Лоповско руковођење енергетиком значајно уназадило стандард грађана: Три пута скупља струја него повећање пензије

Међународни монетарни фонд још увек постоји?! Сазнали смо то недавно кад нам је Себастијан Соса, шеф Kанцеларије ММФ-а у Београду, душебрижнички поручио да струја треба да поскупи барем за износ инфлације јер би тако „цена електричне енергије и даље остала стабилна“ (???). Тим пре, рекао је Соса, што цена киловата није мењана две године, ваљда да би прошлогодишње лажно повећање пензија имало бар мало ефекта. Није Соса поменуо да су, због поскупљења ТВ таксе и увођења накнаде за енергетску ефикасност од 1,5 динара на 100 потрошених киловата, рачуни за струју и у 2018. ипак повећани. Подсећајући нас да трошимо убедљиво најјефтинију струју у Европи, двадесетак одсто испод цена у Црној Гори, Македонији и Албанији и чак пет пута јефтинију него у Данској и Немачкој, првом човеку ММФ-а у Србији није пало на памет да констатује да су током „златног доба“, које је почело 2013. и трајаће само бог зна докле, рачуни за утрошену електричну енергију у просеку увећани три пута више него што су повећане пензије, док је повећање просечне зараде једва домашило поскупљење струје у истом периоду.

Домаћинства у Србији у просеку месечно за струју издвајају од 2.500 до 3.500 динара. Иако рачуни, на први поглед, нису превелики, економисти, мада се слажу да је поскупљење оправдано, сматрају да струја ипак није јефтина.

„Електрична енергија је за грађане скупа упркос томе што је њена цена са позиције ЕПС-а и економских аналитичара ниска“, каже Иван Николић, уредник билтена „Макроекономске анализе и трендови“ (МАТ), напомињући да у Србији трошак за електричну енергију чини више од пет одсто укупних расхода домаћинстава, што је европски рекорд.

Накнаде, таксе, ПДВ

Kада се погледа структура рачуна за потрошњу од, рецимо, 250 киловата, само у тзв. зеленој зони, у којој је струја најјефтинија, види се да у укупном износу за уплату непосредна цена киловата учествује са непуних 51 одсто, а остатак отпада на обрачунску снагу, акцизу, ПДВ, ТВ таксу и накнаде – за трошак гарантованог снабдевача, повлашћене произвођаче (обновљиву енергију) и енергетску ефикасност. Дакле, скоро половина новца који издвајамо за електричну енергију одлази на разне намете државе, која се свог дела „струјног колача“ не одриче чак ни када током месеца не потрошимо ни један једини киловат, јер нам и тада стиже рачун на износ нешто већи од 700 динара или око 6,3 евра. Потрошач из примера наведеног у табели платио је утрошене киловате по цени од 5,962 динара у вишој, односно 1,491 динар у нижој тарифи, што укупно износи 1.266 динара. Но, како његов рачун износи скоро 2.500 динара, то значи да га је утрошени киловат у просеку коштао десет динара, а то је већ значајно скупље од струје у Црној Гори, Македонији или Албанији. Бајка о јефтиној струји, која почива на чињеници да се пореде само основне цене киловата, без осталих трошкова, делује још наивније кад потрошња пређе у „плаву“ (преко 350 кWх), а поготово у „црвену“ зону (преко 1.600 кWх). Стварна цена утрошених киловата у овим зонама не само да није најнижа у региону већ и много мање заостаје за ценама у развијеним земљама, попут Данске и Немачке, које је за поређење изабрао Себастијан Соса.

