Логички лавиринт о Југославији и ‘Црној руци’?

Да ли су снаге које су 27. марта разбиле војним пучем Краљевину Југославију исте оне које су раније, превратом, срушиле српску династију да би успоставиле про-јужнословенску и да ли (и у ком облику) постоје данас?

Српску тајну организацију ‘Уједињење или смрт’ неки сматрају револуционарну и патриотску, а други анархистичку, терористичку, преторијанску. Најновија истраживања указују да је то, изгледа, био државни пројекат, који почиње као заверенички, мајским превратом и убиством српског краљевског брачног пара Обреновић, 1903, а сеже до чистки српских кадрова у Комунистичкој партији. Питање је да ли се тада и завршава?

После анексије Босне и Херцеговине, 6. октобра 1908, зачела се идеја о потреби организованог отпора аустро-угарској монархији. У Србији, снаге жељне да се супротставе политици Беча, уз сагласност власти(1), формирају организацију ‘Народна одбрана’. Широм земље, и у иностранству, где живе Срби, настају комитети ове организације чији је основни задатак био да прикупљају добровољце, да негују борбеност, патриотизам и спремност за борбу с Аустроугарима(2). Организација ‘Народна одбрана’ није, на овој теми, успела да покрене борбу против анексије Босне и Херцеговине(3).

За разлику од тога, када су комитске вође из Македоније затражили помоћ Београда од турско-бугарског зулума, Богдан Раденковић, српски вицеконзул у Скопљу, пренео је идеју о формирању револуционарне акционе организације војводи Војиславу Танкосићу, капетану Велимиру Вемићу и познатом националисти Љубомиру Јовановићу Чупи, и 9. маја 1911. године, у Београду је формирана организација ‘Уједињење или смрт’ (‘Црна рука’)(4). Устав организације потписало је 10 људи: Илија Радивојевић, Богдан Раденковић, Чедомир Поповић, Велимир Вемић, Љубомир Јовановић Чупа, Драгутин Т. Димитријевић Апис, Воја Танкосић, Илија Ивановић, Милан Васић, и Милан Гр. Миловановић. Симболи организације били су лобања, укрштене кости, нож, бомба и отров(5). Касније је унет и отров због тога што су га комите увек носиле да би, ако буду заробљени, могли да се убију. Поједини чланови Управе почели су с регрутовањем и за годину дана број припадника се знатно увећао.

Увидом у лични нотес Александра Карађорђевића, који су историчари, Жељко Зиројевић и Миодраг Јанковић први објавили у српској јавности(6), пронађен је комплетан списак чланова организације.

Имајући у виду присност коју је имао с већим бројем припадника ‘Црне руке’, и регент Александар је, по свему судећи, био припадник ове тајне организације(7). На списку чланова које је пописао Александар Карађорђевић, између осталих су: војвода Војин Поповић Вук, мајор Владимир Туцовић (брат лидера социјалдемократа Димитрија Туцовића, мајор Драгутин Гавриловић (упамћен по заповести браниоцима Београда)…

На списку који се налази у архивској грађи академика Владимира Дедијера(8), као главни организатори из Старе Херцеговине наводе се:

– Спасоје Тадић(9), је познати комита из села Смријечна (Пива), касније четнички командант у Другом светском рату кога су убили партизани. Имао је задатак да дотура оружје младобосанцима, који су касније убили Франца Фердинанда, и да финансира штампање просрпског листа “Пијемонт”. 

– Драгутин Димитријевић Апис, генералштабни пуковник Војске Краљевине Србије, рођен је 5. августа 1876. у Београду. Осмислио је и организовао официрски пуч 1903. године. Иако убиство краљевског пара Обреновић, није била његова идеја, Апис је у ноћи 29. маја 1903. године повео заверенике из Официрског дома на двор, када је и рањен. Његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Имао је јак утицај на политичаре и покушао је да створи војну диктатуру. Покушао је да придобије и Николу Пашића, али то, упркос притисцима, није успео. Међу оснивачима је тајног удружења Уједињење или смрт, 1911. године. У Првом светском рату руководио је војном обавештајном службом, затим је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске, а потом помоћник начелника штаба Треће армије. Децембра 1916. је ухапшен је као члан организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за “превратничко деловање”. Осуђен је на смрт и стрељан 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с мајором Љубом Вуловићем и Радетом Малобабићем.

