражавало европејске Пољаке (који тек што су слободном вољом профућкали сопствену државу), а руског либерала ће почетком XXI века вући „херојима мајдана“ само због тога што ови говоре о демократским вредностима (успут истребљујући хиљаде цивила).
Он се већ по навици стиди свог порекла, свог језика, своје националне културе.
Упорна тежња домаћег либерала да постане „европеид“ налаже му модел понашања којим се он наводно приближава „европском стандарду“. И уколико му политичка мода налаже да се „одрекне старог света“, он ће – као иритирајући анахронизам – свесно почети да гази своју рускост, да прелази на лош енглески или украјински. И – што је најстрашније – почеће да поздравља, оправдава и подстиче убијање својих руских сународника.
Манкурт (ропско створење из романа Чингиза Ајтматова „И дуже од века траје дан“, које је потпуно потчињено газди и не памти ништа из претходног живота) не размишља о томе колико је одвратан у свом гмизању. И гадан не само сународницима, већ и мислећим Европљанима.
Свима којима политичка депонија није заменила праву Отаџбину и матерњи језик.
Пише: Константин КЕВОРКЈАН, Факти