Уредник МАТ-а Иван Николић сматра да цена струје мора да буде таква да остави простор и за одржавање електроенергетског система и за нове инвестиције. Али те инвестиције су већ годинама испод нивоа амортизације, о чему је пролетос на копаоничком скупу економиста детаљно говорио председник Фискалног савета Павле Петровић. Kада би се реформисао, ЕПС би могао да повећа инвестиције за 200 милиона евра или за 0,5 одсто БДП-а, рекао је Петровић, истакавши да ЕПС не само да се не реформише већ почиње значајно да кочи привредни раст Србије. Пад производње струје за седам и угља за 12 одсто оборили су раст БДП-а у другој половини 2018. за 0,5 одсто, што је успоравање које није забележено ни у једној од земаља централне и источне Европе. Иако смо се споразумом са ММФ-ом обавезали на постепено повећавање цена, Фискални савет сматра да је велико питање да ли би поскупљење било оправдано, будући да са садашњим начином управљања постоји велики ризик да би се евентуално повећање прихода ЕПС-а по основу повећања цена потрошило на бројне нерационалности, уместо на неопходно повећање инвестиција. Ако дуг ЕПС-а, који износи око милијарду евра, падне на терет буџета, лоше пословање овог предузећа могло би потпуно да уруши јавне финансије Србије. Зато Фискални савет сматра да поскупљење има смисла само ако се ЕПС реструктурира и елиминише вишак запослених, којих је тренутно од 5.000 до 10.000.

Држава у држави

У периоду од 2016. до 2018. инвестиције ЕПС-а су у просеку износиле 380 милиона евра годишње. Да би ово предузеће – које је са својим застарелим термоелектранама на угаљ највећи загађивач животне средине у Србији и међу највећима загађивачима у Европи – повећало капацитете и испунило еколошке стандарде, по рачуници Фискалног савета потребно је повећање инвестиција за преко 50 одсто годишње. Да би до краја 2025. испунио прописе ЕУ у области заштите животне средине, ЕПС би у изградњу нових и рехабилитацију постојећих електрана, изградњу постројења за одсумпоравање и смањење емисија оксида азота и прашкастих материја, те изградњу савременог система за управљање отпадом и постројења за третман отпадних вода морао да уложи око три милијарде евра. Ако се упоредо с повећањем инвестиција предузеће и реформише, смање трошкови запослених, побољша наплата и смање крађа струје и губици на дистрибутивној мрежи, који тренутно износе невероватних 13 одсто, а просек у ЕУ је око шест одсто, онда би и повећање цене имало смисла. Без тога, са неспособним руководством и једва профитабилна, Електропривреда Србије наставиће да функционише као „држава у држави“.

Та неограничена и по привредни раст опасна „моћ“ ЕПС-а најбоље се види по платама које су и након усвајања Закона о привременом умањењу зарада у јавном сектору крајем 2014. наставиле да расту. У годинама у којим су запослени у свим осталим јавним предузећима, државној управи и пензионери примали умањене износе, трошкови за запослене у ЕПС-у повећани су за осам милијарди динара или 67,2 милиона евра, а просечна зарада је са 79.657 динара у 2014. повећана на 84.205 динара у 2017, што је скоро 100 евра више од просека који би донела примена закона о умањењу и око 60 одсто више од просечне плате у држави. Огромна разлика наставила је да се повећава и након укидања закона о умањењу, па је на крају 2018. просечна плата запослених у ЕПС-у била за 71 одсто већа од државног просека.

Уз све ове привилегије, радници који испуњавају услов за пензију одлазе из фирме са отпремнинама које у просеку износе по 20.000 евра (Закон о раду прописује 100‒200 евра по години стажа), а на крају 2018. одобрена је и исплата бонуса од 35.000 динара по запосленом, наводно на основу остварене добити, иако она превасходно потиче од позитивних курсних разлика и чињенице да је „Железница Србије“ почела да измирује дуговања. Стихијски, без систематизације и било какве контроле, само у 2017. уз великодушне отпремнине из ЕПС-а је отишло 1.400 радника, а исте године примљено је 1.200 новозапослених. И ником није фалила ни длака с главе, реч критике нисмо чули ни од премијерке, ни од потпредседнице Владе Зоране Михајловић, којој је криминал у ЕПС-у некад био омиљена тема, ни од свезнајућег председника државе, толико гадљивог на сваки вид бахаћења.

ЕПС-ом (не)управља Влада

„Хоћемо да ЕПС буде највећа компанија на Балкану“, каже Вучић и поручује да власт неће продати ЕПС, већ ће „куповати електропривреде у окружењу“, као што је већ купљено 11 одсто Електропривреде Црне Горе. О томе шта су његови в. д. дилетанти урадили од националне електропривреде председник ћути.

Београдски глас