– Јефто Дедијер, главни за реон Црне Горе и Старе Херцеговине, отац Владимира Дедијера. 

– Мехмед Мехмедбашић, родом из Стоца (Херцеговина), члан Младе Босне и један од атентатора на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914.

– Мустафа Голубић, родом из Стоца, генерал НКВД, шеф шпијунске мреже, атентатор, диверзант, Стаљинов кадар, по наредби Тита и дојавом Милована Ђиласа јуна месеца 1941. године издан Гестапоу и стрељан 23. јуна.

Радомир Путник и Степа Степановић симпатисали су организацију Црна рука(10). Нису били чланови, али њихов однос према официрима, а посебно према Апису, говоре за себе(11).

Краљ Александар је почео да смишља план о ликвидацији организације ‘Црна рука’. ‘Белу руку’, или Одбор десеторице за ликвидацију Аписа и “Црне руке”, предводио је пуковник Петар Живковић (1879-1947) из Неготина (умро у Паризу). У мајском преврату имао је незнатну улогу (да откључа капију двора), али је ипак прихваћен као завереник краљеубица. Поседовао је компромитујућа документа о будућем краљу, и тако га везао за себе, поставши вођа Александрове камариле. Пред крај српско-бугарског рата против Турске, мајор Живковић је био одређен да командује коњицом Тимочке дивизије. Његова јединица послата је да, с Другом армијом, помогне Бугарима да освоје Једрене. Како је коњица неупотребљива у опсади, Живковић и његови официри проводили су време у баханалијама. Један коњаник пожалио се свом претпостављеном да га је мајор Живковић приморао на хомосексуални однос. Командант Друге армије Степа Степановић затражио је да Живковић буде изведен пред војни суд. Апис је спасао Живковића, “како се не би укаљала част српске војске”, а овај му се одужио тако што је, на захтев регента Александра, “наместио” Солунски процес. Када је, 6. јануара 1929. године, краљ Александар суспендовао Видовдански устав, поставио је Петра Живковића за председника владе. Живковић је, на захтев краља, 1931. основао дворску опозициону Југословенску народну странку, у којој му је помагао Светислав Хођера. Чим је постао регент, 1914. године, Александар је почео да спроводи план уклањања Аписа и његовог утицаја из Врховне команде. Сменио је војводу Путника, склонио Димитријевића из Врховне команде, а добро му је дошло и убиство војводе Вука, кога су се многи плашили. У егзилу, Солун је постао средиште завере против Аписа и Црне руке. Даљи след догађаја био је: измишљени атентат на престолонаследника Александра у Острову, лажни сведоци, суђење и стрељање Аписа, Љубе Вуловића и Радета Малобабића. Остали оптужени чланови организације осуђени су на казне затвопра.

Имајући у виду неке изјаве о организацији и о Апису(12), питање је да ли је Солунским процесом уништен систем ‘Црне руке’? Солунски процес је политички судски процес и, у новијој историји Србије означио је победу Беле руке и одрешене руке регенту Александру за стварање Југославије и самовлашће. Од стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар био је политички и на друге начине везан за Петра Живковића, који је у свим странкама организовао своје обавештајне центре. Александар је имао и своје паралелне две обавештајне службе (преко управника Београда и преко војног команданта Београда), да би проверавао податке које добија од Живковића. До погибије краља Александра у Марсеју, у чему су им се интереси поклопили са ВМРО и Усташама, црнорукаши су били у илегали или, попут Саве Поповића, Мустафе Голубића и Божина Симића, у служби совјетске обавештајне службе. Они су по директиви Коминтерне радили на разбијању Југославије и чекали тренутак да се освете краљу Александру и ономе што је он створио(13).

