Лопови за медаљу

Неко духовито примети: народ у Србији је огорчен на своје спортисте на Олимпијади јер му својим успесима нису скренули пажњу са бедних живота. К’о веле – ако нам ви бар на неки дан не вратите осмех на испијено лице, тешко да ће то моћи ова булумента са мандатаром на челу.

Али, авај: као да је и спортистима дојадило то силно сликање са овима што су лопту виђали само на слици, и силни телеграми набијени поносом и лажним патриотизмом. Одакле лоповима који су државу довели на ивицу, и преко ивице, амбиса, право да се ките туђим сјајем? Немају право, али ни образа, тако да је све у реду.

Спорт је некако, ваљда у последњи час, испао из експозеа, ваљда је те листове одувала скупштинска промаја, султан-мандатар се једино до’ватио фудбала, лажући и посланике, и нас, и себе, како он неће дати да та звездашко-партизановска банда рекетира државни буџет. Као да се не зна ко упумпава милионе у та два змијска гнезда препуна пљачкаша, што се одужују лојалношћу и обавезом да се оно чувено „Вучићу, педеру!“ више неће чути са трибина.

Султанова част, богме, дебело кошта, али нека, за заштиту таквог гиганта ништа није прескупо.
И несретну Скупштину је претворио у преторијанску гарду, не зна се ко је први спреман да се баци пред опозициони рафал, јал’ Маја, јал’ онај Шешељев омиљени клемпо, јал’ лично Војвода који то ради мудро, да се Власи (рачунајући и Ђ. Вукадиновића) не досете. Што пропусте они, дочекају Султанови независни медији, да растумаче и рашчерече његове критичаре, и истакну надљудска својства бића које нит’ седи, нит’ пиша шест сати.

Мени је ћале, све док нисам поодрастао, имао обичај, кад претерам у мрсомуђењу, да одбруси: Мали, не сери! Знао се неки ред. А овде се сере на ангро, почев од највишег места, и ником ништа. Као и у сваком клозету, срање и смрад се подразумевају, навикне се човек као на мирис шумских љубичица у пролеће.

На први, а богме и на други поглед, ово лудило у Србији поприма чудовишне размере и шири се као црна рупа, без реалног изгледа да ускоро прсне, као гнојни чир. Он лаже, пси лају, ветар носи.

С колико зависти ли само гледа према Анкари, тамо где је његов (засад) недостижни узор лепо смислио да раздвоји жито од кукоља. Измислиш пуч, извадиш већ спремљен списак издајника и напуниш затворе, нема више тамо неких Обрадовића, Радуловића, Јанковића, Шабића, Пајтића, ништа ти више не стоји на путу, чак ни ти каменчићи што помало жуљају, али нервирају на пакленом путу поплочаном кобајаги добрим намерама.

Нашла би се ту гарантовано једна ћелија и за његовог Гулена, грешног Тому, кога тобож брани од Шешеља. Ова српска Инвалидијада у Рију му је добро дошла да својим медијским керберима дотури наслове у стилу „Враћај се, баксузе!“, ко да је ракиџија из Бајчетине пливао, гађао или гањао лопту, а не седео ко фикус на трибинама, а српску заставицу држао ко свећу на четр’ес дана.

Кад се буду делиле медаље за лоповлук и лагање, нема да бринемо, биће то рекорд који нико никад неће оборити.

Милан Јовановић, Вести

фото: Танјуг