Мајор Љубомир Вуловић написао је, пред стрељање, два писма у којима је навео шта се догађало у Солуну и поверио их проти Здравку Пауновићу да их, када земља буде слободна, преда некоме ко ће тиме моћи да се позабави. Прота их је предао Тодору Михаиловићу у Београду, а овај Александру Ранковићу, потпредседнику Владе и министру унутрашњих послова. Ранковић је наложио да УДБ-а истражи Солунски процес, и да пронађе преживеле. Академик Владимир Дедијер пише да Броз није хтео да се меша јер се радило о искључиво српској ствари. Пронађен је члан Црне руке, пуковник у пензији Радоје Лазић, и два сведока који су на Солунском процесу лажно сведочили: Темељко Вељановић (Темељко Вељановски) и Ђорђе Константиновић (Константиновски Георги). Пред већем Врховног суда Народне Републике Србије, којим је председавао Светолик Лазаревић (пријатељ Слободана Пенезића Крцуна), доказано је, да није било атентата на регента Александра и да је Солунски процес био намештен па су, 16. јуна 1953, сви осуђени ослобођени од оптужбе (рехабилитовани).

У то доба УДБ-а, предвођена Ранковићевим сарадницима, Пенезићем, Стефановићем и Лукићем, интензивно је радила на спречавању диверзантско-терористичких група, а посебно на Косову и Метохији. Они су у највишем косовском руководству открили шпијуне: Фадиља Хоџу, Џевдета Хамзу, Мехмета Хоџу, Авдија Бакалија, Мазлума Ниманија и Имера Пуљу. Овој групи суђено је у Призрену 12.7.1956. године. Суђење је трајало четири дана и доказано је да су ова шесторица примала задатке од руководства и обавештајне службе Албаније. Доказано је и да је Фадиљ Хоџа од јануара 1944. године радио за британску обавештајну службу, на вези мајора Кемпа. Нико од њих није био осуђен. То су спречили Кардељ, Стамболић и неки из врха КПЈ(14). Био је то увод у физичко-политичке ликвидације тзв. “ранковићеваца”. Прво су, 1965. године, у “саобраћајној несрећи” погинули Светолик Лазаревић и Слободан Пенезић. На Брионском пленуму, 1966. године, наводно због прислушкивања Броза, политички је уклоњен Александар Ранковић. По њиховом одласку, ови шпијуни успели су да подведу Призренски процес, на коме су осуђени, под “српско насиље против Шиптара” и да 1967/68. године изведу ревизију. Ревизија Призренског процеса у Приштини ослободила је све осуђене и свима су на име одштете биле исплаћене велике суме новца. Рад службе безбедности до 1966. године оквалификован је као “тешка злодела и деформација неких органа безбедности”. Ово ће омогућити да се и да се 1974. године донесе Устав СФР Југославије у интересу сепаратистичких снага.

Да ли су то исте снаге које су 27. марта разбиле војним пучем и Краљевину Југославију, а које су раније, превратом, срушиле српску династију, да би успоставиле про-јужнословенску и да ли и у ком облику постоје данас?

Фусноте
(1) Проглас Јована Дучића објављен у листу “Политика”: “Београђани, Отаџбина је у опасности. Све је у Србији спремно да устане и пролије и последњу кап своје патриотске крви и да спречи Аустрију да откине Босну и Херцеговину”. У “Оптужници” великим силама, у истом листу, стоји: “…Кад сте ви у вашим европским законима могли наћи страну на којој пише да је сила јача од правде, онда упамтите – наћи ће и српски народ у тој књизи један лист на коме ће крвавом руком записати: Зуб за зуб, око за око.”

(2) Из српских области, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе пристижу млади добровољци са жељом да почну обуку. Настају комитске групе, из којих ће, касније, Владимир Гаћиновић уводити херцеговачку омладину у ‘Младу Босну’, а Богдан Жерајић ће извршити атентат на аустријског представника Варешанина и постати идол младобосанаца који ће се заклињати на његовом гробу.

(3) Драгутин Димитријевић Апис, у то време био начелник штаба Дринске дивизије, рекао је: “Народна одбрана није урадила довољно, нити пак оно што су сматрали да је потребно да се уради…”

(4) Текст заклетве је гласио: “Ја, —, ступајући у организацију, заклињем се сунцем што ме греје, земљом што ме храни, Богом, крвљу својих отаца, чашћу и животом, да ћу од овога часа па до смрти верно служити задатку ове организације и увек бити готов да за њу поднесем све жртве.”

(5) др Слободан Јовановић, професор Београдског универзитета, на почетку рада организације дошао је на састанак Врховне централне Управе и изнео да се Српство може спасти “бомбом, ножем и пушком”, што је прихваћено као симбол.

(6) Дневни лист ‘Пресс’ од 18.01.2009. године “Тадићев деда био задужен за убиство Фердинанда”

(7) То потврђују странице из његовог блока у који су уписани припадници организације с 1912. годином.

(8) Извештај жандармеријске поставе Гацко-Билећа, пронађен у кући комитског вође из тих крајева, војводе Маја Вујовића.

(9) Спасоје Тадић био је рођени стриц академика Љубе Тадића, оца председника Србије Бориса Тадића.

(10) Сам Аписа је на састанку Врховне централне управе августа 1912. године рекао: “Предстоји нам рат с Турцима. С нама су Бугари, Грци и Црногорци. У Београду ових дана треба да се донесе коначна одлука о рату. Нажалост, ни наши ни бугарски владајући кругови нису довољно храбри. Чим једни прикупе мало храбрости да зарате, други се предомисле, и обрнуто. Ја сам у сталном контакту с Путником и Степом, који се добро држе. Али не може се рећи исто за политичаре и неке друге официре.”

(11) Када је 1911. године однос регента Александра, Петра Живковића и Јосифа Костића (припадници Беле руке и Аписови непријатељи) постао више него близак, ова два официра изнели су Александру низ оптужби против Димитријевића. Александру је ово је било више него довољно. Улетео је у Аписову канцеларију и почео да га вређа. Димитријевић га је саслушао и одговорио: “Да, а шта ви мислите да смо ми ставили главе у торбу да се ви двојица (Александар и Ђорђе) свађате и отимате око престола као око какве играчке. Варате се јер смо у стању да и по други пут ставимо главе у торбу…” Александар је, као Врховни инспектор војске, отишао код министра војног Степе Степановића и затражио да се Апис и Милан Миловановић преместе из Београда. Степановић је одговорио да то не спада у домен престолонаследника и да ће о томе реферисати лично краљу Петру. Александар је, незадовољан, отишао код краља Петра и понудио писмену оставку, коју је Краљ оставио да преноћи знајући да ће бес проћи Александра.

(12) Владимир Лебедев, министар морнарице у руској влади 1917. године: “Последњих дана мог боравка у Солуну, почели су да хапсе најбоље српске официре као што су Димитријевић, Вемић итд. А покојни руски амбасадор Хартвиг је описао Црну руку као најомиљенију, најнесебичнију, идеалистичку и родољубиву чији је циљ искључиво био ослобођење и уједињење свих српско-хрватско-словеначких народа. Најчаснији, најидеалистичкији и најпожртвованији јужнословенски елементи окупили су се око Аписа и његових пријатеља…” 
Слободан Јовановић: “Тај Апис кога сам упознао у Врховној команди није личио на ону слику која се била о њему створила у публици. Он није био плаховит, ни осион – био је више него што се зове добар друг. Али имао се утисак да он није само то…”

Одговор престолонаследника Александра на молбу леди Пеџет за помиловање Аписа: “Ти људи су зло за ову земљу. Дуго су онемогућавали државне послове својим превратничким намерама. Осим тога, били су спремни да убију Пашића и мене. Али они су осуђени више због оних првих, државних разлога и зато не могу бити помиловани…”

(13) Један од истакнутих чланова Црне руке Слободан Јовановић, као председник Српске краљевске академије наука и уметности, 1937. године, оснива завереничку организацију Конспирација, по угледу на Црну руку,. У пучу против намесничког режима кнеза Павла Карађорђевића 27. марта 1941. године учествовали су бивши црнорукаши, али и белорукаши.

(14) Академик Дедијер наводи да је Тито, у једном разговору са Ранковићем, коме је Дедијер присуствовао, наводно у шали рекао: “Ћуј Лека, онај твој Крцун хтел би бити као Апис”.